Горан Милашиновић: Људскост

Пише Александар Дунђерин

Нови Милашиновићев роман „Расцепи“ несвакидашња је, универзална апологија људскости, са којом се све ређе сусрећемо у савременом добу, али нажалост и у српској књижевности

Роман Горана Милашиновића „Расцепи“ тематизује истинит историјски догађај из 1958. године. Шесторо атомиста (четворо истраживача и двојица студената) изложено је за време експеримента у Институту за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ у Винчи до тада незапамћеном зрачењу. Једина шанса да преживе јесте да им се у болници „Кири“ у Паризу изврши трансплантација костне сржи. Наши атомисти били су први оболели на којима је експериментална трансплантација извршена. Сви, осим једног студента, преминулог после операције у болници, успешно су примили туђу костну срж и после четири месеца, потпуно опорављени, вратили су се у Југославију.

ХИГИЈЕНСКИ ОБЛИК ХУМАНОСТИ
Први утисак после читања новог Милашиновићевог прозног остварења јесте да се после дужег времена на српском језику појавила књига која у средиште интересовања ставља значајну светску тему (прва трансплантација костне сржи један је од значајнијих датума у историји медицине), нераскидиво везану и за нашу земљу (акцидент у Винчи је највећи нуклеарни инцидент у српској историји). „Расцепи“ тако показују да добар роман много тога дугује и великој (историјској, светској и српској) теми. Такође, већ и сам избор теме представља освежење у савременој српској романескној продукцији, углавном сачињеној од дела која односе између српског и других (европских) народа посматрају кроз призму низа стереотипа, било да говоре о неуклопљености Срба у оквире европске цивилизације или о непријатељству остатка света према нашим сународницима.

[restrictedarea]

Милашиновић чини управо супротно. Стављајући у први план племенитост, храброст, пожртвовање, несебичност, хуманост четворо Француза и једног Шпанца – који су знајући да ризикују живот одлучили да постану први даваоци костне сржи у свету, руковођени жељом да спасу до тада потпуно непознате Србе – „Расцепи“ прерастају и у једно упечатљиво сведочанство о традиционално добрим односима између Србије и Француске. Али, изнад свега, у несвакидашњу, универзалну апологију људскости, са којом се све ређе сусрећемо у савременом добу, али нажалост и у српској књижевности.
„Али како је онда када оног коме желиш да поклониш део сопственог тела не познајеш? Која осећања има давалац у том случају? Хуманост? Али, шта је хуманост, поготово, у двадесетом и двадесет првом веку? Зар човеку нису најважнији сопствено здравље и живот? Зар се савремено схватање хуманости не исцрпљује пристојношћу, лепим понашањем, пружањем помоћи која ни на који начин не оштећује оног ко је даје?“
У одговору на ова питања крије се и основна идејна потка романа „Расцепи“. Најбољи одговор на наведена питања дају сами добровољни даваоци костне сржи: Ремон Кастање, аутомеханичар, отац двоје деце; Марсел Пабијон, секретар трговинског предузећа, отац троје деце; Одет Драги, мајка четворо деце; Албер Бирон, Шпанац ожењен Францускињом, отац двоје деце; Леон Шварценберг, лекар болнице „Кири“. Описујући већ и њихов величанствен чин, Милашиновић нас тера да се данас још једном подсетимо како човек човеку помаже и ради „антрополошке везе коју имамо као врста, следећи инстинкт очувања и настављања људског рода“, да тај мотив „морамо да имамо сви, само код неког је затомљен толико дубоко да се никада не покаже, а код неког другог, он је раме уз раме са осталим карактерним цртама“.
Но, ништа мање вредан и поучан није ни начин на који се „хероји медицине“ носе са својим узвишеним делом. Ево како се један од давалаца костне сржи, Албер Бирон, обраћа атомисти којем је спасао живот:
„Ја мислим да је пријатељство међу људима једини разлог који оправдава наш пролазак кроз живот… Ја вама дугујем што се осећам срећнијим него раније и што имам сопствено оправдање за свој живот. То је тако једноставно… Знате, била је то моја грађанска дужност.“
„Зар нечија племенитост може да се попне до таквих висина на којима се назива дужношћу?“ – питају се атомисти.
Требало би да се запитамо и ми. Поготово уколико нам се поједини сегменти романа учине неподношљиво патетичним, поједине сцене пренаглашене и хиперболичне, одређени дијалози извештачени и неуверљиви. Писац за то не сноси никакву одговорност. Није крив Милашиновић што је заиста постојао Жорж Мате (умро је 15. октобра 2010. године, баш оног дана када се догодио акцидент у Винчи), који је те 1958. године извео прву трансплантацију костне сржи и који је заиста био велики поштовалац Срба (и зато што му је отац ратовао на Солунском фронту и причао о незапамћеном јунаштву српских војника за време Првог светског рата), због чега је једном месечно долазио у Београд да лечи оболеле од рака, никада не наплативши ни један једини динар, заиста спавајући у болничком апартману и једући болничку храну. Нити је Милашиновић крив што смо и ми имали лекаре, попут Васе Јанковића, специјалисте у Центру за професионалне болести, који је озрачене атомисте довео у Париз, не одвајајући се ниједног тренутка од њих, храбрећи их да издрже битку са радијацијом у њиховим телима, покушавајући да им олакша бесане ноћи.
Криви смо ми, ако данас не можемо међу нама да препознамо такве лекаре или појединце који би за племените идеје били спремни да принесу велику жртву. Криви смо, ако знамо да су пре пола века Французи ризиковали живот за излечење Срба, а ми данас нисмо спремни да принесемо никакву жртву чак ни за наше сународнике са Косова и Метохије.
Уколико нам је Милашиновићева прича неподношљиво патетична и неуверљива, онда је (пост)модерно доба заувек „редефинисало хуманост и дало јој неки хигијенски облик“; коначно срушило хуманистички мит о човеку. Јер, уколико у постојање апсолутне хуманости коју афирмише Милашиновић не верујемо, онда вероватно немамо храбрости да је упражњавамо; онда смо је у ери „људских права“ свели на спектакл и маркетинг, у најбољем случају на солидарни прилог од неколико стотина (или десетина хиљада) динара, верујући да је то довољно за обезбеђивање статуса савесних грађана.
Дакле, управо зато што у времену када је морална свест потпуно дехуманизована, (пре)наглашавају примере некадашње хуманости, „Расцепи“ су роман који у потпуности кореспондира са духом времена; опомињући и стога важан роман. Без обзира на то да ли верујемо како је стари хуманизам једна од највећих цивилизацијских тековина, или смо, на трагу Берђајева, ношени мишљу да он на кобан начин прелази у антихуманизам чији је врхунац – негација човека.

ПОРОДИЦА И ОТАЏБИНА
Но, „Расцепи“ нису само литераризовани документ о излечењу наших атомиста у Паризу и првој изведеној трансплантацији костне сржи. Овај истинити догађај послужио је Милашиновићу и као грађа за уметничку надоградњу, и још једну паралелну причу. Наиме, захваљујући томе што је 2008. године из Института „Винча“ добио дневник лекара Васе Јанковића, новинар Сима (Леон Симон) сазнаје да је Васа – који се није по излечењу атомиста вратио у Београд, већ се оженио са Адријен Симон, болничарком у Институту „Кири“ – заправо његов отац. Проналазак изгубљеног оца још једна је велика тема у „Расцепима“, испричана кроз животну и љубавну драму Васе Јанковића, оптерећеног мотивом издаје: породице и отаџбине. То је уједно и ново проблемско чвориште романа. Лекар који је читав дотадашњи живот посветио бризи за ближње, напушта супругу (Милицу) и земљу (СФР Југославију) занет љубавном авантуром са младом Францускињом.
Но, разлози за овакву одлуку Јанковића нису само еротске природе. Кроз Јанковићев дневник читалац се упознаје и са Миличином породицом, чији живот у одређеном смислу представља и илустрацију многих оксиморона београдске свакодневице („луксуз и комунизам“), од којих Васа читав живот покушава да побегне:
„Док сви они одушевљено хвале комунизам и комунисте, он у њиховој кући свакодневно гледа у предратни луксузни намештај од тешког, лакираног дрвета, прворазредни порцулан, сребрни есцајг“.
Ово није, међутим, једини пример парадокса у роману Горана Милашиновића. Почетак хуманости налази се на крају људског достојанства (у болници), а људске узвишености (добровољних давалаца костне сржи) не би ни било да није претходно постојала људска нискост (немар особља и руководилаца у „Винчи“ која је изазвала зрачење младих атомиста). Зато су „Расцепи“ на неки начин и студија српског менталитета, односно константних грешака које из деценије у деценију чинимо, не трудећи се да било шта, појединачно или колективно, у свом карактеру променимо:
„Генерације и векови – да, то је та разлика на коју заборављамо када се онако гордо, а наивно упоређујемо са напредним светом…“
А тај напредак, сугерише Милашиновић, „није могуће остварити наредбама, ни присилама него је потребно да свако у свом послу и у својој кући предузима оно мало што је у стању – да би променио навике нерада, јавашлука, неодговорности и волунтаризма, свестан да прогрес служи њему и будућим генерацијама, али некада мање њему него онима који иза њега тек долазе“.
Но, и поред свих побројаних квалитета, критика је роман Горана Милашиновића углавном прећутала (изузетак је Слободан Владушић), тако да се „Расцепи“ нису нашли у ужем избору ни за једну књижевну награду. А реч је о роману који то заслужује; штавише, „Расцепи“ су употребљив литерарни предложак за сценарио по којем би – да неко у надлежним институцијама национално одговорно промишља културну политику – могао да буде снимљен занимљив филм, и то у српско-француској копродукцији, као значајан (међудржавни) културни пројекат.

[/restrictedarea]