EU: Od bajke za odrasle do saveza bankrotiranih

Piše Zoran Milošević

Cena koju srpski narod plaća ne samo da je ogromna, već je i besmislena, pošto se ne ulazi u zdravu tvorevinu – već politički obolelu, a u finansijskom i ekonomskom smislu bankrotiranu

 

Euforija koja je zbog dobijanja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji u Srbiji zahvatila vladajući režim i njoj poslušne medije, takva je da vređa zdrav razum i inteligenciju čoveka. Jer cena koju srpski narod plaća ne samo da je ogromna, već je i besmislena, pošto se ne ulazi u zdravu tvorevinu – već politički obolelu, a u finansijskom i ekonomskom smislu bankrotiranu. Veći deo toga što javnost naime zna o Uniji je – neistina, navodi Pol Krugman (Paul Krugman) za američki „Njujork tajms“. I u pravu je, jer su ljudima, kada je u pitanju Evropska unija, pričane bajke, a sada realnost surovo demantuje „lepe priče za decu“.

SMRT SOCIJALNE DRŽAVE
Stanje privrede Evropske unije je takvo da opet zapada u recesiju. To za sobom povlači nezaposlenost, koja je trenutno na nivou Unije 13 odsto, a u pojedinim državama, poput Španije i Irske je slična kao i u Srbiji – oko 24 odsto.
Republikanska američka verzija ističe da je EU zapala u bedu, jer je htela da pomogne siromašnim i drugim nevoljnicima. Zato mi sada gledamo predsmrtnu agoniju socijalne države. Ovde je potrebno primetiti da ova teza kod desno usmerenih političkih partija nikako ne izlazi iz mode još od 1991. godine, kada je Švedska bila na udaru krize bankarskog sistema, izazvanom odsustvom regulisanja u ovoj sferi. Posle toga, Institut „Katon“ je objavio studiju u kojoj je dokazivao defektnost celokupnog obrasca socijalne države u celini. No, Švedska danas predstavlja primer socijalne države, a njena ekonomika odlično stoji.
U evrozoni, kada se uporedi bruto nacionalni dohodak (BND) i izdvajanja za socijalne programe, takođe se dolazi do određenih saznanja da države Unije koje su u najvećoj krizi (Grčka, Irska, Portugalija, Španija i Italija) uopšte nisu mnogo trošile na socijalne programe (malo odstupa Italija), mnogo manje od Nemačke. Drugim rečima, problem nije u socijalnoj državi.
Nemačka verzija je da bi krivca trebalo tražiti u budžetskoj nedisciplini i neodgovornosti. No, to je istina samo kod Grčke, i nigde više u Uniji! U Italiji u pretkriznim godinama deficit u budžetu je malo bio veći od nemačkog (ogromni dugovi Italije su nasleđe neodgovorne politike već posle prve decenije od kraja Drugog svetskog rata, a tu dosta udela ima i američka politika). U Portugaliji deficit u budžetu je manji, a u Španiji i Irskoj budžeti su bili u plusu (imali su, drugim rečima, profit).
Istovremeno, države koje ne ulaze u evrozonu žive sa velikim budžetskim deficitom i značajnim dugovima, i nisu u ovakvoj krizi u kakvoj su države evrozone. Engleska i SAD dobijaju novac na duge rokove i to plaćaju kamatom od dva odsto. Japan, koji ima dugove veće od bilo koje evropske države, uključujući Grčku, novac dobija sa kamatom od svega jedan odsto. To znači da su tvrdnje, kako će se i „zdrave“ ekonomije uskoro naći u situaciji Grčke, neosnovane. Ali, zašto je onda bolesna Evropska unija?

DEPRESIJA TEK PREDSTOJI

[restrictedarea]

Problem je, kaže Krugman, u valutnoj politici. Uvodeći jedinstvenu valutu, Brisel nije stvorio pretpostavke za njeno normalno funkcionisanje. Brisel je redukovao „zlatni standard“, upravo onaj koji je bio glavni uzročnik velike depresije. Stvarajući evro, Brisel je omogućio širenje lažnog uverenja sigurnosti kod investitora, koji su počeli da ulažu veliki novac u države na periferiji Unije. To je dovelo do rasta cena i velikih troškova, dok je proizvodnja u tim državama postala nekonkurentna, pa čak i besmislena i trgovinski bilans tih država, koji je, na primer, 1999. godine bio uravnotežen, odveo je u deficit. I tada se gozba završila. Da su države na periferiji Unije sačuvale svoje valute, one bi mogle pribeći devalvaciji i brzom uspostavljanju konkurentnosti. Međutim, one imaju evro, što znači da ih čeka dugi period velike nezaposlenosti i spore i mučne deflacije. Dužnička kriza ovih država vodi ka depresiji u ekonomiji i produkuje budžetski deficit, a ovaj uvećava dug. I tako ukrug.
Države Unije, koje su stradale od ovog sistema, nemaju mnogo izbora. One mogu da trpe krizu ili da idu na radikalnije mere – napuštanje evrozone, pri čemu to nije moguće dok sve druge ideje ne dožive brodolom. Ostali svet, dakle, trebalo bi da shvati šta se događa u Evropskoj uniji, da ovakve bajke više ne sluša i da se okrene racionalističkom viđenju stvarnosti. I kada vas mediji počnu ubeđivati da je socijalna država krivac za današnju krizu i nezaposlenost, jasno je da autor(i) nemaju pojma o čemu je reč.
U redakcijskom članku španskog lista „La Vanguardia“ ističe se da će, prema podacima „Evropske centralne banke“, doći do snižavanja rasta BND 2012/2013. godine, što potvrđuje i statistička služba evrozone „Eurostat“ koja je polovinom februara 2012. godine upozorila da se nad Unijom nadvila opasnost ekonomskog pada, što se poklapa i sa prognozama vlade Mariana Rahoja (Mariano Rajoy) da se to u Španiji već dogodilo. To zahteva ponovnu procenu stanja ekonomije i nove predloge za izlazak iz negativnih trendova, jer ističu španski analitičari, od ekonomske krize u Uniji neće se spasti niko, čak ni dobrostojeća Nemačka.
Trenutno su u krizi Italija, Portugalija, Irska i Grčka, ali svi zaobilaze da ukažu da su se neočekivano pojavili veliki problemi u holandskoj ekonomiji, koja je bila do sada na drugom mestu u Uniji po uspešnosti. Trenutno njen rast se sveo na 0,2 odsto, iako ima veliki potencijal.

RASPAD EVROZONE
Novi udarac Evropskoj uniji, kako piše američki „Front pejdž magazin“, zadala je, 14. februara 2012. godine, Agencija za rejtingovanje „Moody’s“ koja je upozorila da je moguće sniženje rejtinga sa AAA (Triple A) Francuske, Britanije i Austrije. Tako se pokazalo da ono što je 2008. godine izgledalo kao neizbežni proces evropskih integracija, danas izgleda kao savršen nered. Takođe, upozorenja od pre četiri godine da je moguć raspad evrozone su smatrana maštarijom evroskeptika, a sada se osluškuju sa apsolutnom pažnjom. Prva na spisku za izlazak iz evrozone je Grčka, a kandidati se svakim danom sve više umnožavaju. Iako su evropske države koje su ušle u Uniju mnogo žrtvovale od svog nacionalnog suvereniteta, a potom se 17 država odreklo i svoje nacionalne valute, pokazalo se da to nije bilo ispravno. Uzrok je, naravno, politička trgovina sa nečim čime se inače ne trguje. Naime, u oktobru 1990, francuska vlada je dala inicijativu da se uvede evro, kako bi zdrava i uspešna nemačka ekonomija pokrenula slabiju Francusku. Francuska je Nemačkoj postavila uslov: da bi prihvatila ujedinjenje Zapadne i Istočne Nemačke, ova druga mora da se odrekne svoje snažne valute – marke i prihvati evro! No, sada „Evropska centralna banka“ preduzima mere koje nanose velike štete nemačkoj ekonomiji (kupovinom državnih obveznica država sa juga Evrope), što izaziva bes kod nemačkih političara. Čak je i nemački predsednik Kristijan Vulf reagovao rekavši, 15. februara ove godine, „Smatram masovnu kupovinu obveznica nekih država od strane ECB veoma sumnjivim korakom sa pravnog i političkog aspekta“. To, prema rečima Vulfa, „ugrožava valutni savez i finansijski sistem Unije“. Ako se bolje pogledaju ove reči, jasno je da je Nemačka dostigla gornju tačku samožrtvovanja radi opstanka Unije.
Francuska nema snagu, ni ekonomsku moć da spasava Uniju od krize, jer je vlada ove države saopštila da očekuje manji ekonomski rast od očekivanog, od dva odsto (sada procenjuje da će biti 1,75 odsto), a ima i budžetski deficit, tako da nije u stanju da bilo kome pomaže. Naravno, crnim slutnjama o budućnosti Unije pridružuje se i sve veća politička nesloga država članica EU (Italije i Francuske oko nekih subvencija poljoprivredi), odnos prema Bliskom istoku i „arapskom proleću“ (sukobljavaju se Britanija, Francuska, Nemačka i Italija), prema imigrantima (Italija i Francuska). Na svetlo dana izašli su i podaci da su fiskalne politike vodećih članica Unije podrile ekonomiju Irske, koja je 1998. godine imala ekonomski rast od 12 odsto, što izaziva sumnju, ozlojeđenost i oportunizam prema novim političkim i ekonomskim merama Brisela u ovoj državi.

EVROGEDON
Ni mere koje preduzima Brisel za spas evrozone i same Unije nisu dobro osmišljene. Poznati poljski ekonomista i bivši potpredsednik „Nacionalne banke“ Poljske Kšištof Ribinski, povodom stvaranja Investicionog fonda Evropske unije (koji je osoben i po tome jer ne sledi opšteprihvaćenu logiku da se u svakom akcionarskom društvu glasa akcijama. Ko ima više akcija – ima i više glasova i prava, što nije slučaj u novom Investicionom fondu Unije), nazvao je ovu naddržavnu tvorevinu „Evrogedonom“ (asocijacija na Armagedon – kraj sveta), jer stvaranje Fonda je čin koji priznaje da u Briselu idu na najgori mogući scenario: bankrotstvo Grčke i Italije, veliku ekonomsku recesiju u Uniji, masovna bankrotstva banaka i devalvaciju evra.
Ideologija „Evrogedona“ nije potpuno besmislena, ali u uslovima kada ECB može da naštampa bilo koju količinu evra i njima pokušava da reši finansijske probleme, sve obesmišljava. Ribinski smatra da bi bolja strategija bila kupovina zlata i ulaganje u sirovine, posebno gas i naftu, jer bi pomoglo obuzdavanju inflacije, ali zbog političke netrpeljivosti Brisela prema Rusiji to se ne radi. Da Fond priprema javnost za crni scenario pokazuje i sama reklama ove nove institucije Unije: „U slučaju propasti evropskog bankarskog sistema, Fond će brzo zatvoriti sve pozicije, kupiti dolare i sva sredstva smestiti u državne obveznice SAD-a i Nemačke“.
Stvaranje neobičnih investicionih fondova u Uniji odslikava nespokojstvo privrednika. Suština je da su evropske integracije postavljene na pogrešan način, ne kao ekonomski, već politički projekat u službi atlantizma i vojnokorporacijskih interesa nekih pojedinaca iz SAD-a i Velike Britanije. Spajalo se nespojivo. U Briselu su ovo shvatili suviše kasno. Ribinski smatra da su u Briselu napravili grešku, jer nisu na univerzitetima proučavali Marksa, pa su zaboravili da države, kao i obični ljudi, imaju želju da žive iznad svojih mogućnosti. Takođe, drugo lice demokratije – populizam – primoravao je vlade evropskih država da na sebe preuzimaju veliko breme nepotrebnih obaveza, što je neke od država Unije i dovelo do „dužničkog ropstva“. Evropska unija se, prema mišljenju Ribinskog, pretvara u savez bankrotiranih penzionera.

[/restrictedarea]