Душа у фусноти

Пише Драгомир Антонић

Кад светог цара Лазара, Милоша Обилића, Дечане и Грачаницу сведеш на штамбиљско питање, логично је да душа Србије заврши у фусноти

 

Све је наша власт учинила да би се сецикесама из Брисела додворила. Шта су могли дали су или поклонили. Зарад евроатлантских интеграција и светле будућности које наводно чекају Србе и Србију негде после 2.020 године. Док није било „болоњског система школовања“ у лектирама је била обавезна народна прича о родама и жабама. У краткој причи роде обећавају жабама да их преко брда чека велика бара са обиљем инсеката и локвања, а без патака, штука, сомова и осталих жабљих непријатеља. Ето, чак су и роде спремне да у оквиру програма суживота, добросуседске сарадње и еколошко-религијског екуменизма и толеранције сву жабљу популацију пребаце у рајску бару. Из чисто хуманитарних разлога. Без икакве користи. Многе су жабе одмах појуриле према родама и у њиховим утробама завршиле. Бару нису ни виделе. Мудрије жабе, понуду су одбиле, знајући да природни и вековни непријатељ никад преокрет у твоју корист не може да направи, већ може само неку нову превару да смисли.
Од 2000. године, па до данашњих дана многи представници власти и назови интелектуалне елите волели су и још увек да помињу жабу или жабе различитим поводима. Изгледа да им је из жабље перспективе стварност изгледала примамљивија, а Европска унија као рајска бара. Неке жабе и данас у то верују.

СЕРВИЛНА СЛУЖИНЧАД МОНСТРУМА КУПЕРА

[restrictedarea]

Они који верују чињеницама, а не у обећане земаљске рајеве у стању су да наброје све што им је власт безочно одузела, тобож ради будућег просперитета и напретка. Сетимо се Косова и Метохије. Почело шиптарским убијањима, настављено бомбардовањем „просвећене“ Европе и НАТО зликоваца, вађењем из тела живих Срба бубрега и срдаца, да би понизна власт и сатрап Борко, сервилна служинчад монструма Купера, све свели на питање штамбиља. Кад светог цара Лазара, Милоша Обилића, Дечане и Грачаницу сведеш на штамбиљско питање, логично је да душа Србије заврши у фусноти. Због манијакалне „љубави“ према „Еј, Унији“ испоручили смо државни и војни врх Србије хашким вуцибатинама. Многи су безочно ликвидирани, а да за њихову смрт нико није одговарао. Убиство Србина није кажњиво. Сваки папир који би донео неки чиновник из Брисела или његове околине власт је потписала. Додуше, срамотну резолуцију о Сребреници, чије ће последице трпети наши унуци и праунуци, сама је саставила. Уз здушну помоћ криминалца Јелка Кацина. Број усвојених закона којим се све досадашње у Србији поништава не може се ни избројати. О дозвољеном увозу отровног ђубрета у виду хране само „Печат“ пише.
Нисам макроекономиста, нити либерални капиталиста да бих разумео теорију по којој данас морам да живим лоше, јер ће ми једног дана бити добро. Народни умотворац који није знао ко су либертаријанци користио је изреку „не цркни магарче до зелене траве“. До тог, дуго очекиваног дана, моја жена сваког месеца плаћа рачуне. Рачун „Инфостана“ из јануара 2012.  године је дупло већи него што је био у јануару 2009. године. Њена пензија се није повећала. Ко не верује нека погледа своје рачуне или у новчаник. Толико о економском просперитету, због којег смо се понижавали, извињавали, Курти и Мурти и душу европском ђаволу продали.

СРБИЈА ЈЕ МИЛА МАТИ, УВЕК ЋЕ СЕ ТАКО ЗВАТИ
Богу хвала, те је народ паметнији од власти и своје назови интелектуалне „елите“. Да није тако одавно би пропали. Власт и „елита“ у садејству са креатором модног преокрета Чедомиром и уваженим аналитичарима из ЗИА (зверска информативна агенција) поверује да је очитала лекцију православном свештенству, веронауци, обичајима, легендама, митовима и народним музичким умотворевинама, а онда се појави девојка од четрнаест лета, име јој је Бојана Пековић, и одгусла „Смрт војводе Пријезде“. Гусле јаворове. Девојчин глас са неба сиђе и разбуди Србију. Востани Србијо, востани царице, давно си заспала, у мраку спавала, сада се разбуди. Како је мало потребно да се обистине стихови великог српског просветитеља Доситеја.
Разбуђеној Србији власт и није потребна. Шта ће народу који има Лепенски вир и Винчанско писмо, Рудну главу, Борач и Авалу, Студеницу и Ариљског анђела, Светог Саву, Карађорђа и Милоша Обреновића, Руђера Бошковића, Николу Теслу и Михајла Пупина, Милутина Миланковића и Веселина Чајкановића (које ношење пушке и јуриши на Куманово, ослобађање Душанове престонице Скопља и победа у Првом светском рату нису омели да постну светски признати научници) – Европска унија? Српска традиција је чудесна и неуништива. Мислиш нема више Стевана Синђелића, а онда се појаве хероји Милан Тепић и Стојадин Мирковић, и видиш да си се преварио. Власт почне да те убеђује да се не може без Уније, а ти гледаш на филму Радивоја Кораћа и Европски куп који се по њему зове. Срећеш Драгана Џајића, Владу Дивца, Матију Бећковића, Драгослава Михајловића, Љубу Поповића, Новака Ђоковића, а власт ти тврди да си заостао јер ниси у Унији.
Нисам мушки шовиниста. Ко може да заборави царицу Милицу, Мару Бранковић, Косовку девојку, Милеву Марић, Надежду Петровић, Милунку Савић, Марију Бурсаћ, Исидору Секулић… Данас је српски херој неуморна, храбра и даром од Бога дарована Ивана Жигон. А где су мајке које и данас по четворо, петоро, дванаесторо деце рађају и одгајају, и не жале се ником и не пате што нису у Унији.
Присетите се мали властодршци и других имена осим наведених. Прошлих, а нарочито садашњих. Биће вам јасно да је већини „Србија мила мати“ и да ће је „увек тако звати“. Запамтите то.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *