Dragan Todorović: Šešeljeva veličina mera je Tadićeve slabosti

Razgovarala Nataša Jovanović

Šta stoji iza zahteva Tužilaštva da se Šešelj osudi na 28 godina robije, da li deljenje sudbine lidera za SRS znači i izopštenje iz politike, sa kojim argumentima ova stranka izlazi na izbore, te da li je na delu cepanje srpskog nacionalnog bića

 

Tužioci Haškog tribunala zatražili su da sudije Šešelju izreknu kaznu od 28 godina zatvora zbog zločina nad nesrbima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH, 1991-1993. godine. Dragana Todorovića je ova vest, kako kaže u razgovoru za „Pečat“,  začudila jer su njegova očekivanja kada je reč o Tribunalu išla u pravcu  osude na doživotnu robiju.
„Ono što je Šešelj uradio Haškom tribunalu za njih je najteže krivično delo. A uradio je mnogo toga… Pre svega razobličio je ulogu Tužilaštva, dokazao je da se služi ucenama, pritiscima, lažima i da na svaki mogući način pokušava da isfabrikuje optužnice uz pomoć lažnih svedoka i nametnutih advokata. Konačno, da serijski zahteva drakonske kazne za optužene Srbe. Mislim da će Šešelj u potpunosti uspeti da ostvari svoje obećanje i pravnim argumentima potpuno uništiti i haško tužilaštvo i Haški tribunal. Siguran sam da pred argumentima koje bude izneo istorija neće ostati nema.“

U javnosti se spekuliše da postoji ideja da se Šešelj pusti na slobodu, ali tek pošto prođu izbori?
Po informacijama koje imamo stav zapadnih država je da Vojislav Šešelj ne sme da dođe u Srbiju dok ne prođu parlamentarni i predsednički izbori. To govori kolika je snaga Šešelja, jer ako ni posle punih devet godina nisu uspeli da ga oteraju u zaborav, već su došli u poziciju da je on danas značajniji nego što je bio 2002. godine. Sa moralnim kreditom koji je stekao u Hagu, ovde u Srbiji niko ne bi mogao da se meri sa njim. Tek pored njegove veličine biće jasno koliko je Boris Tadić mali.

Imate stalnu konfliktnu situaciju sa Haškim tribunalom u kojem su očito prekršena sva ljudska prava. No čini se da je vaša stranka, deleći sudbinu svoga vođe, a s obzirom na činjenicu da je preko 50 odsto obraćanja vezano za Šešelja,  većim delom izopštena iz političkog života. Koliko vas to odvlači od svakodnevnih pitanja?
Što se tiče članova SRS-a ovo pitanje ne ostavlja mesta za dileme. Neke vrednosti se nikada ne mogu zanemariti, a to su čojstvo i junaštvo, kako bi rekao Marko Miljanov. Kada je u pitanju odnos prema Vojislavu Šešelju tu politika gubi značaj. Ovde se radi o poštovanju borbe čoveka koji je spreman da za svoje ideale i uverenja izgubi život. Takve borbe u istoriji ljudske civilizacije su suštinski vodile svet unapred. Ako imate nekoga ko je spreman da umre za svoja ubeđenja, a na brilijantan način je potpuno rasturio Haški tribunal i opovrgao značaj njegovog postojanja, onda to ima toliku vrednost da pred njom sve ostalo postaje zanemarljivo. Kad bi pitali bilo kog člana SRS-a da li želi vlast u Srbiji ili slobodu Vojislavu Šešelju odgovor bi bio jasan i na strani lidera SRS-a.

Čini se da DS-u ide naruku izjava Šešelja da će mu jedan od dva glavna zadatka biti političko rasturanje SNS-a?

[restrictedarea]

Mislim da se u velikoj meri ta izjava namerno tumači na način koji upućuje na fizičko uništavanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Vojislav Šešelj je precizno rekao da želi politički da uništi SNS, jer smatramo da je ova stranka najštetnija za Srbiju. Sve ostale stranke već godinama izlaze sa svojim programom i politikom, i građani Srbije su s njima upoznati. Što se tiče programa SNS-a, on je identičan programu DS-a. Dok prvi tvrde i Rusija i EU, drugi se zalažu za politiku i Kosovo i EU. To su lice i naličje iste stvari, s tim što DS stoji iza svojih stavova, a SNS obmanjuje građane.

Bliže se izbori. Sa kojim obećanjima i argumentima SRS izlazi na izbore?
Predizborna kampanja je uveliko isprofanisana jer su politička obećanja obično na nivou obmane, a u cilju da glasači poveruju da će izborom baš njihove stranke sebi  obezbediti bolji život. Ali to nije tipično srpska pojava, već se istovetne stvari dešavaju u gotovo svim zemljama i na svim izborima. U Rusiji su, recimo, izračunali koliko bi koštala obećanja koja su neki kandidati davali u predizbornoj kampanji i desilo se da je baš poslednji na listi obećavao program u vrednosti od oko 20 triliona rubalja.
Takva obećanja očekujem i u našoj predizbornoj trci. Ovde već dugo postoji oprobani scenario po kojem se predizborni programi stvaraju na osnovu istraživanja javnog mnjenja kojim se dobija jasna slika o tome šta građani žele, a šta ne. Reč je o šablonizovanom marketingu koji stvara crno-belu sliku našeg  društva. Koristeći isti model koji se zasniva na pomenutom istraživanju, svi predizborni programi liče jedan na drugi i stranke se utoliko razlikuju što se utrkuju kojoj će pre poći za rukom da za neki stepen podigne obećanje u odnosu na konkurenta. Mislim da se po tome SRS u velikoj meri razlikuje, jer kod nas postoji svest da ono što obećamo to moramo i da uradimo. Zbog toga su obećanja realna. Mi vlast želimo da bi sprovodili program u skladu sa ideologijom, a ne da bi dobili plen koji ćemo kasnije deliti sa drugima.
Naši problemi su oni sa kojima se Srbija suočava, a to su ekonomski i problemi korupcije i kriminala. Što se kriminala i korupcije tiče mislim da jedino SRS ima kredibilitet da se suoči sa ovim anomalijama. Jer za ove 22 godine, koliko je na političkoj sceni aktivno višestranačje, svi su bili u vlasti i svi su iz nje izašli sa mnogobrojnim aferama, osim SRS. Zato smatram da bi SRS bila jedina u stanju da se izbori sa ovim problemima, posebno korupcijom vezanom za najviše državne organe. Kada ovo pričam mislim na činjenicu da je za 12 godina u bescenje rasprodato sve ono što su generacije pre toga stvarale, a to ne bi moglo da se desi bez logističke podrške političkog vrha. Važna stavka u našem programu je borba za suverenitet i integritet naše države, borba za Kosovo i Metohiju.

Kakav prolaz očekujete na izborima i kako ćete finansirati predizbornu kampanju?
Nas očekuje Centralna otadžbinska uprava na kojoj ćemo izneti listu kandidata za narodne poslanike. Za kampanju SRS će morati da uzme kredit od 80 miliona, jer po važećem zakonu sredstva za izbore se dobijaju tek posle predaje liste. Nerešeno i pred ove izbore biće pitanje zloupotrebe medija od strane vlasti, te upotrebe resursa javnih preduzeća koji će biti iskorišćeni za stranke na vlasti. Ono što očekujemo jeste da će Srbija posle 12 godina dobiti jedinstveni birački spisak bez kojeg se, od decembra 2000. godine, nijedni izbori ne mogu smatrati legitimnim.

Sa kakvim ekonomskim programom izlazite na izbore, ko ga je pravio i koji su mu ciljevi?
Sa našim ekonomskim programom u javnost ćemo izaći kada se budu raspisali izbori. Akcenat stavljamo na pokretanje proizvodnje kako bi se promenila katastrofalna ekonomska i socijalna situacija. U tom cilju ekonomski program će se temeljiti na pokretanju proizvodnje, na način  najprihvatljiviji za Srbiju, a to podrazumeva saradnju sa državama koje bi našoj zemlji donele korist. Saradnja bi trebalo da počiva na određenim principima, a to su, pre svega, ravnopravnost, reciprocitet i nemešanje u unutrašnje stvari zemlje. To znači bilateralnu saradnju sa svim državama, a ne ulazak u EU koji je poguban za Srbiju. Težište je na saradnji sa državama kao što su Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kina, arapski svet i zemlje Latinske Amerike. Mi ne isključujemo saradnju ni sa zapadnoevropskim državama, ali ona ne može ići preko Brisela koji već 20 godina radi protiv interesa našeg naroda.
Što se ruske strane tiče, ona na najprimereniji način pokušava da sa Srbijom ostvari što bolje kontakte, uprkos činjenici da je Srbija sebi trasirala put bez alternative ka Evropi i NATO-u. Siguran sam da će na svaki korak ka Rusiji, ova zemlja učiniti dva ka nama. Rusija je raspoložena za svaku vrstu saradnje, i to zavisi isključivo od Srbije. S druge strane, nama su otvorena vrata i za saradnju sa Kinom koja je Srbiju svrstala u red svojih strateških partnera, po principu:„Dajte projekte, finansiraćemo sve…“

Poslanici SRS-a za skupštinskom govornicom često pokreću pitanje prava radnika. Ali kada ste vi poslednji put stali ispred tih radnika?
Stav SRS-a je potpuno jasan. Mi smo politička partija, a ne sindikat. Ne udvaramo se nikome, već pokušavamo da kao ozbiljna partija rešavamo probleme svih građana, i radnika, i seljaka. Nikada se nismo nikome dodvoravali, pa ni radnicima i otuda nikada nismo hteli sa sindikatima da ulazimo u političke dogovore. Sindikati, po mom mišljenju, ne smeju da se bave politikom već borbom za socijalna prava radnika. To je njihova osnovna uloga. Međutim, ne misle tako svi. Nedavno je jedan ministar izjavio da ukoliko njegova stranka bude na vlasti mesto ministra dobiće sindikat.

Smatrate se najdoslednijim tumačem izvorne ideologije SRS-a. Da li je mlađa garda u vašoj stranki spremna da danas-sutra preuzme kormilo i dođe na najviše dužnosti u stranki?
Mislim da smo u velikoj meri, od samog početka, na jednostavan način doveli do toga da stranka funkcioniše bez razlike mladi-stari. Uspeli smo da unutar stranke razvijemo odnose koji bi na prvom mestu isticali kvalitet rada svakog pojedinca i njegov doprinos stranki. Eliminisali smo sve podele i mislim da u vezi sa tim pitanjem najprirodnije funkcionišemo, sa željom da mlade ljude dovedemo u poziciju kako bi mogli da se afirmišu. U poslednjem sazivu Skupštine Srbije na političku scenu smo izbacili kvalitetne mlade ljude.

Slavlje upriličeno posle dobijanja statusa kandidata, čini se, u rangu je socijalnog hepeninga za neupućenu raju. Šta smo dobili, a šta izgubili?
Odgovor na pitanje kakve koristi će Srbiji doneti dobijanje statusa kandidata je izostao. Ali smo saznali da je neko dao pristanak za otimanje dela naše teritorije. Znam da su narodi ratovima osvajali tuđe teritorije, ali da se neko dobrovoljno odrekao dela svoje zemlje, slučaj je koji u istoriji  nije zabeležen. Najjednostavnija provera da li je nešto dobro za Srbiju ili ne, jesu čestitke koje stižu sa adresa stranih predstavnika. Ukoliko oni pozdravljaju potez Beograda kao pozitivan, nema sumnje da je katastrofalan po Srbiju. A dovoljno je zaustaviti 100 građana na ulici i upitati ih da li Hilari i Sarkozi misle dobro Srbiji. Izvesno je da će uslediti odričan odgovor. No vlast ne mari za narod. Sama činjenica da je pregovore vodio državni sekretar MIP-a, umesto predstavnik iz Ministarstva za Kosovo i Metohiju, da su oni vođeni u okviru EU, umesto pod okriljem UN, da je usvojenim stavkama Srbija učinila izuzetno važan korak ka priznanju nezavisnog Kosova – govore dovoljno o značaju i pregovora i kandidature. Da li zvezdica postoji i koliko dugo će biti tu – nije tema. Tema je to što dogovori nisu smeli da se vode na taj način. Drugo, Skupština Republike Srbije, Parlament, potpuno je zgažen. Podsetimo se da je u julu, posle podizanja barikada na prelazima 1 i 31, doneta Deklaracija u kojoj jasni piše da stanje mora da se vrati na prvobitan položaj. Umesto toga mi smo prihvatili Tačijev plan.

Da li je poslednjim ustupcima koje je Beograd učinio Prištini otvorena Pandorina kutija? Da li će putem fusnote krenuti i druge regije koje neguju separatističke ambicije?
Obmana koju su Amerikanci plasirali u svet da je Kosovo jedinstven slučaj ne može dugo da opstane. Ne zaboravimo da mnoge države imaju sličan problem: Italija, Francuska sa Korzikom, Rumunija sa mađarskom nacionalnom manjinom, Kipar koji je već podeljen sa Turskom. Ali ovde je reč o duplim aršinima koji se sprovode. Izvesno je da će u svim slučajevima odlučivati sila, kao što je sila odlučivala i u slučaju Srbije, jer ovakve odluke kojima SAD duva u jedra nikada neće ući u međunarodno pravo, niti u neki dokument UN.
Naša država je bez odluke Saveta bezbednosti bombardovana, i to je akt međunarodnog nasilja. Ali to niko od naših političara nije pokrenuo.

Govorimo o nacionalnim ciljevima stranke, a zanemarujemo pokazatelje koji govore da je 30 odsto mladih funkcionalno nepismeno. Da li to znači da će za 20 godina svi nacionalni programi biti obesmišljeni?
Ti pokazatelji ne bi trebalo da čude, jer kada su u pitanju zemlje Istočne Evrope cilj je stvaranje poluobrazovane radne snage, upotrebljive za organizovanje proizvodnje koja je njima jedino i interesantna. Najbolji pokazatelj da ovo što pričam nije besmisleno je to što su ulaganja u nauku i obrazovanje drastično smanjena. Druga, ne manje važna činjenica, jeste da je naše obrazovanje doživelo reforme zbog kojih se sada suočavamo sa pogubnim posledicama. Tradicionalne, srpske vrednosti, vrednosti našeg društva, porodice, naše moralne vrednosti, polako se potiskuju, a umesto njih, kroz navodnu toleranciju, na pragu smo da se izjednačimo sa ljudima koji su nekada smatrani bolesnim. Danas je to zabranjeno reći. Jednom prilikom sam postavio pitanje šta ćemo da radimo ako jednoga dana zbog ogromnog uticaja koji bi na Zapadu mogli da imaju pedofili, budemo u prilici da moramo da ih prihvatimo, kao što danas radimo sa homoseksualcima. Mislim da je posredi strategija uništavanja našeg nacionalnog bića. Posle vojske kojoj je namenjena uloga servisa NATO-a, suočili smo se sa obrazovanim sistemom koji pravi beslovesnu masu sa kojom će lako upravljati i konačno sa urušavanjem SPC. U skladu sa ovom strategijom sada se izbacuje ruski jezik iz škola, a preko nekih nemačkih NVO i fondova uvodi se nemački.

Da bi dobila status kandidata za EU, Srbija je sa Rumunijom potpisala Protokol o manjinama. Gde je kraj potpisivanjima i ne predstavljaju li ona suludo priznanje da mi nismo zemlja ljudskih prava?
Nezamislivo je da Rumunija pravi problem zbog nacionalnih manjina kada one u Srbiji uživaju sva prava, počev od školovanja na svom jeziku, pa do ispovedanja vere. Mislim da se iza brda nešto drugo valja. Jer iako nas stalno uveravaju da su na sceni nove vrednosti novog doba, na ovim prostorima se malo šta menja i neke zemlje ostaju verne svojim aspiracijama iz prošlosti. Rumuni su pitanje Vlaha kandidovali dugo i poslednja sednica u Savetu Evrope je obilovala primedbama rumunskih predstavnika na račun položaja vlaške manjine koju oni smatraju Rumunima. Sa druge strane, sama vlaška zajednica je podeljena i dok jedni ističu da nemaju problema u zajednici sa Srbima, drugi se deklarišu kao Rumuni. I sada umesto da štitimo nacionalnu manjinu, mi je izručujemo Rumunima.

Da li posle Vojvodine i Raške pokretanje pitanje Vlaha znači da je Srbija na putu administrativne federacije?
Ovde nije samo reč o rumunskim zahtevima. Taj problem se javlja i na jugoistoku države gde Bugari svojataju delove naše teritorije, pokušavajući da promene istorijske činjenice. Mađari ne propuštaju priliku da istaknu nezadovoljstvo statusom koji uživaju u ovoj državi, pokušavajući da zaokruže neku svoju teritoriju kako bi stvorili novi nukleus nove pokrajine unutar Srbije. Ne zaboravimo da su oni krenuli od zahteva za personalnom autonomijom određenog broja opština u Vojvodini, da bi sada, kako pišu mediji, Viktor Orban najavio da će na izborima biti uz Savez vojvođanskih Mađara. Za ovih 12 godina mi se suočavamo sa neverovatnim stvarima, nezabeleženim od 1941. godine. Jer svako ko je imao bilo kakve aspiracije sada se i povampirio. Zahtevi za potrebom cepanja dela naše teritorije pljušte sa svih strana. Na sve ovo bi trebalo dodati i opasnost koja se ignoriše, a dolazi od strane Turske. Ona krupnim koracima gazi ka Balkanu, a da njeno prisustvo nije benigno svedoči i dolazak njihovog ministra inostranih poslova u Srbiju, s ciljem rešavanja pitanja islamske zajednice. Tu ne smemo zaobići ni muftiju Zukorlića koji otvoreno i na najbrutalniji mogući način krši Ustav i naše zakone, kao ni nastupe muftije Cerića iz Sarajeva koji vrve od neprijateljstva i jezika mržnje. Kao odgovor na sve to naš predsednik odlazi u Srebrenicu, a zaobilazi Bratunac, izvinjavajući se svima i svakome.

Kako biste, da danas-sutra dobijete vlast, rešili pitanje rekonstrukcije državnih organa, a u svetlu činjenice da se gotovo svakog meseca osniva po neka nova vladina organizacija?
Državni aparat mora da bude funkcionalan prema potrebi i veličini naše države, a u skladu sa njenom ekonomskom snagom. Sve te institucije koje su veštački formirane po diktatu EU morale bi da prekinu sa svojim radom. Setimo se da je borbu protiv tih institucija započela SRS u Saveznom Parlamentu 2006. i 2007. godine. Administrativni odbor je u to vreme uložio mnogo truda kako bi raskrinkao tamni vilajet vezan za zloupotrebe rukovodioca javnih preduzeća i agencija. Ali kako to kod nas funkcioniše pokazuje slučaj Bojana Krišta koji je smenjen sa funkcije kada je Skupština pokrenula istragu, ali do dana današnjeg nije se dogodilo ništa.

Smatrate li da je vreme da uradite nešto u vezi sa pitanjem rekonstrukcije svoga imidža, možda u pravcu desnice drugih evropskih zemalja, poput Le Penove stranke?
SRS je primer kako bi se trebalo dosledno boriti za svoje stavove, svoj program i svoju ideologiju. U kontaktima sa ljudima iz sveta nikada nisam imao primedbu na naš imidž. Naprotiv, oni izražavaju poštovanje, uz poruku da bi trebalo da izdržimo i borimo se kao do sada. Ta teza o promeni imidža rezultat je pokušaja pravljenja političke štete SRS. Priča o novim vrednostima i ljudima iz 19. veka je izlišna. Ne stidim se nijednog perioda srpske istorije i zadovoljstvo mi je da me nazovu čovekom 19 veka, veka koji je obeležila srpska borba za oslobađanje. Zato ću uvek sa zadovoljstvom zapevati: „Spremte se, spremte četnici“, a nikada „Danke Dojčland“.

[/restrictedarea]

3 komentara

  1. Hocete li vi radikali da se borite za Srbiju a samim tim i za Sheshelja ili cete i dalje da pricate bajle i pa#a#udite.

    Sakmo kukaju, nema ih nigde, neverovatno je koliko su pasivni, izgubili su svaku meru.

  2. Opet opirušu Šešelja, hoće da ga likvidiraju, a ti Todoroviću i ostali poslanici se samo zezate. Što ne protestujete poslanici gradski odbornici, opštinski odbornici,..pa svi ste plaćeni, reagujte čoveče oće da ga ubiju a vi zakukavate!

    I kakva je to borba sa bedževima, šta ima Šešelj od toga, gde je više ta vaša radikalska odlučnost, stalno puštate četničke pesme , a kukate ko strine!

    Nizašta ste!
    Samo ste za bedževe, nažalost!

  3. Ovo što radi Todorović i njihovi poslanici,odbornici i komp. je kontra produktivno. Prvo treba odvojiti ljudska prava g-dina Šešelja od politike SRS. Od sve halabuke mi ne vidimo nikakve ozbiljnije demonstracije radi očuvanja prava osuđenika već često vidimo čak i saradnju sa ovima kojima je to svejedno i protiv kojih se navodno bore. Ugled se ne stiče nošenjem bedževa nego i stvarnim ponašanjem članova u stvarnom životu (zloupotrebe Pop-Lazićke,Jerkovića i dr.) a po tome koliko je stranka spremna da se modernizuje. Todorović nije uspeo da ozbiljnije ustalasa jajnost u Srbiji za stvarnu pomoć Šešelju kao nekom kome se krše ljudska prava. Na ovakav način rada i konfrontacije na opozicionoj sceni Srbije SRS objektivno pomaže ovoj vlasti a na taj način vodi sebe na marginu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *