Домети вербалног грађанског рата

Пише Драгомир Анђелковић

Демократска странка је пре неколико дана одржала, вероватно кључну, предизборну седницу Главног одбора. На њој је национални део српске опозиционе сцене нападнут на начин непримерен правилима иоле цивилизоване политичке игре. „Европски“, нема шта

ДС је потврдио делима да намерава да води, можда и још интензивније него у време претходних избора, прљаву кампању. Уосталом, шта друго и остаје владајућој партији која ничим добрим не може да се похвали? Мора да измишља непостојеће „владе у сенци“ или пушта приче о председничким кандидатима који то нису, и тако покушава да посвађа опозицију. Но, од формалног почетка жуте предизборне конатминације, још је битније што је ДС српској јавности и страним менторима прилично недвосмислено поручио да ће се трудити да продужити, па и убрза кретање земље досадашњом штеточинском трасом. А не смемо да превидимо ни то што увелико стижу потврде да ДС и даље ужива пуну подршку крајње антисрпских политичких чинилаца на Западу.

НОВИ ТАЛАС САМОДЕСТРУКЦИЈЕ

[restrictedarea]

На Седници је наглашено да ДС неће правити владу са СНС-ом, ДСС-ом и СРС-ом, а да су предстојећи избори од пресудне важности, тј. да готово представљају епохални сукоб „добра и зла“. Јер – како је у јефтино пропагандном тону ускликнуо вођа ДС-а – уколико победе „људи који су креирали деведесете“ и са њима оживи „насиље над другим народима и религијама“, као и „самодеструкција“, може се десити да буде угрожен „читав процес започет двехиљадитих“, читава идеја „европске, модернизујуће Србије, која мења систем вредности и побољшава квалитет  живота“.
Није речено једино чији квалитет живота је унапређен. Сигурно је чак и врх ДС-а свестан да би било смешно, у условима када државом хара епидемија беде, да каже да политика њихове стране побољшава „квалитет живота грађана“. Но, није им пало у очи да је једнако цинично када другима приписују „самодеструкцију“. Видимо шта су у сваком погледу, од економије, до виталних националних интереса, већ урадили Србији, а имплицитно су изнели и свој програм даљег разграђивања државе. Па ко је онда овде био и, ако му дозволимо биће и наредне четири године, државно деструктиван?
О томе говори и следећа епизода. На седници ГО ДС-а, за члана Председништва те партије изабран је др Иван Вујачић, професор „Економског факултета“, наш амбасадор у САД-у од 2002. до 2009. године, и високи функционер Демократске странке од њеног оснивања. Он је убрзо после аванзовања, у вези са политиком према Косову и Метохији, у контексту чињенице да се по важећем Уставу ради о покрајини Србије, изјавио: „Требало би да се угледамо на друге примере, као што је Западна Немачка која никада није признала Источну Немачку, али је временом успоставила сарадњу са њом. Идемо правим путем ако нам је Европа приоритет“. А куда таква политика гура наше сународнике на још, од стране Приштине, неокупираном делу српске јужне покрајине, такође без околишења одговара нови припадник врха ДС-а: „Реалан циљ је аутономија за север Косова“.
Знамо да је политика актуелног режима баш то – прихватање „целовитог Косова“ као државе и свођење северног дела наше покрајине на  аутономну јединицу наведене криминално-терористичке НАТО творевине – али битно је што нам је то сада јасно и гласно рекао човек који би требало да буде део водећег тима постизборног ДС-а. Значајно је што нам је члан Председништва партије од које Запад очекује да скине рукавице и оконча прљав посао који већ годинама обавља, признао да ће „жути“ дати и север Косова Тачију. А каква судбина у таквим околностима чека наше сународнике на КиМ, сликовито нам је објаснио командант КФОР-а – Ерхард Древс. С обзиром на то како се официјелни Београд односи према тамошњим Србима, и шта их чека под влашћу Приштине, нагласио је да би он отишао са Косова да је којим случајем у српској кожи: „Да сам у ситуацији младог Србина, будућност бих потражио у неким бољим околностима“.

ЕКСТРЕМИСТИ РАЗНИХ БОЈА
Све у свему, време је да још једном, и то директно – тек да не буде накнадног лагања да на време није било јасно – кажем да онај ко гласа за ДС и његове (садашње владајуће, предизборне или, евентуално, постизборне) партнере, не прихвата само одрицање од територијалног интегритета већ и прави егзодус (а можда и горе од тога) десетина хиљада косовско-метохијских Срба! Па нек мирно спава ако може. Штавише, можда пожар захвати и његову кућу, пошто се опредељује за даље распарчавање Србије. Север Косова је брана која штити Рашку област, она је важна за повезивање Косова и Босне. Даље и да не причамо, оде Србија као низ домина.
У прилог лакомисленог, ако не и намерног асистирања таквим процесима, говори то што је лидер ДС-а обзнанио да ће коалициони партнери те странке, између осталог, бити Социјалдемократска партија Србије (Љајић) и Лига социјалдемократа Војводине (Чанак). О томе ко је Ненад Чанак, те његовим сепаратистичким и екстремистичким испадима готово да и не би требало говорити. Само се сетимо скупа „Срјем Хрватској“, на којем је 2008. године  учествовао у „Лепој њиховој“. О ономе шта Чанак ради, ипак се бар колико-толико пише.
Опет, Расим Љајић је заштићен као „бели медвед“ српске политике. Делује симпатично многим грађанима Србије, а контролисани медији пумпају његов имиџ умереног човека. Међутим, реч је о некадашњем верном следбенику Алије Изетбеговића, а. када Тадић већ на манипулативни начин чепрка по прошлости наших опозиционих политичара, што се није сетио неоспорне историјске истине у вези са прваком СДПС-а, са којим „намерава“ да „побољша“ Србију.
Уз споменуто, што је већ у великој мери јавност заборавила, многи ни не знају да је према америчким дипломатским изворима Љајић један од њихових највернијих сарадника „на брдовитом Балкану“. Ако којим случајем Расим и није са тзв. „бошњачког становишта“ антисрпски опредељен, већ је из опортунизма био у Алијиној странци (СДА) – ипак је јасно на каквом је задатку сада када ради за оне који Србији не желе добро. Можда он не сања сепарацију тзв. „Санџака“ и „зелену трансверзалу“, могуће је да су искључиво лични интереси мотив његовог политичког деловања, али то није разлог да нам Љајићева добробит буде изнад државе.
Уосталом, као ни Дачићева и осталих њихових пајташа из врха СПС-а, садашњих и према исказаном опредељењу будућих партнера ДС-а (ако заједно са „жутима“ поново успеју да преваре народ). Шта значи то што пред изборе потпредседник Социјалистичке партије Србије Мркоњић полаже венац на гроб бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића – ако СПС учествује у трампи Косова за могућност да садашња владајућа клика још коју годину пљачка остатак Србије? Да ли су они који намеравају да гласају за СПС слепи, те не виде шта он ради, па их отуда неће гристи савест (ако је имају) што посредно у томе учествују? И те како имају све елементе потребне за доношење исправне одлуке. Нек се после ни они не праве наивни и невини.

НЕОКОЛОНИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА
Сви фактори актуелне власти намеравају да лажу и варају, прете и подмићују, и на било који други начин делују у прилог очувања власти. Дали су нам већ много повода да слободно констатујемо да су увелико повели прави вербални грађански рат против дела опозиције који не представља ЛДП (такође њихов пожељни коалициони партнер у новој републичкој и градској Влади). Режим се толико агресивно понаша да није неумесно да се упитамо да ли намерава да преда власт ако изгуби изборе, односно ако не успе да састави нову Владу? Или је спреман да гурне земљу у било какву несрећу само да би покушао да макар и илегално задржи власт? Уосталом, ако му мало значи живот Срба на КиМ, што би му стало до оних у остатку Србије?
Да се ради о људима којима су европске или било какве иоле цивилизацијски утемељене вредности стране, свакоме ко хоће да гледа и чује ваљда је већ потпуно јасно. И онима код нас, и онима у свету. Но, увек ће се у редовима функционера ЕУ наћи они који мисле у духу неоколонијалне логике. Нису сви такви који одлучују у Бриселу, али многи, а можда и већина јесу, и они себи дају за право да одређују ко су то прави Европејци у Србији. А како су за њих борци за слободу бандити који су у црно завили многе у Либији, те исламистички терористи у Сирији, под условом да се боре за оно што је у интересу евроатлантских моћника – зашто онда Динкића не би сматрали „реформистом који доноси добро српском народу“? Ако је за поменуте бриселске накупце „мртвих душа“ недемократа свако ко се замери мултинационалним компанијама, ма колико радио за свој народ – онда је вероватно да ће Тадића, Чанка, Дачића и сличне „одликовати“ орденом „европских вредности првог степена“. Макар и претили неистомишљеницима, крали на изборима, водили вербални грађански рат, па, ако је баш неопходно, и припуцали.
Дорис Пак нам је недавно поручила да је за наставак кретања по путу који, наводно, Србију води у ЕУ (онакву каква буде постојала после разорне кризе) – нужно да добијемо „проевропску владу“. Наравно, она која би била оцењена као таква, била би квислиншка бар колико и ова садашња, а јасно је да госпођа Пак сматра да је нужно да њен носилац буде Демократска странка. На нама је да не дозволимо да се то деси. Важно је да ДС и његови предизборни, те жељени постизборни партнери, добију што мање гласова. Онда ће америчке и друге дипломате имати проблем да обаве оно што су наумили. Наравно, у политици су разни обрти могући, те англосаксонске дипломате у Београду можда и успеју да формирају нову српску владу, као што је то релативно недавно, противно очекивањима већег дела тамошње јавности, у Словенији урадио амбасадор САД-а Џозеф Мусомели. Шта ће бити не знам, али важно је да се максимално потрудимо да створимо математичку могућност да буде формирана Влада од странака које су више-мање национално опредељене, а нису непомирљиви рогови који не могу да се нађу у истој врећи. Зато, на изборе. Сваки глас против садашњег режима је важан. Тако бар покушавамо да променимо Србију набоље. Пре или касније у томе ћемо и успети, ако се не деморалишемо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *