Дејан Алексић: Једино говор

Пише Драган Хамовић

О збирци песама „Једино ветар“ за коју је Алексић добио награду „Меша Селимовић“

 

Поезија Дејана Алексића носи знак усмереног трагања за себи својстве­ном ауторском мером, на трагу песничких мајстора иза којих је лакше рушити него се надметати с њима у квалитету градње и пуноћи смисла. Од прве збирке „Потпуни говор“ (1995), чија је насловна синтагма дозначила високу тежњу без које не би требало ни почињати, до најновије, седме по реду, разносмерним и диспаратним искуствима прове­јане збирке „Једино ветар“ (2011), раз­војна путања доводи Алексића до тачке извесне дозрелости, са које се могу боље свести песнички рачуни – у сусрету са говором „наслеђеним“, „недосегнутим“ и „непораженим“ (наводимо разне песникове епитете уз именицу „говор“), и са укуп­ношћу видљиве и невидљиве реално­сти што је поступно освајала све претежнији простор у претежно самозапитаној поезији, у којој, по речима једне песме с почетака, „поредак ствари губи се / У зна­че­њима која служим“. Колико год и у најбољим песмама раних збирки – мис­лимо на збирке „Доказивање сенке“ (1996) или „Свагдашњи час“ (2000) – одјеки­вала дикција тада обилно зрачећег „Писма“ Ивана В. Лалића, књиге што је наново надмоћно показала (премда не и једина) да је и у захтевним формама истанчаном савременом аутору и даље пространо, да нису ствар „про­шле прошлости“ него могућни изазов, толико се изнутра, већ тада, код Алексића може запазити дискретно померање са позиције доврхуњеног гласа симболи­стичког наслеђа (или пак неосимбо­лизма) на становишта са којих се раз­матра како даље. Лали­ћева суверена апологија света што траје „јер значи“, биће код Алек­сића најпре пољуљана, подвргнута новом испиту и опиту, у неизбежном криптополемичком исказу једне песме у збирци „Свагдашњи час“:
„Свет је одре­ђен, верујемо, мада / Понекад бива да сми­сао касни.“ Овакав отклон, разуме се, поспешен је и епохалним фоном сржног неповерења у језик, у лого­цен­трични поредак, у постструктуралистичкој мисли речито оспорен – али и незамењен каквим изгледним поретком и ослон­цем. Драма неподударности језика и света, као и појединца условљеног наслеђеним и увек некако непотпуним говором, тематска је окосница укупне поезије Дејана Алексића, време­ном  ослоњенијег на позну, дубоко иро­нијску поетику Борис­лава Радовића, коме посвећује једну од заврш­них песама, донекле програм­ску, пастиш песму у збирци „Једино ветар“. Као ни наш језик наметнути, који подвлашћује и у себе увлачи, ни осетљиво појединство не остаје постојано и поуздано, пред собом нарочито.

[restrictedarea]

„Свагда сам нико и било који / А пое­зија је тешка упала / Једнине што ме изнутра броји“, написаће Алексић у изразитој песми „Моје тело се сећа“, из збирке „Собна митологија“ (2003).

„ОТЕЖАЛА ФОРМА“
Алексић у збирци „Једино ветар“, целини одиста сумирајућој, углав­ном искорачује из заданих оквира везаног стиха и утврђених метричких и строфи­чких облика – којих се држао и којима се играо – што је једна од споља вид­љивих новина. Док су раније доминирале лирске студије стања и појава, новије песме махом су микроприче, широких асоцијативних покрета. У доса­дашњој поезији Алексићево ауторско тежиште било је на проду­бљењу песни­чких оруђа и кондензацији, од лексике (увек биране, а гдекад и нестандардне), преко сабијених тропичних слика, па до разбокорене синтаксе и маркантне рето­рике. У томе испробавању зати­чемо успеле или макар храбре и необичне про­доре на свим нивоима песничког склопа. Напор за обликовањем и преоб­ликовањем, естетизам као исходиште, јесте међу првим поетичким чињени­цама Алексићеве поезије.
Реторичка опито­вања довела су његов исказ у стање приметно „отежале форме“, услед барокно прециозних захвата, поготово кад њима уздиже сасвим баналне реа­лије. Тако шта чини неутралније, ауторски прорачуна­тије него сензуални Данилов, на пример, или одрешити и експреси­вни Живорад Недељковић – да поменемо двојицу поети­чки додирујућих пес­ника Алексићу претходећег генерацијског таласа – песник таквим стратеги­јама понегде доводи до дубоко заснованог и значењски ефективног лирског места, одељка или поенте, до малих лирских откривења, а другде опет иску­шава домет разних субверзивних и бизарних гестова. Доследно, од песама „Собне митологије“, песник и у пес­мама збирке „Једино ветар“ има обичај да посегне за напрег­нутим аналогијама, да састави сакрално и крајње триви­јално, где се на међусобно поми­рење у синтези не може рачунати. Али ода­тле, гдекад, бије хладан дах црног хумора, интонације што сведочи непревла­дани раскол међу сферама и појавама у свету којем при­падамо. Ако нам се, на пример, учини пренаглашено поређење у песми „Чекаоница“, збирке „Једино ветар“, у стиху који гласи: „Једна старица са села уздише / као усамљени монарх“ (а овакав пример није усамљен код Алексића) – онда већ у наредним стиховима очуђење поприма дубље, дискретно језовите тонове: „Удно ход­ника кашље / свештеник који ме је крстио. Посматрам / те руке са којих је на мене сишла Тајна“ – да би потом фокус коначно пре­шао и на лирског суб­јекта, посматрача, у поенти снажној и вишеслојној: „Ћутећи чекам да између два кашља / ходником одјекне моје име. / Будан сам у тами мојих уста.“

СТИХОВИ-ЛОЗИНКЕ
Так­вих места, попут последњег наведеног стиха, код којих се застаје, самостал­них лирских минијатура, у Алексићевим песмама, сатканим од зна­чењских померања и обрата, има до­во­љно. У стиху-лозинки „Поезија је чекаоница“ лежи и једна од уочљи­вих промена у песничкој перспективи Алексићевој. Онај што је лир­ски почео у превласти уну­тарњих светова, сопства и језика, увелико у новијим песмама интегрише, поред ауторе­флексивних и метапоет­ских елемената, помнију „мисао о свету“ у усложњенијој песничкој оптици. У песмама збирке „Једини ветар“ искуствена сво­ђења надра­стају многе теоријске ограде, што их ововремска ауторска самосвест претерано потенцира. Пева се овде саб­ра­није о Писму света, као у завршници песме „Ватра и књига“: „Оно што гори увек нешто саопштава“. Повратак поверењу у саоп­штење изражава и песма „Вишкови што остају иза говора“. Без обзира на вишкове, који вреде само ако су дубински, песник ће нај­мање погрешити ако градиво сажима према издржљивости градива. Тако је и сажимање читавог лирског сижеа о очевој срчаној бољци у песми „Веза“ изведено у поређењу линија на кардио­граму са музичким тактовима Баха, док упечатљива песма о земљотресу почиње сли­ком редом порушених димњака – а печати симболи­чким призором „братства по несаници“ од мукле мајке земље зазеблих људи. У судару насушне афирмације и разорне ироније, продубљене лирике и фор­мално-смисаоних несагласја, поезија Дејана Алексића у збирци „Једино ветар“ ближа је стабилној и полифоној равнотежи, потребној и поезији и свету од којег зависи.
„Реч пори­нута у језик истискује / довољно стварности да пове­рујемо / у оно што се не може изрећи.“
У овим стиховима Дејана Алексића срочена је фор­мула за препознавање сваке пуновре­дне песме, као прећутна, почетна и завршна реч песничке службе, чија путања у основи личи на линије кардиограма.

[/restrictedarea]