Чујте, Хрвати!

Пише Миодраг Зарковић

Антологијско укључење београдског историчара Јована Пеина у хрватску емисију о Дражи Михаиловићу, најбољи је пример онога што трагично недостаје српским телевизијама

 

„Добро пази шта пожелиш“, морао је неко да подсети хрватског водитеља Петра Влахова, „јер можда то и добијеш“. Да је имао на уму ову стару, широм света распрострањену народну умотворину, Влахов можда не би пожелео да у прошлонедељно издање своје емисије „Ин медиа рес“, уживо приказане на хрватској националној телевизији у понедељак, 19. марта, укључи и једног љутог Србина.
Тема емисије била је текућа београдска рехабилитација Драже Михаиловића. Хрватима та рехабилитација, чак и оваква килава, нарушава омиљену југословенску фантазију да су и Срби имали свог Павелића, тј. да су четници били исто што и усташе. Зато је Влахов у студио довео неколико тамошњих „повијесничара“, намерних да хрватско гледалиште још једном уверавају у генетску склоност Срба ка фашизму. Уверљивости ради, у једном тренутку су видео везом из Београда убацили у расправу и Јована Пеина, српског историчара, иначе познатог по непристајању на „знанствено“ умањивање усташког геноцида или умањивање хрватских злочина из деведесетих година. Што ће рећи, Влахов је вероватно рачунао на то да ће Пеиново укључење подгрејати страсти до усијања и згрозити публику, после чега ће окупљени у студију моћи да поентирају у стилу: ето, какви су дивљаци ти Срби!
Влахов је, међутим, добио тачно оно што је и заслужио: научног радника спремног да о најтрагичнијим тачкама српско-хрватских односа говори без икакве увијености и задршке. Добио је Влахов стручњака коме су иначе затворена сва медијска врата у матичној Србији, па је зато из њега – стручњака, односно Пеина – у овом кратком обраћању проговорила не само научна истина, већ и огорченост човека чијим се националним поносом већ предуго и прегрубо поигравају недостојни еврохистерици. У 12 минута дугом укључењу, пречесто прекиданом од стране студијских „повијесничара“, Пеин је изрекао неколико антологијских примедби.
На пример, да су усташки злочини из Другог светског рата без премца, чак и у поређењу са фашистичким зверствима, а камоли наспрам тадашњег оружаног одговора крајишких Срба под вођством Момчила Ђујића. Такође, да је Вуковар пре распада СФРЈ био претежно српски град. Исто тако, да не може бити никакве разумне расправе о историјским наслеђима два народа, све док Хрватска не престане да кривотвори чињенице, прикрива своја злодела и присваја туђе заслуге, између осталих и језик! Тек да не би ни то заборавили, подсетио је Пеин своје саговорнике и на то да је Србија и пре јужнословенског уједињења била призната, самостална држава.
Да, „ХРТ“ је тако најзад добила оно што је и изазивала одавно. Њихове емисије, наиме, често се баве темама из Србије, па још и са саговорницима из Србије, које или доводе у студио, или их, као што најчешће раде у емисији „Ин медиа рес“, укључују у програм директном везом из Београда. Неки од гостију из Србије – махом културни номади, тј. писци, редитељи, глумци и певачи – снисходљиво терцирају хрватским домаћинима и повлађују њиховој пословичној дрскости. Неки други, претежно политичари и за политику везани јавни делатници, на разложан и уљудан начин супротстављају се вечитом хрватском пребацивању васколике кривице на српску страну. Резултат је, међутим, увек био исти. Свађали се са „ХРТ“ или јој повлађивали, свеједно, гости из Србије тамо су једино служили да би хрватска јавност наново могла са презиром да гледа преко Дрине и Саве.
Али, после Пеиновог укључења није било презира у загребачком студију. Видљива је била мржња, а још више збуњеност и затеченост; презир је нестао. Оперисан, хвала Богу, од политичке коректности, те највеће интелектуалне пошасти данашњице, Пеин је оставио Хрвате са поиспадалим вилицама, уместо са заколуталим очима.
„Срби из Босне ваљда су једини народ на свету којем није стало до кревељења пред камерама Си-Ен-Ена“, написао је пензионисани амерички обавештајац Џон Шиндлер у својој књизи „Несвети рат“, у којој је потанко појаснио како је Клинтонова администрација помагала Ал каиду и исламске муџахедине у рату против православних Срба. (Да не буде забуне, написао је ово у изразито похвалном смислу). Јован Пеин је показао да Срба несклоних телевизијском кревељењу, а нарочито пред камерама непријатеља има и у Србији.
Е сада, када ће се стручњацима попут Пеина отворити и фреквенције по српском етру, то је већ десето питање.

4 коментара

  1. Hej pa di su komentari!! Svaka cast covjeku koji nije dosao da se krevelji i tepa ustasama. Ovaj intervju je samo bio potvrda moga stava da nas oni tamo i dalje mrze ali i da nas se boje. Tako to ide kada zlocin samo ponovis dva puta u istom vijeku. No tu je papa on ce to da oprosti uz nekoliko zdravo Marija. Jadni Srbi pokusavaju svakih 50 godina da zaborave ko ih je to klao, izvinjavaju se koljacima koji su im ukrali cak i jezik a o imovini da ne govorimo. Nije pozeljno pricati lose o susedima !!!!!

    • Ljudi nije njima lako ono sto je za nas normalno za njih nije

      ono sto mi imamo oni tek treba sebi da dokazu da imaju nas

      ne mogu ubediti

      al pustimo njih bavimo se nama i nikome ali bas nikome

      nemamo razloga da se izvinjavamo

  2. Svaka cast g-dinu Peinu na nastupu i na casno iznesene istine u toj emisiji. Da je samo malo manje onih povladjivacha medju Srbima!

  3. Господин Пејин је по ко зна који пут,својим знањем и карактером диже притисак непријатељима а нас “цивилизоване” уштриојене измишљотином коју су мондијалисти тако успешно путем издајничке делатности невладиих организација(да не будемо политички коректни)импрегнирао у “наш” систем вредности научио памети. Показао је да са лажима,неприатељством,може и трба се борити истином , знањем пре свега самопоштовањем. To архивисти Пејину није било довољно да се задржи на месту директора Архива Србије,смењен је,у корист кадра из Црне горе,јер је било политички коректниј.Мирис дуња у ДНК Србина из јужног Баната (не Балашевићевски),био је прејак за све који одишу мирисом багреНових жила, како би завршили мисао они који су из Јовиног мешања у своје послове имали шта да науче.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *