Apokalipsa Maja ili banksterska propast

Piše Vladimir Dimitrijević

Ne postoji pouzdan podatak da su Maje smak sveta najavile za 21. 12. 2012. godine. Ali, tog datuma, sasvim pouzdano, SAD će se suočiti sa pretnjom raspada, budući da tada ističe 99-godišnji ugovor sistema Federalnih rezervi o iznajmljivanju mašina za štampanje novca

 

Već godinama se, putem medija i popularne kulture, širi priča kako će 21. 12. 2012. godine, po tobožnjem kalendaru Maja, nastupiti smak sveta. Ozbiljni naučnici su dokazivali da je reč o još jednoj mistifikaciji, ali ne vredi: „treća oka“, „šesta čula“, „trinaesta prasad“ rade svoje, a o Holivudu da i ne govorimo (urađeno je nekoliko filmova s temom 2012. godine kao godine smaka sveta; naročito je značenjski bremenit, inače do bola naivan, film koji je režirao stari „katastrofičar“ Ronald Emerih, o megacunamiju koji potapa svet).

APOKALIPSA NEOLIBERALIZMA

[restrictedarea]

Priča o Majama i njihovoj sudbini najbolje je ispričana u filmu Mela Gibsona „Apokalipto“. On je sredstvima sedme umetnosti pokazao da je ova visokorazvijena južnoamerička civilizacija propala na vrhuncu svoje moći upravo zbog imperijalnih ciljeva i sasvim u skladu s Gibsonovim antiimperijalizmom (i „Apokalipto“ i „Stradanje Hristovo“ nisu snimani na engleskom jeziku, jeziku sadašnje Imperije), zbog toga što su bogovima u koje su verovali bili spremni da žrtvuju žive ljude, čija su srca na oltarima bila prinošena zlim bićima žednim krvi. Gibson je svesno poručio gledaocima da sudbina Maja čeka i nas: ako ozbiljno sagledamo ono što se zbiva, postaje nam jasno da je uzrok sadašnje krize ludačka pohlepa koja je spremna da žrtvuje sve i svakoga zarad boga Mamona ili Zlatnog teleta, oko koga plešu magovi sa Volstrita i njihovi učenici ili, kako ih zovu, „banksteri“, bankarski gangsteri, u čijim rukama je novčana moć, moć pokretanja rata i nametanja mira.
Dakle, Maje o smaku svetu 21. 12. 2012. godine nisu pisale ništa pouzdano. Njihova civilizacija nestala je hiljadu godina ranije… Pa ipak, ovaj datum nije slučajan. Ima tu nečega.
A šta je to?
Ruski analitičar Igor Ignatčenko, u članku „Borba bliskoistočnih centara moći“, koji je nedavno izašao na Mreži, jasan je: po njemu, SAD se suočavaju sa pretnjom raspada koja može da počne svakog časa. Zna se i datum. I nema tu nikakve čunga-lunga i abrakadabra magije. Stvari su „krvavo proste“. Naime, po Ignatčenku, 21. decembra 2012. godine ističe 99-godišnji ugovor sistema Federalnih rezervi o iznajmljivanju mašina za štampanje novca, koje im je Kongres SAD-a dao 1913. godine. Da bi se zakup produžio, Federalne rezerve moraju da obezbede ne samo većinu glasova u Kongresu i Senatu SAD-a, već i pristanak tri četvrtine zakonodavaca iz svih federalnih država. A to neće biti lako – još od doba predsednika Niksona dolar nema zlatnu podlogu i zlata u Federalnim rezervama nema, što Amerikanci, pa i oni koji bi trebalo da glasaju za produžetak ugovora, dobro znaju. I zato su svi veoma sumnjičavi. Nemačka i Švajcarska bi, po Ignatčenku, mogle da traže svoje zlato natrag iz Amerike, a dolar bi mogao da prestane da bude sredstvo plaćanja. Zato je potrebno napraviti haos: rat na Bliskom istoku i u Africi (pod izgovorom „hapšenja Konija“), ali i neka unutrašnja kriza u SAD-u, koja bi „mirotvorcu“ Obami i njegovim banksterskim šefovima omogućila da proglase vanredno stanje i neistomišljenike bace u konclogore. (Solženjicin je, u izgnanstvu, Amerikancima govorio da oni ništa neće shvatiti dok im ne vežu ruke na leđima, postroje ih u potiljak i marševskim koracima povedu ka logorima, koje je američko Ministarstvo za vanredne situacije u naše dana zaista i izgradilo, kao što je spremilo i na desetine hiljada mrtvačkih sanduka za sahranjivanje žrtava masovne katastrofe, verovatno neke nove mistifikacije – sa realnim pogibijama – tipa 11. septembra; vežbali su oni ne samo na njujorškim Kulama bliznakinjama, nego i na Markalama i u Račku).
Dakle, 21. 12. 2012. godine nije apokalipsa Maja, nego apokalipsa bankstera. Njima je potreban „treći svetski rat“. I oni će učiniti sve da ga bude, da zemlje BRIKS-a, u saradnji s ostatkom čovečanstva, ne bi počele da grade drugi i drugačiji svet. Svet u kojem bi dolar bio samo uspomena. Veoma, veoma ružna uspomena na ludilo neoliberalizma i ideologije tržišta.

O SISTEMU FEDERALNIH REZERVI
Za one koji ne znaju: Federalne rezerve, koje nadziru dolar, niti su federalne, niti su rezerve. Naime, godine 1910. na ostrvu Džekil u Džordžiji sastali su se „mister Hajdovi“, korumpirani političari i bankari, čiji je cilj bio uspostavljanje nadzora nad finansijama SAD-a. Jedan od ključnih igrača bio je senator Nelson Oldrih, deda Nelsona Oldriha Rokfelera, koji je četiri puta bio gradonačelnik Njujorka i potpredsednik SAD-a u doba predsednika Forda. Oldrihova ćerka Ebi udala se za Džona D. Rokfelera Mlađeg, a ekipi su se pridružili i drugi bankari: Pol Varburg, koji je radio za interese Rotšilda, kao i ljudi banke „Kun, Leb i kompanija“. I tako, posle uspešnog lobiranja u Kongresu i Senatu, 1913. godine osnovaše se Federalne rezerve, kao kartel privatnih banaka. Na čelu Rezervi se uvek nađu likovi povezani sa ključnim centrima moći, poput Alana Grinspena, koji je bio član Rokfelerovih organizacija kakve su Trilateralna komisija, Savet za inostrane odnose i, naravno, svetske vrhuške oličene u Bilderberg grupi.
Šta se tu dešava? Kako sve funkcioniše? Prosto, da prostije ne može biti. Vlada SAD-a od privatnih banaka u sistemu Federalnih rezervi pozajmljuje novac, a poreski obveznici plaćaju kamatu bankama koje su u tom istom sistemu Federalnih rezervi, čime profit privatnih lica, članova bankarskih dinastija, raste. Na dolaru piše da je pred nama „novčanica Federalnih rezervi – legalno sredstvo plaćanja svih dugova, javnih i privatnih“. Privid vrednosti dolara čuvan je dok je dolar imao zlatnu podlogu – a onda ju je predsednik Nikson ukinuo. I krenulo je štampanje bez pokrića, koje ovih godina ulazi u fazu usijanja. Zato je jedan američki finansijski mag poručio, još davno, ostatku sveta koji svoje transakcije obračunava u dolarima: „Dolar je naš novac, ali vaš problem“. Sećate li se epizode „Alana Forda“, kada šef grupe TNT, Broj Jedan, priča još jednu od svojih metuzalemskih povesti, ovog puta o svom druženju s gusarom Lafitom, koji se nepismen borio za ideale Američke revolucije? Posle neke pljačke, Broj Jedan i gusar Lafit dele plen. Sa gomile dukata, Broj Jedan uzima i deli – „pravedno“, u svom stilu: „Jedan meni – jedan tebi; jedan, dva meni – dva tebi, jedan, dva, tri meni – tri tebi“. Na kraju, ispred starca je ogromna gomila, a ispred gusara – gomilica. Komentar Lafitov je prost: „Ta matematika je neka grdna prevara. Naučiću i ja matematiku“. E to je suština priče o Federalnim rezervama, zasnovanim na načelu koje je pre dvesta godina istakao Majer Amšel Rotšild: „Dozvolite mi da štampam i kontrolišem novac jednog naroda, i nije me briga ko piše zakone“.
Pre Federalnih rezervi, bila je Banka SAD-a, zasnovana na sličnim principima. Senator Tomas Hart Benton je u to doba upozoravao svoje zemljake: „Sama vlada prestaje da bude nezavisna, prestaje da bude sigurna onda kada nacionalna valuta zavisi od dobre volje kompanija (…) Ljudi nisu bezbedni kada takva kompanija ima toliku moć. Izazov je prevelik, previše su lake prilike da se cene povećaju ili smanje, da se stekne ili izgubi bogatstvo, da se čitava zajednica baci na kolena pred bogom koji određuje tokove novca. Sva imovina zavisi od njihove milosti; cene nekretnina ili svakog useva, svake namirnice na tržištu – sve zavisi od njihove odluke. Berze su njihova igrališta i kockarnice gde se oni svakodnevno kockaju…“ Ovog senatora američki političari nisu slušali. Napravili su Federalne rezerve i predali svoju zemlju bankarima. Bankari su se kockali i kockali…
A onda nastupa kriza. Bliži se 21. 12. 2012. godine. Dolar će možda nestati. I šta drugo učiniti nego izazvati „treći svetski rat“, posle kojeg će ostati zlatna milijarda bankstera i njihovih pomoćnika? U već pomenutom filmu Ronalda Emeriha to je rečeno prikriveno, ali jasno: posle megacunamija (koji neće preživeti ni predsednik SAD-a, inače crnac – film je snimljen pre izbora Huseina Baraka Obame za šefa države), na pet ogromnih brodova, novih Nojevih lađa, spasiće se 500 hiljada ljudi – kako naučnici i mudraci potrebni za „novi početak“, tako i svi oni koji imaju dve milijarde dolara da plate kartu. I svi ovi srećnici na kraju Emerihove „2012“ plove ka ekološki čistoj Africi, gde svet opet nastaje.
Naravno, neće biti megacunamija. Ali, nuklearne bombe postoje, zar ne? A sedam milijardi ljudi je nepotrebno… Banksteri, kojima preti apokalipsa, su oni koji mrze ljude i žele da ih svedu na „zlatnu milijardu“. Pogotovo što je planeta shvatila. I krenula na Volstrit, da ga zauzme.
No, pre svake priče o konačnom trijumfu mamonopoklonika, trebalo bi pobediti Rusiju, Kinu, Indiju i ostatak čovečanstva. Hoće li poduhvat uspeti – videćemo… Već su pokušavali Napoleon i Hitler, pa je ispalo da je „mnogo mačku teleća glava“…
Dakle, majanske apokalipse neće biti. A hoće li biti banksterske – videćemo.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. hvala za vaznu informaciju… Taj ugovor, koji istice 21.12.2012 – verovatno se moze pronaci. Da ‘baci’ drugaciju sliku, na celu tu udurmu ?! Zar nije veca ludost od davanja banke banditu – davanje ( pa makar i u ‘arendu’) – masina za stampanje novca ?! I sada, posto je u pitanju lihvarima najdragocenija “zlatna koka” – kakve su sve u stanju da ‘kreiraju’ uslove, da se taj ugovor produzi ( ratovi, unutrasnja kriza, nemogucnost isplata plata itd. itd.) t.j. da se “progura” ‘kapitol’ ?! I gde je, sva ta americka ‘elita’, zajedno sa ‘priliveno-odlivenom’ inteligencijom – da vec sada, blagovremeno, daju odgovarajuce predloge ( da drzava uzme svoju ‘stampariju’ a lihvari – da podnesu ‘racun’ ?!) Ili, su mozda korumpirani – i umisljenoscu, da su ‘ubrojani’ za “spas” u novoj “Nojevoj barci” ?! Tuzno, to se ovde zove i – prelest ?! A u vezi ‘prirodnih’ kataklizmi – prorocanstva, ipak ne bi trebalo prezirati ?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *