Антонио Табуки (1943-2012): Време заустављено у облацима

Пише Снежана Симић

Антифашиста по карактеру, ангажовани интелектуалац и полемичар по природи и вокацији, био је уверен да су интелектуалци и уметници у стању да просветле таму. Ипак, политика је за Антонија Табукија била утопистички идеал

 

Италијански књижевник Антонио Табуки (Пиза, 24. септембар 1943, Лисабон 25. март 2012), кријући тешку болест и од најбољих пријатеља, тихо се угасио у својој другој домовини, вољеној Португалији. Далеко од Тоскане, умро је на Благовести, дан када се у његовој родној Пизи традиционално обележава први дан пизанске Нове године. Славље у селу Векијано, где се налази кућа у којој је одрастао и живео када је био у Италији, претворило се у тугованку.
Табукијеве књиге, преведене на четрдесет језика, читају се и код нас, већ од његовог култног дела „Переира тврди да“, коју смо гледали и у филмској (са Марчелом Мастројанијем у главној улози) верзији. Сарађивао је и са многим листовима у Италији („Унитà“, „Коријере дела сера“, „Фато котидијано“), Шпанији („Паис“) и Француској („Монд“).
Иако најпознатији по немилосрдним критикама бившег премијера Берлусконија („У Берлусконијевој Италији демократија је под присмотром“), није се либио од прозивке и других политичара. Када је оштро критиковао некадашњег председника Републике Чампија због „отварања“ према Мусолинијевим следбеницима, један познати италијански новинар се запитао каква је то нација где писац може да вређа председника Републике. Ни угледни „Монд“ није одолео притисцима са стране, тј. није се усудио да објави интегралну верзију Табукијевог текста у којем је аутор успео да сасече француску интелигенцију која је узела у одбрану бруталног убицу и бившег терористу Чезара Батистија (у Италији правоснажно осуђеног на доживотну робију због четири убиства, кога су, после бекства из италијанског затвора, у Француској, захваљујући дискутабилној Митерановој доктрини, пригрлили француски интелектуалци), и прогласила га мучеником, помогавши му у реализацији његових литерарних амбиција.

НЕОДГОВОРНОСТ ФРАНЦУСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

[restrictedarea]

Изнервиран дугогодишњим „брижним“ ставовима француских интелектуалаца према којима је „јадни“ Батисти представљен као жртва фашистичке Италије, Табуки се обрушио на неприхватљива уверења „левице”. По његовом мишљењу, медијски мислиоци су надахнути ситно буржујском концепцијом натчовека ничеовског типа, ниског нивоа и лоше интерпретираног. Табуки је именовао мислиоце који су поменутог криминалца прогласили за свеца. На овој листи прво место је припало политички ангажованом филозофу Бернару-Анрију Левију, добро познатом и нашој јавности, нарочито по залагању за НАТО бомбардовање Србије 1999, а недавно и по свесрдном асистирању председнику Саркозију приликом војне интервенције у Либији.
У цензурисаном делу текста (вероватно из обзира према Левију, као члану Управног већа „Монда“), Табуки је, реагујући на претходну Левијеву изјаву да га не занима да ли је Батисти починио или не злочине за које је оптужен, написао да би „Леви, који је на свом блогу ставио Батистијеву слику поред фотографије Иранке Сакинех, осуђене на лапидацију (каменовање) због браколомства, требало да размисли о неодговорности коју показује“. Такође, објаснио је да извесни француски интелектуалци не знају да су италијанске судије допринели хапшењу великог броја мафијаша, терориста и корумпираних политичара, и не знају да су многи од њих то платили животом. Очигледно не знају ни да је господин Берлускони, од свог доласка на власт, назвао судство „раком који би требало елиминисати“.
Позната је и Табукијева полемика са Умбертом Еком о улози интелектуалца. На Екову тврдњу да је прва обавеза интелектуалца да ћути када ничему не служи, Табуки је изнео опречни став. „Писац, управо зато што је писац, има обавезу да се подвуче под кожу других и посматра свет са различитих тачака, на само са лица већ и (нарочито) са наличја.“
Табукија није превише заокупљала нетрпељивост дела италијанске елите. Помало изолован, нерадо виђен у одабраном кругу италијанских интелектуалаца, неомиљен код политичара (како левичарски, тако и десничарски оријентисаних)  који су га јавно игнорисали, а у потаји га се плашили, мирно је следио свој пут.
За њега демократија није представљала стање перфекције. „Она би требало да се унапређује и то подразумева стални опрез.“ Другом приликом је истакао да је одувек био посвећен само измученим људима, пуним контрадикција. „Што више сумњи имају, то боље. За људе са много сумњи живот је понекад несноснији и  много више исцрпљујући него за друге, али они су енергичнији. Ја се не поводим људима који воде пун и задовољавајући живот.“
Антифашиста по карактеру, ангажовани интелектуалац и полемичар по природи и вокацији, био је уверен да су интелектуалци и уметници у стању да просветле таму. Ипак, политика је за Табукија била утопистички идеал. Представљала је уметност залагања за „владавину“ слободних људи, али свих заједно.

СУСРЕТ У ФИРЕНЦИ
Политика није успела да загади лепоту његових дела: префињених, прожетих ерудицијом и меланхоличних (као што су књиге „Индијски ноктурно“ и „Пропуштени дијалози“), које обилују суптилним психолошким анализама. Вредност и лепоту његовог „Переире“ не би требало редуковати на симболичну моћ протагонисте као амблема опозиционара и бораца за слободу штампе. Пре него ангажовани интелектуалац, политичар и новинар, Табуки је пре свега био добар професор, романсијер и велики писац.
Прошлог пролећа, приликом представљања последње Табукијеве књиге „Приче са фигурама“ у Фиренци, аутор ових редова био је у прилици да упозна писца и разговара са њим.
Између осталог, тада је говорио о његовом Переири, бојажљивом и смушеном уреднику културне рубрике у једном лисабонском листу за време Салазарове диктатуре у Португалији, који је напуштајући љуштуру пасивности и равнодушности одлучио да реагује и тако постао један од симбола одбране слободе штампе за политичке противнике свих антидемократских режима. О актуелности поруке књиге (коју је италијанска опозиција, за време изборне кампање 1994, „искористила“ када се успротивила уласку у политику контроверзног телевизијског магната Силвија Берлусконија), односно претњи цензуре у савременим демократским друштвима, Табуки је рекао да је цензура једно од најподмуклијих мишљења, и увек је у акцији. „Када она долази споља, лако ју је препознати и на неки начин супротставити јој се. У тоталитарним земљама старог датума контрола мишљења вршила се споља. У модерним демократијама, нарочито онима у кризи, спољашња цензура је преживели модел. Код новина првенствено би требало гледати власништво: ако се открије да власништво припада финансијским групама блиским доминантној политичкој моћи, евидентно је да формулација ‘независни дневник’ која се појављује испод назива листа представља чисту фантазију. То је део демократије, само формалне, а не суштинске, какве нажалост почињу да бивају извесне европске демократије“, подсетио је књижевник.

ЧЕКАЈУЋИ ЕФЕКТЕ ОУ
У разговору са новинарком из Србије говорио је и о књизи „Време брзо стари“ (објављеној 2011. године, у издању београдске „Паидеие“), у којој су уједињене, на први поглед, неповезане приче у којима се писац отиснуо у нове крајеве. Табуки је напустио добро му знану територију Западне Европе и запутио се на исток: у Букурешт, Будимпешту и Варшаву. Оно што га је подстакло да истражује бивши комунистички блок, објаснио је сумњом да постоји временски несклад не само између разних континената, већ и унутар Европе. „Земље бившег комунистичког блока, како се обично дефинишу, биле су и јесу, у сваком случају, Европа, само што су вероватно имале концепт времена различит од онога у Западној Европи. Ушавши на Запад којег данас карактерише веома френетично и узнемирено време, потпуно непредвидљиво, које чак показује извесне патологије, земље бившег комунистичког блока су, с једне стране, помало понеле идеју времена коју су раније имале, а са друге стране, морале су да се прилагоде времену на Западу. Резултат ове комбинације произвео је непредвидљиве последице, на пример, у неким државама, верујући да се иде напред, управо се вратило уназад.“
У „шетњи“ Источном Европом Табуки је стигао и до Србије. Његовој пажњи нису измакле катастрофалне последице НАТО бомбардовања 1999, тема којој се нерадо даје простор не само у италијанским већ и нашим медијима. У бајковитој причи „Облаци“ главни јунак је италијански војник који се, после боравка на Косову у „ратно-мировној мисији“, „одмара“ на медитеранској плажи, у резигнираном очекивању финалних ефеката осиромашеног уранијума. Он „убија“ време на неуобичајен начин: ленчарећи испод сунцобрана, у паузи између једне и друге пилуле, предвиђа будућност посматрајући облаке и стрпљиво разговара са веома причљивом девојчицом Изабелом. На њено питање: „Зашто је дошао на море кад проводи дане на лежаљци гутајући таблете?“, бивши ратник на одмору одговара: „Чекам ефекте осиромашеног уранијума, а да бих их дочекао требало би имати стрпљења“.
Табуки је овом приликом говорио и о „утицају“ литературе на друштво. „Уколико се о том утицају може говорити, онда је он дугорочан, не односи се на непосредно, док се политика и ратови тичу садашњег времена. Можда ће књига, написана данас, моћи да утиче на савест будућих људи, као што су извесне античке књиге имале утицај на савест данашњих људи“, констатовао је писац.

______________

Из биографије Табукија…

За живота добитник бројних националних и иностраних књижевних признања, а од 2000, по предлогу италијанског „Пен клуба“, кандидат за „Нобелову награду за књижевност“, Табуки се од ране младости делио између Италије и Португалије. Као студент често је боравио у Паризу, где се први пут сусрео са делом Португалца Фернанда Песое: на једној тезги, у близини станице „Гар де Лион“, купио је књижицу са француским преводом поеме „Дуванџиница“ овог португалског песника, чије стваралаштво ће га током многих година заокупљати. Случајни сусрет дубоко је утицао на младог Табукија: он учи португалски, одлази у Лисабон, да би потом у Италији дипломирао са тезом о португалским песницима надреалистима. Наредних година преводи бројна Песоина дела, посвећује му есеје и један позоришни комад. У међувремену почиње да пише и романе. Први, „Трг Италија“, објавио је 1975, а затим су уследили „Реквијем“, „Тристан(о) умире“… Делећи се између града Фадоа и Тоскане, радио је као директор „Италијанског културног центра“ у Лисабону и професор португалског језика и књижевности на неколико италијанских универзитета. И по одласку у пензију, пола године је проводио у Португалији, где је окружен породицом умро.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *