59. festival kratkog metra: Duga tradicija nemenjanja

Piše Vladislav Panov

Ovogodišnji festival nije, nažalost,  dobio tematski smer u pravcu  otkrivanja tekućih političkih odnosa snaga u svetu i medijskih (ne)sloboda koje suštinski egzistiraju svuda na planeti

 

Nije mala stvar. „Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma“ je pedeset deveti put pred svojom publikom u Beogradu. Očekuje ga veliki jubilej – šezdeseti rođendan. Nema baš mnogo festivala bilo kojeg konceptualnog opredeljenja i bilo gde na našem kontinentu koji mogu da se pohvale ovakvom dugovečnošću. Ono što sigurno nema nijedan od festivala, i to ne samo evropskih je da je ta dugovečnost potrajala kroz nekoliko država i društvenih uređenja, potpuno suprotstavljenih jedni drugima. Promenili smo vladare, „braću“, državu, njeno uređenje i ekonomske uvek složene i sve složenije situacije. Lomovi i obrti sudbine, revolucionarne promene i sve što ide iz njih, do najvećih tragedija i najtežih gubitaka, sve je to obeležilo vreme postojanja ovog festivala. Preburni život je, dakle, više nego izdašno pružio dokumentaristima materijal za njihove filmove. Da li su adekvatno odgovorili izazovu života i svog posla, možda će nekada i biti od vremena i potomaka suđeno autorima?

POLITIČKI „ŠTIMUNG“

[restrictedarea]

Ove godine će, dakle, biti prilika da se uoči velikog rođendana koji je pred tvorcima festivala već sada važan zadatak za narednu godinu, sagleda budućnost ove manifestacije, možda i najadekvatnije, kroz njenu prošlost. Mada , kao FEST, takođe solidno trajući, i Festival dokumentarnih i kratkometražnih filmova ima zaparložen koncept liferovanja odabranih ostvarenja kroz programske celine koje su ponuđene kao nepregledni niz projekcija (ove godine prebačenih u obnovljeni „Dom omladine“), bez posebnijeg drugog angažovanja. Dva udarna dela festivala, sa stranom i sa domaćom ponudom, predstavljaju takmičenje za nekoliko skromnih nagrada, sasvim lokalnog umetničkog značaja („Gran pri“, „Zlatne plakete Beograda“, „Zlatne medalje Beograda“, diplome festivala). U najavi ovogodišnjeg programa ponosni organizatori su se pohvalili da će za pet dana koliko traje festival prikazati 130 naslova, od kojih će preko osamdeset učestvovati u takozvanom „takmičarskom programu“ (najznačajnija nagrada, uzgred je „Gran pri“ za najbolji film iz oba programa i ona donosi tri hiljade evra). Poljski dokumentarni film je, kažu, ove godine u centru pažnje festivala i biće predstavljen sa devet filmova, a izraelski, koji je može se reći drugi fokus, sa četiri. Koliko će filmovi predstaviti adekvatnu sliku svojih sredina ili socijalno-političko-kulturnih stremljenja, a koliko su poziciju fokusa zaslužili rešavajući programsko-političke ustupke tvoraca programa i političkog festivalskog „štimunga“, ostaje da vidimo.
Osim otvarajućeg filma koji se bavi tragičnom sudbinom pre tri i po godine preminule glumice Sonje Savić, možda je na ovogodišnjem festivalu najzanimljivije pojavljivanje, posle prošlogodišnjeg zaobilaženja festivala, „Četvrtog putujućeg Festivala Ujedinjenih nacija“, predstavljenog američkim dugometražnim dokumentarnim filmom „Najopasniji čovek Amerike: Denijel Elzberg i dokumenta Pentagona“, koji je pre dve godine bio nominovan za „Oskara“, a prošle za „Emi“. Priča je to o čoveku iz naslova, intelektualcu i političkom aktivisti, svojevremeno top-analitičaru iz najviših političkih krugova vlasti Sjedinjenih Država, on je beskompromisno ustao protiv laži svojih pretpostavljenih i odlučio da, baš kao danas Džulijen Asanž preko svog Vikiliksa, laži političkih moćnika, uključujući i četiri američka predsednika koji su vladali na krilima obmana sopstvenog naroda i svetske javnosti, iako označene kao strogo poverljive, objavi svetu. Elzbergov poduhvat je bio hrabar i potencijalno izuzetno pogibeljan, jer je bio deo političkih sistema, tzv. „Dokumenta Pentagona“ (u potpunosti otkrivaju uzroke, tok, pravu suštinu i razmere rata u Vijetnamu), a koje je on preko „Njujork tajmsa“ (najslavniji momenat, inače, u dugoj istoriji ovog glasila) obelodanio postavivši temeljac u posledičnom raspletu rušenja predsednika Niksona i konačnog povlačenja američke armije iz Vijetnama. Niko se ni pre, ni posle Elzberga na ovaj način hrabro i po sopstvenu sudbinu neustrašivo nije suprotstavio američkim siledžijama u i oko Bele kuće. I niko nije tako efikasno, makar i na tren, promenio političke odnose u ovoj zemlji. Film sve to detaljno opisuje, pa i objašnjava, a mi kao gledaoci možemo jedino da žalimo što ne beše nijednog Elzberga da zaustavi bombardovanje i siledžijsku politiku Sjedinjenih Država prema našoj zemlji, koja je (kada pogledate film neminovno je takav utisak) skoro identična kao i ona vođena protiv Vijetnama.

SLOBODNI MEDIJI – ZATURENI IDEAL
Višegodišnje iživljavanje, kako se ispostavilo, četiri predsedničke administracije koje su sve, uključujući i „progresivnu“ Kenedijevu, lagale javnost omogućilo je da ratovanje u Vijetnamu potraje „koliko je potrebno“, iako je pri tom odnelo preko dva miliona žrtava. Obelodanjeni dokumenti koji su konačno pomogli zaustavljanju pogroma u Vijetnamu je trebalo i da trajno opamete pre svega američku javnost, i tako spreče da se slična uzurpacija vlasti ikada ponovi, što se, međutim, nije dogodilo. I to je jedno od velikih razočaranja Elzberga koje on potencira na kraju ovog dokumentarca, zbog čega je film dobio značajnu aktuelnu političku dimenziju i poentu u opominjanju. Jer, svet je i dalje u istim bezobzirnim ratobornim kandžama moćnika na vlasti i oko nje u Sjedinjenim Državama, ali danas nema Elzberga, a ni slobodnih medija koji bi časno i hrabro obavili svoj posao neustuknuvši čak ni pred pretnjama predsednika, pa ni pred instruisanim sudskim zabranama. Slobodni mediji su danas samo davno zatureni ideal „demokratskog“ i „slobodnog“ zapadnog sveta. Jedina svetlost u tom premračnom medijskom tunelu je ono malo slobode koja opstaje u sajbersvetu, mada i Internet upravo doživljava udarce i pritiske usmerene da se i tu na slično efikasan i trajan način spusti mrak demokratskog despotizma.
Ovogodišnji Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma nije, nažalost, dobio tematski smer u pravcu nekog sličnog otkrivanja tekućih političkih odnosa snaga u svetu i medijskih (ne)sloboda koje suštinski egzistiraju skoro svuda na ovoj planeti. Ostaje da pokušate da u programu festivala sami pronađete neko takvo delo koje je u ponudi možda zatureno i da zažalite što od obilja aktivističkih, istinski demokratskih, dokumentarnih filmova koje su snimili hrabri idealisti slični Elzbergu, protiveći se globalizaciji, agresivnoj politici Amerike i njenih saveznika, uništavanju planete od strane eksploatacije zapadnih korporacija ili ekonomskim krizama koje su posledica takođe laži i politike sile „demokrata“, nije stvoren programski segment angažovanog dokumentarnog filma na ovom festivalu i time se prezentovala njegova politička prosvećenost, osećanje za aktuelnost, pa, što da ne, i hrabrost. Zato, eto ideje za šezdeseti rođendan.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *