59. фестивал кратког метра: Дуга традиција немењања

Пише Владислав Панов

Овогодишњи фестивал није, нажалост,  добио тематски смер у правцу  откривања текућих политичких односа снага у свету и медијских (не)слобода које суштински егзистирају свуда на планети

 

Није мала ствар. „Београдски фестивал документарног и краткометражног филма“ је педесет девети пут пред својом публиком у Београду. Очекује га велики јубилеј – шездесети рођендан. Нема баш много фестивала било којег концептуалног опредељења и било где на нашем континенту који могу да се похвале оваквом дуговечношћу. Оно што сигурно нема ниједан од фестивала, и то не само европских је да је та дуговечност потрајала кроз неколико држава и друштвених уређења, потпуно супротстављених једни другима. Променили смо владаре, „браћу“, државу, њено уређење и економске увек сложене и све сложеније ситуације. Ломови и обрти судбине, револуционарне промене и све што иде из њих, до највећих трагедија и најтежих губитака, све је то обележило време постојања овог фестивала. Пребурни живот је, дакле, више него издашно пружио документаристима материјал за њихове филмове. Да ли су адекватно одговорили изазову живота и свог посла, можда ће некада и бити од времена и потомака суђено ауторима?

ПОЛИТИЧКИ „ШТИМУНГ“

[restrictedarea]

Ове године ће, дакле, бити прилика да се уочи великог рођендана који је пред творцима фестивала већ сада важан задатак за наредну годину, сагледа будућност ове манифестације, можда и најадекватније, кроз њену прошлост. Мада , као ФЕСТ, такође солидно трајући, и Фестивал документарних и краткометражних филмова има запарложен концепт лиферовања одабраних остварења кроз програмске целине које су понуђене као непрегледни низ пројекција (ове године пребачених у обновљени „Дом омладине“), без посебнијег другог ангажовања. Два ударна дела фестивала, са страном и са домаћом понудом, представљају такмичење за неколико скромних награда, сасвим локалног уметничког значаја („Гран при“, „Златне плакете Београда“, „Златне медаље Београда“, дипломе фестивала). У најави овогодишњег програма поносни организатори су се похвалили да ће за пет дана колико траје фестивал приказати 130 наслова, од којих ће преко осамдесет учествовати у такозваном „такмичарском програму“ (најзначајнија награда, узгред је „Гран при“ за најбољи филм из оба програма и она доноси три хиљаде евра). Пољски документарни филм је, кажу, ове године у центру пажње фестивала и биће представљен са девет филмова, а израелски, који је може се рећи други фокус, са четири. Колико ће филмови представити адекватну слику својих средина или социјално-политичко-културних стремљења, а колико су позицију фокуса заслужили решавајући програмско-политичке уступке твораца програма и политичког фестивалског „штимунга“, остаје да видимо.
Осим отварајућег филма који се бави трагичном судбином пре три и по године преминуле глумице Соње Савић, можда је на овогодишњем фестивалу најзанимљивије појављивање, после прошлогодишњег заобилажења фестивала, „Четвртог путујућег Фестивала Уједињених нација“, представљеног америчким дугометражним документарним филмом „Најопаснији човек Америке: Денијел Елзберг и документа Пентагона“, који је пре две године био номинован за „Оскара“, а прошле за „Еми“. Прича је то о човеку из наслова, интелектуалцу и политичком активисти, својевремено топ-аналитичару из највиших политичких кругова власти Сједињених Држава, он је бескомпромисно устао против лажи својих претпостављених и одлучио да, баш као данас Џулијен Асанж преко свог Викиликса, лажи политичких моћника, укључујући и четири америчка председника који су владали на крилима обмана сопственог народа и светске јавности, иако означене као строго поверљиве, објави свету. Елзбергов подухват је био храбар и потенцијално изузетно погибељан, јер је био део политичких система, тзв. „Документа Пентагона“ (у потпуности откривају узроке, ток, праву суштину и размере рата у Вијетнаму), а које је он преко „Њујорк тајмса“ (најславнији моменат, иначе, у дугој историји овог гласила) обелоданио поставивши темељац у последичном расплету рушења председника Никсона и коначног повлачења америчке армије из Вијетнама. Нико се ни пре, ни после Елзберга на овај начин храбро и по сопствену судбину неустрашиво није супротставио америчким силеџијама у и око Беле куће. И нико није тако ефикасно, макар и на трен, променио политичке односе у овој земљи. Филм све то детаљно описује, па и објашњава, а ми као гледаоци можемо једино да жалимо што не беше ниједног Елзберга да заустави бомбардовање и силеџијску политику Сједињених Држава према нашој земљи, која је (када погледате филм неминовно је такав утисак) скоро идентична као и она вођена против Вијетнама.

СЛОБОДНИ МЕДИЈИ – ЗАТУРЕНИ ИДЕАЛ
Вишегодишње иживљавање, како се испоставило, четири председничке администрације које су све, укључујући и „прогресивну“ Кенедијеву, лагале јавност омогућило је да ратовање у Вијетнаму потраје „колико је потребно“, иако је при том однело преко два милиона жртава. Обелодањени документи који су коначно помогли заустављању погрома у Вијетнаму је требало и да трајно опамете пре свега америчку јавност, и тако спрече да се слична узурпација власти икада понови, што се, међутим, није догодило. И то је једно од великих разочарања Елзберга које он потенцира на крају овог документарца, због чега је филм добио значајну актуелну политичку димензију и поенту у опомињању. Јер, свет је и даље у истим безобзирним ратоборним канџама моћника на власти и око ње у Сједињеним Државама, али данас нема Елзберга, а ни слободних медија који би часно и храбро обавили свој посао неустукнувши чак ни пред претњама председника, па ни пред инструисаним судским забранама. Слободни медији су данас само давно затурени идеал „демократског“ и „слободног“ западног света. Једина светлост у том премрачном медијском тунелу је оно мало слободе која опстаје у сајберсвету, мада и Интернет управо доживљава ударце и притиске усмерене да се и ту на слично ефикасан и трајан начин спусти мрак демократског деспотизма.
Овогодишњи Фестивал документарног и краткометражног филма није, нажалост, добио тематски смер у правцу неког сличног откривања текућих политичких односа снага у свету и медијских (не)слобода које суштински егзистирају скоро свуда на овој планети. Остаје да покушате да у програму фестивала сами пронађете неко такво дело које је у понуди можда затурено и да зажалите што од обиља активистичких, истински демократских, документарних филмова које су снимили храбри идеалисти слични Елзбергу, противећи се глобализацији, агресивној политици Америке и њених савезника, уништавању планете од стране експлоатације западних корпорација или економским кризама које су последица такође лажи и политике силе „демократа“, није створен програмски сегмент ангажованог документарног филма на овом фестивалу и тиме се презентовала његова политичка просвећеност, осећање за актуелност, па, што да не, и храброст. Зато, ето идеје за шездесети рођендан.

[/restrictedarea]