17. март – Осам година од насиља над Србима на Косову

БЕОГРАД – На данашњи дан се навршава осам година од таласа насиља на Косову и Метохији, у којем је 19 особа убијено, а протерано више од 4.000 Срба и других неалбанаца.

На годишњицу мартовског погрома епископ рашко-призренски Теодосије са свештенством у храму Св. Николе у Приштини у подне ће служити парастос жртвама.

У насиљу је порушено и запаљено око 900 кућа и 35 православних цркава и манастира, укључујући средњовековне светиње, попут Богородице Љевишке у Призрену, из 14. века.

У таласу насиља 17. и 18. марта 2004. убијено је 19 особа, од тога осам Срба и 11 Албанаца – које су усмртили припадници Кфора у самоодбрани. Повређене су 954 особе, међу њима и десетине припадника међународних снага а уништена су 72 возила Уједињених нација.

Етнички је очишћено шест градова и девет села, спаљен је манастир Девич код Србице, који још није потпуно обновљен. Оскрнављена су многа гробља на Косову и Метохији, а у црквама је нестао или оштећен велики број вредних икона и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих које сведоче о вековном постојању Срба.

Мисија УНЕСКО-а, чији су представници касније обишли демолиране православне цркаве и манастире у покрајини, направила је процену према којој штета на њима износи приближно 30 милиона долара.

Запаљени су конаци манастира Светих архангела код Призрена. У Призрену је поред цркве Богородице Љевишке изгорео и храм светог Ђорђа из 16. века. Процес обнове Љевишке је још у току, а црква Светог Ђурђа је после обнове освештана у зиму 2010. године. У том граду сада је само око 20 Срба. У Призрену је запаљена зграда Богословије и оскрнављено седиште Рашко-призренске епархије.

Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар шест албанских дечака из села Чабар код Зубиног Потока и тако тројицу отерали у смрт.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су албанске оптужбе лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су ”преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.

Албански екстремисти су најпре започели протесте у јужном делу Косовске Митровице а у сумрак су кренули у оружани напад на Србе у северном делу града – где су интервенисали припадници Кфора. Насиље и напади пренели су се јужније, у село Чаглавицу и друга насеља на подручју Приштине, а на мети су се нашла српска села и градови широм покрајине – Липљан, Гњилане, Урошевац, Ђаковица и Призрен.

Терор је настављен сутрадан, 18. марта, када су Срби морали да напусте Косово Поље, Обилић, Племетина код Вучитрна, Свињаре надомак Косовске Митровице, док је у селу Бијело Поље код Пећи запаљено свих 28 повратничких кућа и парохијски дом.

Мање групе Срба спас су потражиле у базама Кфора, а остали у безбеднијим српским енклавама. Већина је и данас у колективним центрима, контејнерским насељима близу Грачанице, или у туђим домовима, а мало ко се одлучио на повратак. Око 250 Срба избегло је у унутрашност Србије.

У неколико градова избили су тих дана протести, у Нишу и Београду запаљене су џамије, а у главном граду је током немира повређено 17 грађана и полицајаца.

Представници међународне заједнице оценили су тада да је “етнички мотивисано насиље” над Србима на КиМ “планирано и добро оркестрирано”, али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага нису били спремни, или нису хтели, да га осујете и спрече.

После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, а 143 особе су осуђене, већина на новчане, а 67 на затворске казне. Привремена косовска скупштина у Приштини је на исти дан 17. фебруара 2008. једнострано прогласила независност Косова од Републике Србије, коју данас признаје 86 од укупно 193 држава чланица Уједињених нација, и 22 од 27 земаља чланица ЕУ.

Извор: Танјуг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *