Пише Драган Хамовић
Све више се код Карановића слике конкретног света посувраћују, а превласт освајају представе, творевине и куле „унутрашњег човека“, према богомданим речима апостола Павла стављеним у чело збирке, о распадању спољашњега и сталном обнављању свачијег духовног бића
Ако у песмама збирке „Светлост у налету“ (2003) – како је у критици већ било речено – преважу чулне слике, речи у непосредном контакту с именованим предметима, у песмама збирке „Наше небо“ (2007) спољни простор песник умногоме поунутрашњује, светови се, с обе стране „врата од људске коже“, међусобно огледају, изразитије мешају. У песмама књиге „Унутрашњи човек“, опет, проблесци дозреле свести о општој и посебно личној коначности сенче и подупиру кључне лирске ситуације, саздане од преплета обичних слика и њихових бизарних, огледних преповезивања. Управо је наглашени сусрет опозита, на свим предоченим плановима (од најситније до најопштије појаве) особита одлика песама „Унутрашњег човека“, где доспела песничка зрелост проговара тамније и одсудније. Плодови које убира дискретни, у себе склоњени и споља уздржани лирски субјект ове збирке садрже горчину суме искустава што се развијеном самосвешћу теже надићи. Проматра себе Карановићев лирски субјект понајвише кроз друге и друго – тај упорни практичар „посматрања“ као примарног лика лирског „самопосматрања“ – па тек понегде уводи у лирски простор пробране фрагменте интимне историје.
ДЕТЕ ШТО УЧИ
[restrictedarea]У прочељу збирке „Унутрашњи човек“ нашла се песма „Дете учи“, обликована кроз тематски оквир почетка и послетка животног круга, у потенцирању општег обрасца подражавања и универзалних аналогија. Дете опонаша одрасле и тако учи, али на том чињењу почива и све што постоји, у сваком виду постојања. Ако би требало именовати срж лирског поступка оваквих Карановићевих песама, онда бисмо управо посезање за аналогијама између удаљених или неспојивих тачака означили као тежиште песникове опасне вештине. Несагласно довести у близину и уобличити другачију, зачуђујућу или пак саблажњиву сагласност – можда би тако некако гласио прећутни „пројектни задатак“ већине Карановићевих песама.
Читалац Карановићеве поезије неретко осети хотимичну елементарност, почетност лирске перспективе, спроведену било кроз превласт прецизно посредоване чулне слике, било кроз инфантилну, али и митотворну упитаност и очуђеност погледа. У збирци „Унутрашњи човек“ овај други начин заступљен је у неким од истакнутијих песама, почев од песме „Дете учи“, у којој се сажимају слика животног почетка и краја. Опште сазнање о коначности ипак се очуђава, јер смрт се, по правилу, догађа другима, а у космосу сопственог ега наслућивање сопствене смрти поприма значење открића, откривења страшне, нерешиве тајне. Отуда, пред све разазнатљивијим лицем умирања, лирско се појединство опире, сасвим попут детета, у широком распону облика неумољивог неприхватања, немирења. Призивајући иницијалну слику „детета што учи“ и учећи полако нестаје, у песми „Школа“, после свег наученог и искушанога градива, поенту изражава исказ о томе да нема никог што би назидано наше знање проверио, испитао и вредновао биланс свеколиког напора.
Све више се, значи, код Карановића слике конкретног света посувраћују, а превласт освајају представе, творевине и куле „унутрашњег човека“, према богомданим речима апостола Павла стављеним у чело збирке „Унутрашњи човек“, о распадању спољашњега и сталном обнављању свачијег духовног бића. Уз речи из апостолске посланице, на улазу у збирку налази се и навод из поезије Вилијама Блејка, раније позајмљен у финалу песме овог аутора („Акт“, „Стрми призори“, 1994), о томе како гледа „кроз“ очи – а не очима. Изнутра ка споља, другим речима. И то је кључ за важна разлучивања у поимању поетике Војислава Карановића, саздане на прожимању менталних и чулних слика, у исказима редукованим и графички оштро испресецаним. Сваки песнички призор или ситуација, носећи своју физику, допире и до своје метафизике. У лирици помног проницања у космологију, како неисцрпног „унутрашњег човека“, тако и пропадљивог човека спољашњег, посредством увеличавајуће лирске оптике, укажу се пространства укинутих међа. Видик се, најзад, сужава на актуелизовано питање личног нестанка, престанка, претварања у ништа. Према парадоксу на којем почива искуство тајне: видик се, сужавајући, уједно и раскриљује. Житељи и насеобине (ничим заменљиве) традицијске оностраности улазе у лирски видокруг, кроз свест о двема странама живота, али и трансценденцијом отеловљеној у неодређеној фигури анђела, живо опсталој и у Блејковој лирској митологији, и код Рилкеа – као и код српских песника, од Дучића до Лалића или Ристовића, на пример. Тачка надомак смрти и нагон опстанка изнуђују хијерофанију оличену у више појава што пружају трачак наде да се одлазак може спречити, при чему ни иронијски тонови не смањују набој патоса. И одлазак није нестанак, него је само одлазак.
СОБА ТАМЕ
Двојство сфера, светова суседних и контактних, положено је одавно у основ лирске визије Војислава Карановића, у поезију чији је императив сржна прецизност описа као ослонац за имагинативне, духовне и трансцендентне искораке и одскоке, с једне на другу страну, од спољнога ка унутарњем, и обратно – као и одоздо нагоре и натраг. Још у збирци „Жива решетка“ (1991) затичемо формулу о заштитној двосмислености као „дару неба“. Живот, у крајњем изводу, као и језички и песнички троп заснован је на двостраности што се мири у синтетизованом, целовитом и несводљивом значењу, „на две воде“. И лирски субјект стално је у тензији, у напону између душевне нутрине и телесности. У песми „Глас“ у „довратку свести“ откривају се „врата од људске коже“, премда лирски субјект безуспешно себе дозива, док у сродно успостављеној песми „Стан“ иста врата „у себи“ отварају и затварају улаз у далеко опсежнија подручја: „Ту је лифт, који не повезује / свет живих са светом живих, / него у везу доводи светове / мртве и нестале.“ Општење између минулих и живих, у песми „Разговор“, чини се да „нема краја“, јер парадоксално: „Уистину, / он је нешто кратко, // сажето, нешто као / изрека, као епитаф / урезан у ваздуху.“ Речени дијалог, у песми „Нови језик“, биће доведен у питање субверзивним гласом песниковим, који предосећа да оне бивше наше помињање може узнемирити: „Можда овога часа они преписују речи / исписане по ваздуху, уче прва слова. / Сричу тишину. Или наднесени над књигом / бескраја, читају у себи.“ Моћно врхуне наведени стихови читав опсесивни Карановићев лирски круг о примакнутом искуству смрти, најпре увођењем појма тишине као говора над говором и јемца Логоса – а „тишину“ наша духовно наднета поезија добро познаје.
„Тај мук / да није звук без краја“, певао је и Раичковић, а овде је надилажење супротности суверено потврдио и Карановић. Коначно, поглед лирског субјекта у сопствено лице налази свој одраз једино у очима дечака, крај се одражава у своме почетку. Тишина је овде, ипак, последња реч у великој потрази, уједно и наслов завршне песме збирке „Унутрашњи човек“. Тишина надјачава сваку буку, јер није од овога света, нити јој има граница. Тишина је пуна и спасоносна оностраност до које „дете које учи“ доспева: „Ништа // тишину не окончава. / Као да си доспео / на трг. У само / срце небеског града.“ Колико год избегавали монументалне, наслеђене представе, оне у судару с основним песничким темама некако дођу по своје. Отудa и визија Новог Јерусалима, крунска реч „великог кода“, на крају песничког низа Војислава Карановића, обазривог и обзирног песника у баратању речима, било да су извучене из свакодневног оптицаја или су староставне. Тим базичним језиком, сведеним, а несводивим, и на почетку и на крају, свеједно проговарамо.