Страхињa Живак: Живим да би сведочио!

Разговарала Биљана Живковић

„Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети живот мојих синова“, каже српски логораш за време рата у БиХ

 

Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала је до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских језика. У свом граду Страхиња је жива легенда. И не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, и у једном од најгорих мучилишта, у „Централном затвору“, сазнао је да су му бранећи огњиште убијена двојица синова. Од туге његовој супрузи препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, нити желе да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.

Прошли сте невиђену личну Голготу, тамнујући у логорима Алије Изетбеговића. Трагедија ваше породице је несагледива. Рат у БиХ вам је отргао синове, који су страдали заједно са својим сународницима бранећи српско село у Општини Коњиц!
Слободана (34) и Велимира (30) сам изгубио 26. маја 1992. године, убијени су у селу Брадина са још педесетак Срба који су бранили нејач од многоструко бројније Алијине  хорде. За њихову смрт сам сазнао у сарајевском затвору. У историји села то је крвави датум. Брадина је својеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима  наметнутом! У Брадини је тада живело око 700 становника, претежно Срба. Село је 1992. године сатрто. Било је то живописно, прелепо сеоце са много младих људи којима би се свако поносио. Брадина је чувена у Херцеговини по великом броју солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилије Горелићи, Самоуковићи…па и нас Живака је било. Ратовали су они, раме уз раме, са војводом Мишићем. Мој деда, Тодор Живак, погинуо је 1916, а потом и жена, Сава Живак, је једна од њих 88 из добровољачке гарде. Кроз историју смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима. Моји синови и још 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чувају децу и старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941, када је један Хрват – усташа са Бијелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, одвео 19 младих голоруких Срба у Коњиц, где су убијени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.

Ваша породица  је кроз прохујале ратове плаћала крвави данак родољубљу, али сте поносно настављала даље…
Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани у Другом светском рату убили мог оца Ђорђа. Учинила је то тадашња муслиманска милиција, прве комшије. Одвеле су га у шуму, у мају 1942. године. Очев леш, сав исечен бајонетима, пронашли смо месец дана касније у Брвачкој шуми. Кријући, по ноћи, сахранили смо га испод једног дрвета, а да бисмо препознали гроб на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. године очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. године и два стрица, Уроша и Анђелка. Мајка Босиљка бринула је о нас четворо малених. Као најстарије дете поднео сам највећи терет сиротињског живота. Дошао је мир. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба.

Напомињете да сте деведесетих осетили да су у БиХ дошле политичке снаге које су имале једини циљ – да сруше велику Југославију, исту државу у чије су темеље највише Срби уграђивали свој живот.
У Општини Коњиц Срби су били у мањини. Муслимана – 55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се како је муслиманска странка СДА уз агресивну помпу била организована, ХДЗ такође, и најзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо. Тако смо у Коњицу формирали Одбор СДС-а. Нас рат увек затекне потпуно неспремне.

Мало се зна о томе да је у Коњицу радила једна од најопремљенијих војних фабрика. Ту околност, указујете, муслимани, али и Хрвати користили су у нечасне сврхе…
Сазнали смо да неколико месеци пред ратна дешавања муслимани и Хрвати поткрадају оружје, муницију. Било је то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности Ранко Куљанин знао је за крађу, али да ли је он икада ишта преузео да би обавестио претпостављене, нисмо дознали. Обијено је складиште специјалног огледног оружја, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго наоружање. Тврдим да је крађа изведена у режији Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно је био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић, председник Општине Коњиц, чији је брат био директор фабрике оружја. Онемогућена је испорука припремљене диспозиције муниције за ДСНО, од 12,5 милиона метака које је било плаћено и припремљено за транспорт. Муслимани и Хрвати су  ноћима крали оружје и одмах га делили. Наоружавали су се паничном брзином. Била је то у Коњицу јавна тајна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружје никоме није донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат.

Ви сте, ипак, схватили у каквом незавидном положају се налазе Срби у Општини Коњиц. На то сте упозорили највише војне старешине.

[restrictedarea]

Да, тачно. Били су сви у ЈНА упознати, све до генерала Кукањца. Посебно смо указали на чињеницу да велика опасност прети српском становништву у Брадини и целој коњичкој општини. Међутим, од ЈНА смо добили уверавања да су наше сумње беспредметне, те да су војни потенцијали ЈНА код Коњица такви да Срби могу мирно да спавају. Истине ради помињем имена: генерал Кукањац, пуковник Ковачевић, командант позадинске базе, потпуковник Величковић који је био на Златару изнад Коњица, мајор Перић у ВП Љута, где је било смештено наоружање ТО, сви они су били против тога да се Србима да наоружање, иако су знали да су муслимани и Хрвати увелико опремљени најсавременијим оружјем! Лично сам им рекао да верујем да ће доћи дан када ће они хеликоптерима летети, бежати за Београд, а да ће наш народ остати сам и незаштићен. Нажалост, десило се управо тако – дошао је хеликоптер и по Величковића, Перића, по мајора Куљанина у Брадину, и сви други бројни официри су одлетели из БИХ хеликоптерима. Побегли! Народ је остао на милост и немилост Алијиним зулумћарима. Можете да замислите колики је страх био у срцима Срба и огорченост због кукавичлука старешина ЈНА!

Точак породичне несреће почео је да се окреће вашим изненадним рањавањем. Истичете да никада нећете заборавити страшне месеце у сарајевској болници на Трауматологији.
Отшили су ми ране и ставили гипс са отвором за превијање. Гипс до стопала. Медицинске сестре су избегавале да ме превијају и питале су које сам националности. Неки доктор Диздар, кога сам молио да ме превије, упутио ме је на септичко одељење јер су се ране инфицирале. Рана на десној нози још више се искомпликовала. Није постојала могућност адекватног лечења, зато што су у великом броју пристизали рањеници муслиманске војске, повређени у нападу на Богошћу. Пребацили су ме, потом, на Интерно одељење, било је веома тешко подносити ту атмосферу и приче њихових рањеника, лекара, особља о томе колико мрзе Србе. Да смо најгори народ и да нас све треба побити. Дању и ноћу одзвањале су песме како спрудови Срба плове Миљацком. Медицинско особље је на вратима сваке болничке собе истакло списак болесника, а нас Србе су посебно заокруживали.

Убрзо сте, игром случаја, постали неми сведок како у сарајевској болници убијају Србе.
Још на Трауматологији до мог кревета муслимански „територијалци“ су бацили једног човека који је био у ужасно лошем стању. Кажу да је био „четник“. Перо Пијевац! Провео сам са Пером две ноћи. Негде су га одвукли. После извесног времена када сам седео на клупи на Интерном одељењу чуо сам разговор двојице полицајаца. Говорили су за мене:„Појешће и овога црви, као и Перу Пијевца на гробљу ‘Лав’!“ И раније сам био у прилици да слушам како муслимански рањеници казују да су у борби заробљене Србе убијали и бацали на гробље „Лав“. Распитивали су се небројено пута како сам рањен. Рекао сам им да све пише на упуту из Коњица. Почетком јула 1992. године, увече, ушла су у соби тројица наоружаних полицајаца.
„Живак, дижи се, идеш са нама!“
Тражио сам нешто написмено. Запретили су. Извели су ме обученог у горњи део пижаме и у кратком доњем делу. Покушао сам да узмем штаке. Предочили су ми да ми више ни штаке неће бити потребне.  На левој нози сам имао чарапу и папучу, а десна је била боса и до стопала у гипсу. Дали су ми штаке. Испред болнице црна „марица“. Убацили су ме у аутомобил и одмах ставили лисице на руке. Помислио сам тада на Перу Пијевца и пожелео да ме убију без мрцварења. Спровели су ме у „Централни затвор“. Дочекало ме је десетак полицајаца. Тукли су ме! Говорили су ми да сам потпредседник СДС-а и да сам организовао Србе да сруше њихову државу. Батинали су ме и у канцеларији код иследника. Рекли су ми да је то, заправо, управник затвора.
„Имаш шансу да останеш жив или да те стрељам ако не будеш говорио истину!“ Био је то Ћело Бајрамовић, виђао сам га и касније, када је долазио у затвор „Виктор Бубањ“. Дали су ми папир, наређивали да пишем како сам сарађивао са Армијом, како сам наоружавао Србе, распиривао мржњу. Изјаву нисам хтео да потпишем. Наредили су да ме спроведу у собу 78. Молио сам за чашу воде, ужасну жеђ сам осећао. Тресао сам се од грознице.

Каква су вас искушења чекала у ћелији 78?
У ћелији кревет на спрат. У доњем делу лежи човек у тешком стању. Натерали су тог Србина да се попне на горњи кревет. Када је свануло видео сам да му је лице натечено и модро, а на челу му је ножем дубоко био урезан крст. Мислим да  му је презиме било Станојевић. Једно вече су га одвели. Никада га више нисам видео. Убили су га. Свакога дана су убијали Србе! Мене су после неколико дана мрцварења глађу и жеђу избацили из собе. Веома тешко сам ходао. Из рана је цурио гној. Данима сам имао високу температуру. У ходнику сам видео уз зид окренутих 25 српских затвореника, мушкараца, али и жена. Пристигло је теретно возило.

Стигли сте у злогласни затвор „Виктор Бубањ“ где сте издржали седам месеци!
Мене су распоредили у ћелију број 17, у њој су били Перо Јеремић, Миле Родић, Ранко Скоко и још десетак затвореника. Ћелија површине шест квадратних метара. Бетонски под и на њему остаци струњаче и само једно ћебе. Увече, када бисмо покушали да заспимо, нисмо могли да се испружимо, тако да смо спавали седећи. Ни данас ми није јасно како сам преживео све тортуре у затвору „Виктор Бубањ“! Страшно ми је да то и сада изговорим. Моје ране, после толико месеци медицинске небриге, уцрвљале су се. Болови, температура, ужасна жеђ и бунило. Тровали су нас храном и лековима. Тукли су нас сваког дана, батинали без милости по ногама и бубрезима. Када бих се онесвестио поливали су ме водом, и настављали. Био сам скоро клинички мртав. И поред таквог стања, назови, Изетбеговићев суд ме је осудио на 15 година робије. Разлог моје кривица је била што сам био члан СДС-а. Третирали су ме као највећег криминалца у затвору. Многи моји сапатници су из Алијиних казамата убијени и бачени у смеће: Дракулић, Турјањин, Чајевић, Ракановић… Сећам се у затвору „Виктор Бубањ“ да су доктору Војиславу Чангаловићу поломили седам ребара. Потом је у болници лежао 40 дана. Бориславу Сушићу су поломили кључну кост и неколико ребара, такође и Здравку Грујићу и Јову Нинковићу. Богдану Вановцу је од ударца бодежом исцурело око. Чеди Савановићу су ужареним жезлом пржили руке. Страшно су злостављали Драгана Зелића (20) из Кључа, јер је био у Младићевој гарди. Осудили су га на 18 година затвора. Скакали су му по стомаку, Зелић је доживео ментални колапс и у таквом стању су га пребацили у „Централни затвор“. На крају се убио.

У „Централном затвору“ сте сазнали за смрт синова…
Шестог јула 1993. године мој брат који живи у Смедереву послао ми је поруку: „Драги Живане, рођена смо браћа. Морам ти рећи истину. Твоје деце, Слободана и Велимира, нема више, а и наша мајка је мртва“. Била је то најтежа, најдужа и најцрња ноћ у мом животу! Осећање дубоког, неизрецивог бола када бих стотину својих живота дао за два њихова млада!
Јавила ми се поруком и сестра Анђа. Саопштила је да је и њен син Бранко Жужа погинуо са мојим синовима, бранећи нејач у Брадини. Погинули су часно! Уцвељену, ужаснуту супругу Малину истерали су муслимани из куће. Уселили су се у нашу породичну кућу на селу и у стан у Коњицу. У мају 1994. године супруга ми је писала да је ишла у Брадину да код наше цркве запали свеће синовима на масовној гробници, где су закопали 33 наша младића стара од 20 до 35 година. Муслимани јој нису дали да пали свеће, нити да облачи црнину! Касније је моја Малина од туге пресвисла.

Како сте изашли из „Централног затвора“?
Размењен сам за два муслиманска лекара. Потом је уследила моја жестока борба по болницама у Србији за живот. Имао сам свега 42 килограма, а у болницу у Коњиц отишао сам са 85. Излечен сам делимично. Ноге су издржале, ипак, ходам. Постао сам иницијатор формирања Удружења логораша из бивших југословенских република и њихових потомака. До сада има преко 500 подружница, у БиХ и у Србији. Према подацима Удружења са центром у Бањалуци, данас има евидентирано око 60.000 хиљада живих или мртвих логораша – Срба паћеника. Том језивом цифром савремена историја би морала озбиљно да се позабави. И наравно, положајем српских затвореница у БиХ. Оне су силоване, зверски малтретиране, неке убијене. До сада се пријавио званично свега 10 силованих Српкиња. Око 30 несрећница се пријавило под иницијалима. На стотине их се јави, али када треба да потпишу своје име и презиме, и да крену у Хаг да сведоче своју несрећу – одустају да не би срамотиле фамилију. Српкиње су претрпеле невиђен терор. У прилог томе говори чињеница да су деведесетих година били на високој цени документарни филмови у којима муслимани, муџахедини силују Српкиње. Гледала је то цела западна Европа. За тај свет  жртве силовања постале су порнографски извор профита.

[/restrictedarea]