Српству треба неимара

Пише Драгомир Антонић

Тобож, а зарад Европе, морамо да будемо реални и да схватимо да је „живот људи“ важнији од Косова и Метохије, територије, имовине, манастира, вере, ћирилице, народне песме, родољубља, предака и потомака. То вам говоре они који у Бога не верују, Српску православну цркву јавно черече, а њене великодостојнике крвницима називају

Овог фебруара навршиће се девет година како се др Војислав Шешељ добровољно одазвао позиву Хашке монструозне аждаје, назване Трибунал. Првобитно, а тиме и основно значење речи трибунал је: судско седиште на којем седе трибуни. А трибуни се, поред осталог, дефинишу и као демагози. (Ко мени не верује нек погледа: Братољуб Клаић, „Рјечник страних речи“, Загреб, 1987). Чиновници Савета безбедности оснивају демагошку установу. Европски преваранти, који немају алтернативу, здушно је прихватају знајући да ће у њој запослити хиљаде својих незапослених голанфера о трошку туђих пореских обвезника. Њихов једини задатак биће: масакрирајте Србе. Здушно, уз помоћ Владе државе Србије, то чине дванаест година или три олимпијска циклуса. Две милијарде евра је потрошила хашка гамад. Неку цркавицу је добила и домаћа фукара. Како бедно изгледају тридесет сребрњака које је добио Јуда!

ЉУДИ И ОТАЏБИНА
Размишљајте Српкиње и Срби. Умете ви то да радите. Зашто да вас други, глупљи, али безобразнији, преводе жедне преко воде. Завршили сте школе и факултете. Путовали сте Европом више него ови без алтернативе што вам соле памет. Ако сад не путујете – то је због њих који су вас у немаштину отерали – имате рођаке и пријатеље који у „Еј, Унији“ живе. Виђате се и разговарате са њима. Све вам је јасно. Знате да нигде нема лаког живота, али сте бар у Србији своји на свом. Зато покушавају и из Србије да вас отерају. Тобож, а зарад Европе, морамо да будемо реални и да схватимо да је „живот људи“ важнији од Косова и Метохије, територије, имовине, манастира, вере, ћирилице, народне песме, родољубља, предака и потомака. То вам говоре они који у Бога не верују, Српску православну цркву јавно черече, а њене великодостојнике крвницима називају. Кад су ти који о људима „брину“ поменули Хаг, Призрен, помор Срба у Сарајеву? Да ли су икад прозборили име Владимира Гајића, детета од четири године убијеног од зликовачке руке Насера Орића или његовог крвника – сабрата у Кравици на православни Божић 1993? Да ли су било кад осудили клање или убијање православних Срба? Какви су то Срби, а кажу да јесу, примају новац у Парламенту Србије и желе да управљају државом Србијом, а не смета им убијање српског народа и разарања државе у којој живе? Напротив у разарању „своје“ државе су перјанице. Они су заборавили и бестијално убијање Србије од НАТО зликоваца. Ми, који нећемо да заборавимо, 78 дана разарања, пожара, уништавања тела и душе проглашавамо се заосталим националистима и кочничарима Србије на њеном путу без алтернативе. У помоћ позивају, као и обично, Немце и то екселенцију господина амбасадора Маса који наизглед благонаклоно и добронамерно указује на пример своје земље која је ето заборавила на бомбардовања и разарања од стране Енглеза и Американаца ради заједничког напретка човечанства. Позива Србе да учине исто. Не каже да ли су Енглези заборавили нацистичко разарање Лондона и осталих градова? Или Немци од њих нису ни тражили да забораве Ковентри? Или нису смели ни да помисле да траже заборав за Хитлерове ФАУ 1 и ФАУ 2? Од Србије, која има власт какву има, смеју да траже било шта: од територије, до испирања мозгова.

СРПСТВО ПУНО РАЗВАЛИНА

[restrictedarea]

Народна пословица каже: „Не пада снег да помори свет, већ да свака звер покаже свој смер“! Мислите Срби о томе у ове снежне, мразне и мећавне дане. Запитајте се где су сада „спасиоци“ Србије који беху доведени из некакве недођије да Србе на правилан, транзиционо-европски пут поведу. Можемо ових дана у новинама да читамо да министри из Владе Србије једва чекају да буду унапређени на инострани положај. Српски речено да побегну. Госпођа Марковић министар за спорт и омладину, а пре тога велики функционер Министарства одбране побеже за директора Директората за развој демократије. Једино што знам: на том месту је велика плата. Очито је госпођа у оба претходна министарства задовољила своје надређене из Европе, па су је они наградили. Слично је прошао и некадашњи министар спољних послова Горан Свилановић. Обавио постављени задатак на штету Србије, а у корист газде из Брисела, и аванзовао у некакав директорат или комисију. Главни порезник једно време у Србији г. Александар Радовић вратио се у Француску. Кажу. Божидар Ђелић, потпредседник Владе је сад на положају који не умем ни да изговорим. Радован Јелашић је свраћао ових дана у Србију, да погледа у каквом му је стању вила на Дедињу. И тако редом – да не помињем Јањушевић, Поповић, Карић, Радуловић, пуковнике…– може се набрајати док се не заморите. А можете и да се упитате: где ће Борко Стефановић после успешно обављених преговора о Косову и Метохији?
Занимљиво је да су овде још увек они који су их довели, али без обзира на ту чињеницу почео је велики одлив политичара заслужних за стање у којем се налази Србија. У народној традицији се то увек звало бежанија, те отуд називи топонима: Бежанија, Бежанијско гробље и слично.
Мислите Српкиње и Срби. Мислите и читајте Јову – Змаја. Написао је:
„Векови су оставили
Српству много развалина
Треба духа пуна снаге
треба духа пуна жара
који зида који ствара –
Српству треба неимара.“
Размислите о свему док је мраза. А Бога ми и касније. Кад изађете на изборе. Ако их буде.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *