Sezona napuštanja Srbije

Siniša Ljepojević

Posle decenije dolazaka neobičnih i do tada nepoznatih eksperata i “stručnjaka” bez jasnih stručnih biografija, u Srbiji je došlo vreme napuštanja, odlazaka. Srbija je na kolenima, postala je nepopravljivo oštećeno društvo i, reklo bi se, ekspertski posao je završen. Posao, međutim, ipak nije završen. Srbija je pokazala neverovatnu vitalnost, ali, izgleda da dolaze opasna vremena pa bolje na vreme povući “investicije” i kadrove. Odlasci su, u stvari, najsnažnija poruka.

Prvi je “povukao nogu” Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije i član Predsedništva vladajuće Demokratske stranke. Zvanično, podneo je ostavku jer njegova “čast” nije mogla podneti “izdaju” Evropske unije kada 9. decembra prošle godine nije dodelila Srbiji status kandidata. A to je, želi da javnost uveri Đelić, bio baš njegov posao, njegova lična istorijska misija, i zato odlazi. Mnogima je na vest o Đelićevom odlasku izgleda laknulo, jedan manje. Ali, u javnosti Srbije, uz primetnu odvratnost oguglaloj na sve ono što dolazi iz vrha vlasti, ostavka potpredsednika Vlade za evropske integracije, nauku i ko zna za šta sve još nije izazvala neki naročit interes. Čak ni štampa, koja obično prati i slučajne misli Jelene Karleuše ili položaj ruke jedne televizijske voditeljke tokom emisije, nije pokazala interesovanje za Đelićev “exit”.

To je, međutim, važan i zanimljiv događaj. Prvo, ostavka potpredsednika vlade jedne zemlje je po pravilu važan događaj koji neizbežno uzburka političku scenu. Drugo, Božidar Đelić je veoma zanimljiva ličnost, pa je utoliko važnija njegova odluka da napusti političku scenu Srbije i to u času kada je Srbiji “svaki čovek potreban”. Ništa od toga se nije dogodilo, a sam Đelić je, za utehu, obećao da će nastaviti sa radom i obilaskom Srbije jer njega interesuje narod, šta narod misli. I zaista je krenuo u neke posete po Srbiji, samo što je ostalo nejasno u kojem on to kapacitetu obilazi gradove, ko to organizuje i, na kraju, ko to sve plaća. I, naravno, šta je smisao tih poseta. Ali, sve to u izranjavanoj i poniženoj Srbiji nije pobudilo bilo kakvu pažnju.

Božidar Đelić je jedna od najzanimljivijih ličnosti post-petooktobarske Srbije i na neki način jedan od njenih simbola. Pojavio se u prvoj Vladi Srbije niotkuda i to kao ministar finansija. Na prste ruku se mogu izbrojati ljudi u Srbiji, računajući i one u političkoj eliti, koji su pre toga ikada čuli za to ime. Doduše, došao je sa diplomama najboljih francuskih škola i diplomom studija na jednom američkom univerzitetu koji je školovao kadrove sada već propalog neoliberalnog sistema. Neki su ga znali kao čoveka koji je vodio beleške “velikom magu” neoliberalne šok-terapije i “grobaru istočnoevropskih ekonomija”, Džefriju Saksu, a iz tog Đelićevog posla potiču i delovi biografije da je “radio na tranzicionim poslovima u Poljskoj i Rusiji”. Javnost Srbije ga je brzo upoznala i to mahom po tome što je kao ministar spavao kod tetke na kauču, što je, inače, bilo tačno. Vremenom, međutim, zahvaljujući tranzicionoj Srbiji, Đelić je, kao uostalom i njegova sabraća iz vlasti, postao poprilično bogat čovek. I onda je podneo ostavku zbog Evropske unije. Raskinuo je “ugovor”.

Pokazao se kao veran vojnik i zato je nagrađen novim poslom. Iskustva iz ranjavanja Srbije neophodna su za dokrajčavanje drugih ranjenika, na nekom drugom mestu u svetu. Prvi posao je “savetnik” političke banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, za jedan deo arapskog sveta da dovrši ono što nisu uspele “prolećne revolucije”. Zato je za Srbiju važna Đelićeva ostavka i njegov odlazak. To je simbol sadašnjeg statusa Srbije i prirode vlasti. Na slici: Božidar Đelić, nakon pada Miloševićevog režima, predstavljen kao “ekspert” koji je obećavao ulazak Srbije u EU do 2007., a nakon ulaska u DS obećao ulazak Srbije u EU do kraja 2o11. godine – drži u ruci jedan dokument iz 2010. koji je bio osnov za njegovu garanciju.

U stvari, sve je jasno. Onaj ko ga je poslao i doveo u Srbiju sada mu je rekao da podnese ostavku. Povukao ga je iz Srbije. Pokazao se kao veran vojnik i zato je nagrađen novim poslom. Iskustva iz ranjavanja Srbije neophodna su za dokrajčavanje drugih ranjenika, na nekom drugom mestu u svetu. Prvi posao je “savetnik” političke banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, za jedan deo arapskog sveta da dovrši ono što nisu uspele “prolećne revolucije”. Zato je za Srbiju važna Đelićeva ostavka i njegov odlazak. To je simbol sadašnjeg statusa Srbije i prirode vlasti.

Posle Đelića, Srbiju je napustio američki metalurški gigant Ju-Es-Stil (US Steel). Nepunih deset godina ta kompanija je koristila Železaru Smederevo i bila najveći izvoznik nečega što je proizvedeno u Srbiji i sada, na izvestan način najednom, otišla.

Zvanično obrazloženje je da se to desilo zbog ekonomske krize u svetu i da kompanija posle devet profitabilnih godina, ukupan profit je negde oko jedne milijarde dolara, ne računajući kasnije prispela ranija potraživanja i zalihe, a istovremeno je uloženo nešto preko stotinu miliona dolara, nema više interesa. Istovremeno, Amerikanci su, mora se priznati, mnogo toga dobrog uradili u Smederevu, a posebno u obrazovanju radnika i razvijanju takozvane industrijske kulture. Odlaskom su, izgleda, bili donekle iznenađeni i sami Amerikanci koji su vodili Železaru u Smederevu. Odluka je, kažu, donesena u Americi. Ako se zna da su američki poslovi svuda na svetu tesno vezani za američku politiku i vlast, kao i to da Ju-Es-Stil dobija milijarde stimulansa od američke vlade, onda je sasvim jasno da je presudnu reč o brzom napuštanju Srbije imala politička vlast u Vašingtonu a ne u Pitsburgu gde je formalno sedište kompanije.

I odlazak Amerikanaca iz Srbije je zaista veoma važan događaj. To je neobično jaka i neprijatna poruka. Došlo je vreme da se odlazi iz Srbije. Ta poruka dolazi od onih u koje se aktuelne vlasti u Srbiji najviše nadaju, gotovo kunu. O važnosti tog odlaska sugerišu i odgovori onih kojima je Srbija već ponudila da kupe Železaru u Smederevu. Svi kažu “sačekajte da prvo vidimo zašto su otišli Amerikanci pa ćemo onda da razgovaramo”.

I odlazak Amerikanaca iz Srbije je zaista veoma važan događaj. To je neobično jaka i neprijatna poruka. Došlo je vreme da se odlazi iz Srbije. Ta poruka dolazi od onih u koje se aktuelne vlasti u Srbiji najviše nadaju, gotovo kunu. O važnosti tog odlaska sugerišu i odgovori onih kojima je Srbija već ponudila da kupe Železaru u Smederevu. Svi kažu “sačekajte da prvo vidimo zašto su otišli Amerikanci, pa ćemo onda da razgovaramo”.

Onda je stigla najava da vlast napušta i ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić-Marković. Odlazi, kako je objavljeno, na funkciju generalnog direktora novoformiranog Direktorata Saveta Evrope za demokratiju. I ona se, kao i Đelić, u vrhu politike Srbije pojavila niotkuda, iznenada. Ali, za razliku od Đelića njena biografija je znatno skromnija. Došla je iz izbeglištva u Norveškoj, gde je dogurala do sekretarica tadašnje ambasadorke Srbije, Vide Ognjenović. Po povratku u Srbiju i kratkog rada u Ministarstvu inostranih poslova, postaje državni sekretar Ministarstva odbrane, a onda kao kadar Grupe 17 Plus postaje ministarka za sport i omladinu. Potpuno je nejasno šta je to ona kao ministarka toliko uradila u Srbiji, posebno koji je njen doprinos iskustvu demokratije, da bi bila postavljena na visoku funkciju u Savetu Evrope. Možda je nešto i uradila, verovatno i jeste, ali to Srbija i njeni građani ne znaju, mada verovatno osećaju na svojoj koži. Nejasno je, takođe, koja je uloga aktuelne vlasti u Srbiji u njenoj međunarodnoj promociji i da li je njena nova funkcija, u stvari, i mandat Srbije. Ili je možda važno jedino to što je onaj koji je uticao na njenu karijeru u Srbiji sada procenio da je vreme da je pomeri iz Srbije.

Onda je stigla najava da vlast napušta i ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić-Marković. Odlazi, kako je objavljeno, na funkciju generalnog direktora novoformiranog Direktorata Saveta Evrope za demokratiju. Na slici: američka ambasadorka Meri Vorlik i srpska ministarka Snežana Samardžić Marković. Foto: Tanjug

I Đelić i Samardžić-Marković su verovatno među onima u vlasti Srbije sa najmanje političkog legitimiteta, pa se nameće i pitanje kojim se to putem dolazi u sam vrh političke elite i do prava na odlučivanje o sudbini jedne zemlje i njenih građana. Generalno, zahvaljujući izbornom sistemu i Skupština, tačnije poslanici, i sama Vlada u Srbiji imaju sporan politički legitimitet jer je nemoguće utvrditi ko je za te ljude uopšte glasao. A bez legitimiteta nema ni odgovornosti. Jedini legitimitet ima predsednik Srbije, jer se za njegovo ime i prezime glasa na izborima, ali, prema Ustavu, uprkos tom legitimitetu on je manje ili više ceremonijalna ličnost.

Izgleda da bi u odlasku iz Srbije sebe rado video i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Neki iz njegovog najbližeg okruženja kao i iz Kabineta predsednika Borisa Tadića su već otišli. Jeremić se kandidovao za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To bi, kaže, bio veliki iskorak Srbije na međunarodnoj sceni, što je tačno. Ali, zanimljivo je da je za tu funkciju bio pripreman jedan drugi čovek, koji je na funkciji ambasadora, pa se onda najednom umesto njega pojavio Jeremić. Sve je to, međutim, još veoma neizvesno, pa je za sada izvesna samo želja da se ode iz Srbije.

Sezona napuštanja Srbije je, dakle, već počela i sada nije više važno ko će još da ode preko granice, nego je ključno da li će ona dovesti do skore sezone bežanja.

Izvor: Fond Slobodan Jovanović

Jedan komentar

  1. Ja sam spavala i na tekinom i babinom kaucu ali nema vajde. Ova generacija “srpskih” politicara je vjerojatno spavala na fakirskim tetkinim krevetima pa je otporna na sve. Dosli su na vlast preko stranih ambasada i ambasadora iz zemalja u kojima su ih pokupili kao metlom sa tetkinih kauca i debelo ih platili za njihove prljave poslove, neki od njih su cak i ambasadori u drugim zemljama.Programe i govore su im pisali stranci sa zapada i posto su odradili svoje prljave zadace sada mogu da odu na neke druge funkcije ili da dobiju MekDoanldsove bedzeve za hrabrost. Eto sretat cemo ih kao anonimuse na nekim letovima za zapad, eventualno se iskeziti ili uprijeti prstom u njih i to je sve. Niko ih nece kazniti za prljave promasaje i obecanja, a narod kao ovce, pitaju se odakle ovi ispadose i kamo odose, cija je ovo kopilad pa zar mi nemamo nasu vlastitu srpsku pametnu djecu pa nam trebaju fakiri da nas uce kako da klecimo na kukuruzu. Zar mislite da svako ko prica engleski i dolazi sa zapada zna sve bolje nego mi sami.To ja zovem sprdnja i sumrak i jos jedino cisto sto moze da se desi Srbiji je lijepi bijeli snijeg a kad on okopni …..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *