Руска подршка Сирији

Пише Богдан Ђуровић

После вета Москве у СБ УН на америчку резолуцију о Сирији, шеф дипломатије Сергеј Лавров је посетио Дамаск, којем је пружио подршку у борби против побуњеника и отворио пут војној сарадњи

 

Дипломатија Руске Федерације, по свему судећи, ставила је озбиљан улог на Сирију, односно на њеног председника Башара Асада. О томе сведочи не само руско-кинески вето на америчку резолуцију о Сирији, због којег се Русија „закрвила“ са Западом. Није то ни само заједничка посета Дамаску министра иностраних послова Сергеја Лаврова и директора Спољне обавештајне службе (СВР) и некадашњег премијера Михаила Фрадкова. Нису то ни само најаве да је Москва дала Асаду зелено светло за обрачун са наоружаним снагама опозиције које финансира Вашингтон, нити покретање иницијативе за обнављање руске радио-обавештајне станице „Сигма“ на југу Сирије, због чега је, како се претпоставља, Фрадков и посетио ову земљу.
Посреди је, како верује већина руских посматрача и аналитичара, све ово заједно – али пре свега отворена борба Москве да заустави бруталну агресију Вашингтона у свим земљама Блиског истока, где и даље постоје режими који му се не покоравају. Јер, свака нова револуција у арапском свету директно удара по интересима Русије (а све чешће и Кине), и то не само економским.

СТРАХ ОД „СИГМЕ“
На узбуну је ових дана затрубио и француски „Фигаро“, позивајући се на сведочење неименованог француско-сиријског бизнисмена, који је наводно повезан са врхом специјалних служби у Дамаску. Овај извор, како тврди француски лист, упозорава да је Фрадков у сиријској престоници договарао обнављање рада руске обавештајне станице „Сигма“ на планини Касјун, на југу земље. Ова станица, отворена после Шестодневног рата Израела против Египта и Сирије 1967, званично је престала да ради пре 11 година, истовремено када је Москва затворила такав објекат и на Куби. После пораза Арапа у Шестодневном рату, Прва главна управа КГБ СССР је инсталирала свој објекат на Касјуну, што је омогућило прикупљање информација на већем делу територије Израела, мониторинг над његовим нуклеарним објектима, као и праћење активности Американаца у региону, укључујући и Либан.

[restrictedarea]

На тај начин, нови блискоисточни рат, 1973. године, довео је Израел до ивице катастрофе, поготово у борбама на Голанској висоравни, захваљујући подацима добијеним преко „Сигме“. У истом периоду, станица је омогућила и неутралисање десетина израелских, америчких, француских и агената арапских држава из Персијског залива, који су радили против Сирије. Међутим, почетком прошле деценије, под образложењем кресања трошкова, Русија је затворила не само „Сигму“, већ и сличне шпијунске објекте на Куби, Вијетнаму и Никарагви. Међутим, председник Асад је више пута изразио спремност за што ширу сарадњу са Москвом, пре свега војну.
Према речима сиријског експерта Алија Салима Асада, Дамаск је заинтересован не само за обнављање рада станице „Сигма“ на југу Сирије, већ и за покретање још једног таквог центра на северу земље, одакле би Москва пратила турске војне објекте. Пре свега нову радио-локациону станицу која се налази 160 километара од сиријске границе, као део америчке противракетне одбране (ПРО), којом Вашингтон последњих година окружује Русију. То би био део асиметричног одговора Москве на ширење америчког ПРО у Европи. У том смислу, Русија би брзо могла да обнови рад станице „Сигма“, тим пре што после одласка Руса из овог објекта он није конзервиран, већ су у њега по свему судећи ушли ирански стручњаци.

НЕКА ОРУЖЈЕ ГОВОРИ
Са друге стране, посета Лаврова и Фрадкова Дамаску практично је означила почетак специјалне операције Асадових снага на упориште побуњеника у трећем по величини сиријском граду Хомсу. Сиријске власти овде не могу да делују пуним капацитетом, јер је то велики град са 1,5 милиона становника, кроз који пролазе важне инфраструктурне енергетске линије снабдевања. Зато се Асад ослања на мале елитне јединице, које буквално чисте кућу по кућу у Хомсу. Са друге стране, према наводима званичног Дамаска, побуњеници инсценирају експлозије по граду, како би иностраним посматрачима и новинарима то представили као да Асад делује артиљеријом, а у циљу мобилисања западне јавности и оправдања евентуалне војне интервенције.
Председник Башар Асад већ је понудио услове за излазак из настале кризе. Он нуди усвајање новог устава путем референдума и одржавање парламентарних избора. Шеф руске дипломатије Лавров подржао је ове идеје речима упућеним Асаду: „Сваки лидер у свакој земљи мора да буде свестан свог дела одговорности. Ви сте свог дела свесни“. Међутим, опозиционари, којима наоружање пристиже из арапских земаља и Турске, уз подршку западних тајних служби, не желе ни да чују за Асадове идеје, већ захтевају његово безусловно повлачење са власти. Тако се цео проблем врти у зачараном кругу – јер да је Запад хтео Асада, макар и „реформисаног“ – не би финансирао и организовао десетине хиљада наоружаних побуњеника. Нема дилеме да Запад неће одустати све док Асад не оде с власти. Није, зато, случајно што су ових дана скоро све западне и арапске земље повукле своје амбасадоре из Дамаска. Њихова порука је: нека оружје говори!
Позицију Запада изложио је немачки политиколог Александар Рар, члан Немачког савета за спољну политику. Рар, наиме, верује да вето Русије и Кине не вреди много, јер је улога УН почев од агресије на СРЈ 1999. године прилично маргинализована, као последица стварања новог светског поретка. Немачки експерт сигуран је да ће уследити интервенција у Сирији, зато што Запад не жели да уважи мишљење Пекинга и Москве. „То није изолован случај, овде се ради о процесу промене светског поретка на целој планети, започетом после догађаја на Косову и рата НАТО-а против Југославије. Управо тада догодило се прво озбиљно нарушавање постојећег светског поретка, када НАТО `није приметио` постојање такве организације као што је СБ УН и донео одлуку о отпочињању `хуманитарног бомбардовања ради заштите цивилног становништва на Косову`. После кажњавања Милошевића уследио је Ирак и свргавање Садама Хусеина, а сада и ‘арапско пролеће’ које се манифестује одласком Мубарака и ликвидацијом Гадафијевог режима у Либији. Сада је Сирија на реду“, оцењује Рар, иначе редован учесник дискусионог форума „Валдај“, који сваке године организује Владимир Путин.
„Сирија је камен темељац у свету који Запад сада гради, и зато њу неће оставити на миру. Рубикон је већ пређен и услов Запада је – одлазак садашњег сиријског лидера. Западна политичка елита тврди да је он пролио сувише крви својих грађана да би са њим могло да се разговара. После тога кад су Русија и Кина блокирале резолуцију о Сирији, Западу не преостају друге варијанте осим силе. За сада ће се сводити на подршку побуњеницима и, могуће, ограничено учешће западних специјалних снага у операцијама против Асадовог режима“, закључује Рар речима да је за Запад сада од животне важности да покаже тријумф либералног модела путем свргавања диктаторских режима.

ОСОВИНЕ ЗЛА
Међутим, поставља се питање: да ли се Асад нашао на нишану Запада зато што је „диктатор који пролива крв својих грађана“ или ту ипак постоји неки други, мање патетичан разлог? Како је Башар Асад изјавио још у новембру, на листи за одстрел нашао се још 2003, после упада америчких снага у Ирак. Тада га је посетио државни секретар Колин Пауел и директно затражио да Сирија одмах преиспита своје односе са Русијом, да направи заокрет од 180 степени према Кремљу. Тадашњи државни секретар је затражио да Дамаск раскине све савезничке споразуме са Москвом и прекине пријатељске односе. „У супротном, запрећено ми је агресијом. Колин Пауел је рекао да су у Ираку америчка војска, техника и авијација који могу бити употребљени против Сирије. Међутим, ми смо тај ултиматум одбили, после чега је на нас започео притисак без преседана“, објаснио је Асад како се и Сирија нашла на листи земаља „осовине зла“, заједно са Ираном и Северном Корејом.
Међутим, сиријски експерт Али Салим Асад тврди да Москва намерава управо супротно – да брзо и значајно подигне ниво сарадње са Сиријом, пре свега у војној и обавештајној сфери. Последњих дана, наводи Асад, у Сирију је стигло на десетине руских војних и других саветника. Поједини аналитичари у Москви верују да је сарадња са Асадовим режимом добра прилика да се парира претњама које по руску безбедност проистичу из дејстава НАТО-а. У том смислу, за Русију би било важно да обнови рад својих станица, не само у Сирији, већ и у Вијетнаму, Куби, Никарагви. Предстојећи председнички избори у Русији, на којима се очекује убедљива победа Владимира Путина, означиће вероватно почетак тог процеса.

[/restrictedarea]