Русија и Јапан: 70 година без мировног споразума

Пише Богдан Ђуровић

Питање четири острва која деле Охотско море од Тихог океана, а Москву и Токио од мировног споразума, не може да буде решено све док амерички ратни бродови и авиони бораве на територији Јапана

 

Шестодневну турнеју по земљама азијско-пацифичког региона, министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров започео је 27. јануара посетом Јапану. Као шеф дипломатије земље која ће ове године, на Самиту АПЕЦ-а у Владивостоку, угостити лидере држава овог региона, Лавров је приоритет дао Јапану, са којим Русија има територијалне спорове већ више од 150 година. Током дводневне посете Токију, руски шеф дипломатије разговарао је са јапанским колегом Коитиром Гембом о интензивирању привредне сарадње, олакшицама за издавање виза руским држављанима. Али, мрачна сенка која стоји над свим овим питањима и даље није отклоњена, јер спор око јужнокурилског архипелага представља непремостиву препреку за нормалан дијалог, због чега две земље ни после скоро 70 година од завршетка Другог светског рата немају потписан мировни споразум. И по свему судећи, тако ће још дуго остати, упркос томе што Русија и Јапан могу много тога једно другоме да понуде. Као и обично, док се двојица свађају корист извлачи неко трећи…

ДАНИ СЕВЕРНИХ ТЕРИТОРИЈА

[restrictedarea]

Лавровљева посета Јапану уследила је само две недеље после Гембовог демонстративног обиласка приобаља Јужних Курила. Као новопостављени шеф дипломатије, Гембо је 14. јануара верност домовини и „јужнокурилској заклетви“ доказао на палуби патролног брода, са које је осмотрио „северне територије“, како Јапанци називају архипелаг који повезује њихову земљу са руским полуострвом Камчатка. Његова посета само једна је у низу сличних акција које предузимају највиши државни функционери у Токију, демонстрирајући своје претензије према делу руске територије задобијене после победе у Другом светском рату. А све уочи националне светковине 7. фебруара, „Дана северних територија“. Да подсетимо, прошле године, приликом „празновања“ овог дана, јапански демонстранти су оскрнавили руску заставу, а амбасадору у Токију послата је коверта у којој је био метак.
У свему томе, Јапанци имају подршку прекоокеанског „савезника“ САД-а, који подстиче и поздравља сваку врсту заоштравања између Токија и Москве. Јер, америчка доминација у западном Пацифику управо се базира на Пакту са Јапаном – насталим као резултат бацања атомских бомби на ову острвску земљу и окупације која је после тога уследила. Американци имају своје војне базе у Јапану, поморске и ваздухопловне, одакле контролишу ситуацију не само у овој земљи, већ и читавом региону. И јасно је, нема никог ко је више од њих заинтересован да такво стање што дуже потраје. Било какво приближавање Москве и Токија може бити само на уштрб америчких интереса.
Последње истраживање јавног мњења показало је да је три четвртине испитаника у Русији против било каквог „враћања“ или „предаје“. Руси су свесни да, ако изађу Јапанцима у сусрет, нико не гарантује да неће уследити слични захтеви из Кине, Естоније, Финске… Свако би понешто да „врати“, да откине комад Русије. Стога нису у праву они који верују да би Москва на тако нешто пристала. У случају Јужних Курила, додуше, постоји дипломатски маневарски простор у којем би Токио могао нешто више да уради, али томе на путу одлучно стоји Вашингтон…
Питање Јужних Курила (острва у Охотском мору Шикотан, Итуруп, Кунашир и Хабомаи) је стратешке, пре свега економске и војнополитичке природе. Кроз њих пролазе два важна пловна пута, мореузи Фриз и Јекатерина, који зими не замрзавају, а у случају војног сукоба могуће их је затворити, чиме се Сахалин одсеца од Тихог океана. Зато је за Русију и њен Далеки исток од изузетног значаја да ти пролази увек буду под њеном контролом.

ТОКИЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА
Са друге стране, Јапанци су се после краха СССР-а окуражили да своју регионалну моћ увећају враћањем Јужних Курила. У томе им је помогао најпре Михаил Горбачов, први и последњи председник СССР-а, који је на издисају своје власти потписао заједничко саопштење приликом посете Јапану 1991, где се први пут после 1960. године констатује да су Јужни Курили предмет спора. Наиме, још 19. октобра 1956, у Москви је потписана заједничка декларација СССР-а и Јапана у којем је совјетска влада пристала да врати два, од четири јужнокурилска острва – после закључивања мировног споразума. Јер, Јапан је после Другог светског рата прихватио Потсдамску декларацију којом се фактички одрекао Јужних Курила, а совјетска влада је 1946. године острва и званично прогласила делом своје територије.
Међутим, 1960. године Москва је одбацила декларацију из 1956, после потписивања јапанско-америчког безбедносног Споразума, којим је Јапан практично претворен у „тихоокеански носач авиона САД-а“, чиме је драстично смањена могућност пуне нормализације и пријатељскох односа Москве и Токија. Од тада, Кремљ више није признавао постојање територијалног питања јужнокурилских острва. Али, када је Горбачов 31 годину касније то питање поново актуелизовао, његов наследник Борис Јељцин отишао је корак даље и 1993. године потписао Токијску декларацију у којој се изражава сагласност страна да питање мировног споразума води преко решавања јужнокурилског територијалног спора. Тиме је Јељцин ово питање заковао за дуги низ година, па је тај врућ кромпир предат и Владимиру Путину.
За Јапан Јужни Курили имају огроман значај, јер су тамо потврђена налазишта 1.867 тона злата, 9.284 тоне сребра, највеће у свету налазиште ренијума који се користи за градњу ракетних мотора, приличне залихе природног гаса и нафте, а све окружено морем богатим планктоном, због чега је изузетан излов рибе. За технолошки развијену земљу, али сиромашну ресурсима, какав је Јапан – таква територија надомак руке представља изазов којем је скоро немогуће одолети. Тим пре што се Токио позива на Споразум са Руском империјом из 1855, којим су ова острва припала Јапану, а јужни део Сахалина Русији.

ПУТИНОВА ВОЈНА ДОКТРИНА
Путинова Русија, ипак, није из времена Горбачова и Јељцина. Иако је, после земљотреса 11. марта и хаварије у атомској централи Фукушима, Русија хитно помогла Јапану испорукама енергената, позиција Москве у вези са питањем територијалног спора враћена је у оквире које је имала традиционална совјетска дипломатија. Период слабости и „јељцинизма“ је прошао, што је пре нешто више од годину дана демонстрирао и Дмитриј Медведев, који је посетио Јужне Куриле као први у председник РФ који је то учинио. Јапанци су реаговали слањем метка руском амбасадору. Међутим, у наредном периоду Јужне Куриле посетили су и други високи функционери из Москве, укључујући и министра одбране, а пут острва кренуле су испоруке модерног наоружања и војне опреме, почела је изградња нових војних објеката.
Тако је Москва на делу показала да ће суверенитет бранити свим средствима. Руску позицију у вези са овим питањем, у интервјуу јапанским медијима, дан пре посете Токију изложио је Сергеј Лавров. Руски министар је позвао Јапанце да „прихвате постојећу реалност“ да Курилска острва припадају Русији после Другог светског рата и изразио спремност Москве да ради заједно са Токијом на стварању погодне атмосфере која би довела до потписивања мировног споразума.
Мада то ниједан руски званичник није директно формулисао, суштина њихове позиције готово је истоветна оној из 1956. године. Све док на јапанском тлу газдују Американци и њихови ратни бродови и авиони – предаја острва Јапану није могућа. Како би створили „погодну атмосферу“ за разговоре о мировном уговору, Москва нуди широку економску сарадњу на подручју Сибира и Далеког истока, али без територијалних уступака, док Токио ни по коју цену не жели да одустане од острва. Онога тренутка, међутим, када би Јапан одлучио да ускрати гостопримство америчким војним снагама на својој територији, отворила би се могућност за разговоре о подели Јужних Курила. И то, по свему судећи по формули коју је нудио Никита Хрушчов: два северна острва остају Русији, а два јужна да буду предата Јапану, уз стварање стратешког економског, а можда и војног партнерства са Токијом.
Јапанци, а поготово Американци, такво решење не прихватају. САД је у више наврата поручивао да Јапан има право на враћање острва под свој суверенитет, очито не прихватајући „постојећу реалност“. Зато ће Јужни Курили још дуго да буду замрзнути конфликт – све док се Американци не повуку из Јапана или док неко не одлучи да ствар реши силом. А ово последње, у случају озбиљније војне кризе, готово сигурно би резултирало употребом руског нуклеарног оружја, у складу са Путиновом званичном војном доктрином. Зато јапански политичари, који се ритуално заклињу да ће вратити Куриле, треба да размисле који је најбољи пут за тако нешто. И која је корист, односно цена која их на том путу чека.

[/restrictedarea]