Režirana tuča protiv režima

Piše Dragomir Anđelković

Bojovnici „druge Srbije“ programirano napadaju režim i tako, namerno revoltirajući građane i pobuđujući njihove emocije (koje guše kritičku svest), zapravo im šalju „ružičastu poruku“ o vlasti: ona je navodno realpatriotska

 

Nedavno je „Fond za humanitarno pravo“ optužio generala Dikovića da nije dostojan mesta načelnika Generalštaba. Kako tvrdi NVO Nataša Kandić, tokom službovanja na Kosovu i Metohiji, u vreme šiptarske pobune i NATO agresije na Srbiju, on nije učinio ništa da spreči, navodno, veliki broj zločina nad civilima koji su se desili u zoni njegove odgovornosti. Ubrzo je u državni vrh, i to direktno, a ne preko vojnih struktura, strelu „odapela“ i (u pogledu struke i srbofobije) koleginica gospođe Kandić. Sonja Biserko, predsednica HOS-a (Helsinškog odbora Srbije), na stranicama, po antisrpskim stavovima poznatog, sarajevskog magazina „Dani“, uskliknula je: „Boris Tadić je marioneta srpskih nacionalista“. Zbog toga je Vesna Pešić, na sajtu kultne radio emisije srpskih nacional-mazohista („Peščanik“), Tadićevom režimu zapretila da će „drugosrbijanci“ protiv njega povesti totalni rat.

REŽIRANA PROPITIVANJA
Dok se navedeno dešavalo, „javni“ i drugi mediji pod kontrolom vlasti, ali i njeni predstavnici lično, upinjali su se da nam demonstriraju da se režim nije uplašio „drugosrbijanskih“ jurišnika. Primera radi, na „RTS“-u se daje veliki prostor i značaj ofanzivi antisrpske NVO falange, a njoj se tu „lavovski“ suprotstavljaju razni formalni i neformalni režimski službenici, bili oni državni sekretari ili kvazipatriotski analitičari kojima su širom otvorena vrata Tadićeve TV Bastilje (pogledati novija „izdanja“ emisija „Upitnik“ i „Da. Možda. Ne“). A i naš, evroatlantizmu privrženi, ministar odbrane, uključio se u tu bitku „glavom i bradom“.
Sa svih TV frekvencija i na udarnim stranicama štampanih medija – oštro je, do juče nedodirljivoj N. Kandić, „podviknuo“. Šutanovac je rekao da ono što njena organizacija radi u vezi sa generalom Dikovićem, ne samo da je neprimereno, već je u nekim segmentima i monstruozno. Ujedno, iskazao je svoje očekivanje da načelnik Generalštaba zatraži sudsku zaštitu. Da o skorašnjem „herojskom“ obračunu režima sa Ugričićem – koji je prethodno godinama puštan da u najosetljivijoj kulturno-identitetskoj sferi nesmetano vodi otvoreno antinacionalnu politiku – i ne govorim. „Pečat“ se time već mnogo bavio.
Ukratko, „drugosrbijanci“ su bacili rukavicu režimu u lice, a on im je uzvratio onim što treba da izgleda kao šamarčina. Tako je otpočela režirana tuča koju ćemo, uz pomoć žutih i požutelih medija, sigurno imati priliku da pratimo u predizbornom periodu. Jer, tu vlast, između ostalog, vidi svoj spas. Stvar je u tome da – kako je još šezdesetih godina ubedljivo dokazivao američki sociolog DŽ. Kleper (autor knjige „Efekti masovnih komunikacija“) – ljudi najlakše i najbrže usvajaju sadržaje koji su u skladu sa njihovim ranije duboko ukorenjenim predstavama (makar i delimično potisnutim, a netačnim), i to bilo da se radi o idejama ili o osobama koje ih iskazuju. A kada se vešto manipuliše svešću građana, to se čini čak i uprkos njihovih aktuelnih političkih ubeđenja. Iz njih progovori probuđena prošlost, ma koliko bila u sukobu sa realnošću.

RUSKI IZBORNI RULET

[restrictedarea]

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, prvo da se osvrnemo na jedan primer iz nedavne prošlosti nama bliske Rusije. Pred predsedničke izbore 1996. godine, javna i interna istraživanja javnog mnjenja pokazivala su da tadašnji predsednik te zemlje Boris Jeljcin nema nikakve šanse da ponovo bude izabran. No, u politici nikada ne treba reći – nikad. Marketinški magovi režima i sa njim tesno povezanih oligarha, dali su sve od sebe da preokrenu situaciju u korist Jeljcina (odnosno moćnika koji su iza njega stajali). Cilj je bio da Rusi budu zastrašeni pričama o „ekonomskom slomu“ i „izolaciji“ koja će mu prethoditi, odnosno o povampirenju totalitarnog sistema u najgorem GULAG vidu.
Ta medalja je imala i drugu stranu. U spomenutoj igri svoju ulogu imali su i oni koji su – po dogovoru, a služeći se svojim demokratsko-građanskim imidžom – sa mondijalističkih pozicija napadali Jeljcina da je, navodno, prikriveni ruski nacionalista, odnosno da i više od opozicije koja o tome govori, sanja velikodržavne snove. Opet, „patriote“ koje su radile za režim, u isto vreme napadale su glavne opozicione konkurente vlasti da nisu iskreno nacionalno orijentisani, odnosno da pričaju prazne priče kako bi prevarila birače dok, u stvari, robuje istrošenim komunističkim idejama. Vlast koja nije imala čime da se pohvali na sve načine nastojala je da diskredituje opoziciju, a svoj imidž bar indirektno, u kontrastu sa njenim, učini boljim.
Polazilo se od toga da prosečni birač želi preporod države, ali se i plaši da njegova oslabljena zemlja ne krene putem opasne konfrontacije sa Zapadom, koja bi njemu donela nove ekonomske i druge muke. Zato je posredno trebalo stvoriti privid da je režim realpatriotski opredeljen i da će bez obzira na sve prethodne neuspehe uspeti da zemlji donese mnogo više koristi od njegovih suparnika, koji „prete“ da je upropaste. Oni su istovremeno optuživani od strane raznih prorežimskih faktora – kao što smo videli – da su nacionalni ekstremisti i da nisu dovoljno patriote. Jeljcinov patriotizam nije mnogo hvaljen (što bi bilo cinično s obzirom na ono šta je uradio), ali je on, ipak, iz izvesnih krugova optuživan da je na nacionalističkim pozicijama. Uz to, od većine „analitičara“, otvoreno je hvaljen kao „pravi Evropejac“ i „reformator“ koji će, samo ako mu se za to da prilika, pre ili kasnije, uspeti zemlji da donese bolju budućnost.
Ljudi progutaju i nespojivo kada je dobro upakovano, tako da efekat nije izostao. Čak i čvrsti simpatizeri opozicije – od kojih su mnogi početkom devedesetih poverovali Jeljcinu, pa su se potom razočarali – uplašili su se da će im bez njega biti gore. Uplašili su se da će im plate i penzije biti još manje, ali neretko i da patriotska opozicija zapravo šuruje sa nekim zapadnim centrima moći, te da će dovesti do raspada Ruske Federacije. Otuda, usled ekonomskih (i donekle patriotskih) strahova, masovno nisu izašli na izbore, dok je režim uspeo da na svoju stranu privuče mnoge, na početku predizborne kampanje neopredeljene građane, pa i tada soft simpatizere opozicije. U drugom krugu, ruski kolega aktuelnog srpskog Borisa Nejakog, uspeo je da pobedi sa skoro 54 odsto glasova!

SRPSKA PREVARA 2008.
„Koalicija za evropsku Srbiju“ – tj. DS sa svojim partnerima kojih se sada navodno stidi (G-17 Plus, SPO, Čankov LSV), uspela je da 2008. godine prevari nemali broj građana služeći se umnogome sličnom metodologijom kao Jeljcinov tim 1996. godine, te da tako stvori osnov da strane ambasade i tajkuni odrade svoj deo posla u vezi sa formiranjem vlade sa SPS-om. Ipak, Tadić je na proteklim izborima imao mnogo više prostora od svog ruskog imenjaka da priča o patriotizmu. Poručivao nam je „I Kosovo, i EU“. Ali, od 2008. godine, i naivni su videli da su to bile bajke. Oficijelni Beograd je polako dizao ruke od KiM-a. Sada je sa takvom politikom ušao u završnu fazu, sračunatu na to da nakaradna kosovska kvazidržava uspostavi institucije i na etnički dominantno srpskom severu Kosova, te da bude olakšano međunarodno njeno predstavljanje.
U takvim okolnostima isto kao i nekada Jeljcinu, postalo mu je teško da govori o svom „patriotizmu“. Takođe –  dok iz dana u dan zaposlenost pada, a beda građana dramatično raste – neumesno je govoriti o ekonomskom raju u koji nas „vode“ Tadić, Đilas, Jeremić. To sve znaju režimski marketinški magovi. Zato smatraju da je potrebno kod građana posredno obnoviti predstavu o vođama režima kao ljudima koji nisu ravnodušni prema nacionalnim interesima, te koji, i pored sveta negativnog što nas je zadesilo, imaju potencijal da nas izvedu iz egzistencijalne pustinje. Stoga, bojovnici „druge Srbije“ programirano napadaju režim i tako, namerno revoltirajući građane i pobuđujući njihove emocije (koje guše kritičku svest), zapravo im šalju „ružičastu poruku“ o vlasti: ona je navodno realpatriotska. Bez obzira na to što daje Kosovo i na drugi načine podriva državnost Srbije, Nataša Kandić i Sonja Biserko nam kažu da su „žuti“ prikriveni „nacionalisti“, a marketinško-medijska logistika je tu da na osnovu reči osoba za koje verujemo da imaju nos za sve što bar malo miriše na Srpstvo, poverujemo da su Tadić i oni koji sa njim (ili iza njega) vladaju, bar minimalno posvećeni narodu i državi.
Da bi se to desilo – to nikako ne smemo da zaboravimo – tu su i već pomenuti kvazipatriotski analitičari, koji, dok se „bore“ sa antisrpskim lobistima i sofisticirano brane vlast, napadaju opoziciju da je u pogledu deficita patriotizma, navodno, gora od aktuelnog establišmenta. Opet, tu su, na drugom sektoru istog antiopozicionog fronta, i „građanski analitičari“, te predstavnici režima, koji nam poručuju da je opozicija ekstremistička i da nas tako vodi u nove ratove i izolaciju. Kako nam je ovih dana, u tom duhu, poručila potpredsednica DS-a Jelena Trivan – naprednjaci nisu ništa drugo do maskirani radikali, koje vode stari ljudi i nadahnjuju stare ideje.

ISTINA I LAŽ
Na nama je da procenimo da li su razni režimski činioci i analitičari u pravu, pa imamo opoziciju koja je u isto vreme i ratno-huškačka, i podređena Zapadu, ali je u nečemu ipak jednoznačna: ekonomski je destruktivna. Ili je takav sklop svega i svačega negativnog, ipak na javi nemoguć. Pogotovo, kada je proverljiva istina da imamo više ili manje nacionalno opredeljenu opoziciju, o kojoj u celini ili pojedinim njenim segmentima možemo da mislimo ovo ili ono, ali koja nije dovela zemlju do litice na kojoj sada stoji, i, s druge strane, vlast koja je nesumnjivo odgovorna što je „evropeizacija“ Srbije rezultirala time da imamo saharo-afričku bedu i korupciju, nepotizam, te sistemski lopovluk najgoreg orijentalnog vida. I uz to, državu koja se polako, zahvaljujući vladajućim „rodoljubima“, suštinski transformiše u (teritorijalno okrnjenu) koloniju.
Rusi su 1996. godine poverovali da od veoma lošeg može da bude i još gore, ako promene baš one koji su im doneli zlo. Poverovali su u vešto plasirane laži i doživeli potpuni sunovrat standarda krajem devedesetih, gotovo potpuno preuzimanje nacionalnih resursa od strane oligarha, te jačanje državno-erozivnih procesa. Srećom po njih, na površinu je isplivao Putin i, uz sve nedostatke koje i dalje karakterišu Rusiju, a koje ne treba previđati, pozitivno preokrenuo tok njene istorije. No, mi i ako kojim slučajem imamo nekog svog Putina, nismo Rusija. Nemamo ni njeno prostranstvo, ni prirodno bogatstvo, niti vojne kapacitete, a daleko smo i od njene vitalnosti koja proizlazi iz snažne imperijalne tradicije. Sve to znači da ćemo teško, na način nalik ruskom, ispraviti fatalnu grešku eventualno napravljenu na predstojećim izborima. Zato, ako oni koji su nas 2008. godine preveli žedne preko vode, na nešto modifikovan način ponovo uspeju da nas obmanu – sigurno nam se i dugoročno, a ne samo kratkoročno, crno piše. Sa njima – koji su organski povezani sa „drugosrbijancima“ i Zapadom, ma koliko se pravili da su se posvađali – propast je izvesna. Sa opozicijom ipak nije.

[/restrictedarea]

2 komentara

  1. Gospodine Anđelkoviću dva puta danas pročita Vaš članak u Pečatu
    Misli odvedoše mnogo dalje od kako ja nazva ovu Grupu.Trdim da
    oni nežele čak ni ime SRBIN. Po meni oni su:O,G,G= odrogena
    grupa građana. Postoje Srbi raznih poltičkih ubeđenja ali su Srbi.Ta grupa nastala je mnogo pre Peto-Oktobarskog prevrata,
    ona se rađala u razno raznim kuhinjama,raznih kulturo-verskih,
    i ati-nacionalnih ubeđenja.Te kuhinje neprekidno kuvaju čorbuljak
    kod malih naroda. I Vizantija iRim i Petrovgrad i Paris sa Londonom,slali svoje đake da prevaspitavaju male narode. od ti
    đaka dobili smo O,G,G i oni vršljaju po našoj savesti i svesti,
    jer ono oko pazi šta đaci rade.Nad Srbima dva oka motre šta đaci
    rade. Plavo oko odredilo nam neprirodne granice 1918 godine.
    Crveno OKCI ukomunističkoj razoriše srpsko nacionalno tkivo i
    državu.Zahvaljujući tim razrokim očima, ova odbačena grupa građana su ČEDA RAZROKIH Poštovani Anđelkoviću!!!

  2. Svetlost i toplina

    Narod najbolje vidi kad je nevolja zakucala na vrata a pomoći od
    “prpale” države NIGDE.Džabe im takve igre kad su mnoga mesta
    odsečena zbog velikih snežnih padavina,koje su nam dale pravu
    “meru” sposobnosti ovih “europejaca” ili “pajaca” na visokim
    položajima u državi.Pogledajte ko je pozvan na “molitveni
    doručak” u Vašingon – sve neki “izlizani” političari od velike
    “upotrtebe” ali još mogu da se iskorioste za prljave radnje
    Zapada na ovom tlu.Inače,kod njih je sve GOLA PROPAGANDA,bez
    rezultata u radu.Samo bi da nas i dalje VARAJU.Ali je od njih
    jači STOMAK KOJI KRČI OD GLADI.A takvih je sve više.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *