PUTIN: Do 2022. – 400 novih balističkih raketa i 100 vojnih kosmičkih aparata

Programski tekst ruskog lidera «Ne smemo nikoga dovoditi u iskušenje svojom slabošću»

SVET se menja. U njemu su u toku procesi globalne transformacije koje u sebi kriju razne, često potpuno nepredvidljive rizike. U uslovima svetskih ekonomskih i drugih potresa – uvek postoji iskušenje da se svoji problemi rešavaju na tuđi račun, pritiskom uz pomoć sile. Stoga nije nikakvo čudo što se danas već čuju glasovi da će, eto, veoma skoro postati `objektivna stvar` da nacionalni suverenitet ne važi za resurse od globalnog značaja.

Ali, takvih mogućnosti – čak ni hipotetičkih – ne sme da bude prema Rusiji. Ovo znači da mi ne smemo nikoga dovoditi u iskušenje svojom slabošću.

Upravo zbog ovoga, mi se – ni pod kakvim uslovima – ne možemo odreći potencijala strateškog obuzdavanja, čak ćemo ga pojačati. Jer, taj potencijal nam je i pomogao da sačuvamo državni suverenitet u preteškom periodu 90-ih, kada drugih ozbiljnih materijalnih argumenata, budim otvoreni, nismo ni imali.

Postalo je očigledno da nećemo moći da učvršćujemo svoje međunarodne pozicije, da razvijamo svoju ekonomiju i demokratske institucije – ako ne budemo u stanju da zaštitimo Rusiju. Ako ne budemo u stanju da predvidimo rizike mogućih konflikata i ne obezbedimo vojno-tehnološku nezavisnost i ne spremimo dostojan, adekvatan vojni odgovor kao krajnju meru reagovanja na sve moguće izazove.

Već smo utvrdili i realizujemo programe razvoja Oružanih snaga i modernizacije odbrambeno-industrijskog kompleksa Rusije koje su bez presedana. Ukupno ćemo u narednoj dceceniji za te svrhe izdvojiti oko 23 biliona rubalja (oko 575 milijardi evra).

Neću da krijem, bilo je mnogo sporova o veličini i blagovremenosti ovako obimnih ulaganja. Međutim, ubeđen sam da su ovakva ulaganja potpuno adekvatna mogućnostima i resursima naše zemlje. Jer, najvažnije je to što ne smemo dalje odlagati rešavanje zadatka formiranja savremenih Oružanih snaga i kompleksnog jačanja svog odbrambenog potencijala.

Nije uopšte reč o militarizaciji budžeta Rusije. U suštini, sredstva koja ćemo izdvajati biće plaćanje ceha za one godine kada naša Armija i Ratna mornarica hronično nisu bile finansirane, kada praktično nisu ni dobijale nikakva nova oružja. A to je bilo u vreme kada su druge zemlje postupno bildovale svoje `vojne mišiće`.

Nama su potrebni mehanizmi reagovanja ne samo na postojeće opasnosti. Moramo naučiti da gledamo i `iza horizonta`, procenjivati karakter pretnji i 30-50 godina unapred. To je ozbiljan zadatak, koji iziskuje mobilizaciju mogućnosti i civilne i vojne nauke, a i algoritme pouzdanih dugoročnih prognoza.

Kakva oružja su neophodna ruskoj Armiji? Kakve zahteve treba da postavimo nacionalnom odbrambeno-industrijskom kompleksu? U suštini, moramo stvoriti kvalitetno novi, `umni` sistem vojne analize i strateškog planiranja, pripreme gotovih `recepata` i njihove operativne realizacije u strukturama naših institucija sile.

Nije velika verovatnoća globalnog rata između nuklearnih država jer bi takav rat bio kraj civilizacije. A protiv nas se niko neće usuditi da započne agresiju širokih razmera sve dok `barut` naših strateških nuklearnih snaga, koje su stvorene ogromnim trudom naših očeva i dedova, bude suv.

Međutim, ne smemo gubiti iz vida da je nuačno-tehnički progres u najrazličitijim oblastima, od pojave novih modela oružja i vojne tehnike do informaciono-komunikacijskih tehnologija, već doveo do suštinske promene samog karaktera oružane borbe. Zato će visokoprecizna neatomska sredstva velikog radijusa dejstva, što ih više bude u naoružanju, biti sve presudnija – to je tendencija – za pobedu nad protivnikom, uključujući i eventualni globalni konflikt.

Veliki, ako ne i presudni značaj u opredeljivanju karaktera oružane borbe imaće vojne mogućnosti zemalja u kosmičkom prostoru, u sferi informacionog sukobljavanja, u prvom redu – u kiberprostoru. A u nešto daljoj perspektivi će realnost biti stvaranje oružja na novim fizičkim principima (laserskom, geofizičkom, talasnom, genetskom, psihofizičkom i dr.). Sve će to omogućiti da, uporedo nuklearnim oružjem, raspolažemo kvalitetno novim instrumentima za ostvarivanje političkih i strateških ciljeva.

Takvi sistemi naoružanja biće po efektima uporedivi sa primenom atomskog oružja, ali `prihvatljiviji` na političkom i vojnom planu. To će dovesti do postepenog smanjivanja uloge strateške ravnoteže nuklearnih snaga u obuzdavanju agresije i haosa.

Pred našim očima izbijaju sve novi i novi regionalni i lokalni ratovi. Pojavljuju se zone nestabilnosti i veštački podgrevanog i konstrolisanog haosa. Vidljivi su sračunati pokušaji da se takvi konflikti izazovu u neposrednoj blizini granica Rusije i naših saveznika.

Posmatrali smo kako su devalvirani i razarani bazni principi međunarodnog prava. Naročito u sferi međunarodne bezbednosti.

Rusija u ovim uslovima ne može da se oslanja samo na diplomatske i ekonomske metode otklanjanja protivrečnosti i rešavanja konflikata. Našu zemlju očekuje zadatak – razvoj vojnog potencijala u okvirima strategije odvraćanja i na nivou odbrambene dovoljnosti. Oružane snage, specijalne službe i druge represivne strukture moraju biti pripremljeni za brzo i efikasno reagovanje na nove izazove. To je neophodan uslov da  Rusija bude bezbednija, a da nas partneri bolje razumeju na različitim međunarodnim forumima.

Zajedno sa našim saveznicima moramo da ojačamo ODKB. Uključujući Kolektivne snage za operativno reagovanje. Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti spremna je da izvrši svoju misiju garanta bezbednosti na evroazijskom prostoru.

Najvažniji prioritet državne politike Rusije u daljoj perspektivi ostaju pitanja obezbeđenja dinamičnog razvoja Oružanih snaga, nuklearne i kosmičke industrije, vojno-industrijskog kompleksa, vojnog obrazovanja, fundamentalnih vojnih nauka i primenjenih  istraživačkih programa.

Raspad jedinstvene zemlje, ekonomski i socijalni potresi `90-tih godina naneli su udarac svim državnim institucijama. Ta najteža iskušenja preživela je i naša Armija. Vojna obuka je bila praktično ukinuta. Jedinice «prvog strateškog ešalona» iz Istočne Evrope ubrzano su dislocirane na «čisto polje». A pošto nije bilo sredstava za njihovo održavanje, za izgradnju vojnih gradova, poligona i stanova, pa su direktno «pod nož» slate upravo najbolje borbeno obučene i maksimalno opremljene jedinice.

Oficiri mesecima nisu dobijali novčane prinadležnosti. Šta da krijemo, stalno je bilo problema sa ishranom stalnih jedinica. Desetine hiljada vojnih lica su tražila demobilizaciju. Broj generala, pukovnika, potpukovnika i majora bio je veći od broja kapetana i poručnika. Preduzeća iz odbrambenog sektora su bila bez posla, upadala su u dugove i gubila najvrednije «majstore» oružare.

Oružane snage su pretrpile rušilački informativni udar. Nije mogao da prođe ni jedan dan, a da neke «javne ličnosti» bolno ne «šutnu» i ponize Armiju, da je uvrede i to na vrednostima kao što su Zakletva, Dug i služenje Otadžbini, patriotizam i vojna istorija naše zemlje. Smatrao sam i smatram da je to bio pravi moralni zločin i izdaja.

Moramo uvek da se sećamo kakvu obavezu zemlja ima prema vojnicima i oficirima koji su u najteže `90 godine, bez obzira na teškoće, sačuvali Armiju i u kritičnim trenucima očuvali borbenu gotovost jedinica. Ako je bilo potrebno – ratovali su. Gubili su ratne drugove i pobeđivali. Tako je bilo na Severnom Kavkazu, u Tadžikistanu i drugim «vrućim tačkama». Ti ljudi su sačuvali Duh i Čast Armije. Celovitost i suverenitet Rusije. Obezbedili su sigurnost našim građanima. Nisu dozvolili da se ponizi i «uništi» naša zemlja.

Ipak, zbog grešaka, koje su dozvoljene u mnogobrojnim nedoslednim reformama, koje su u osnovi bile prazne, osim mehaničkog skraćenja Armije, morali smo da platimo visoku cenu.

Kada su 1999. godine međunarodne terorističke bande otpočele direktnu agresiju protiv Rusije, suočili smo se sa tragičnom situacijom. Grupaciju koja broji 66 hiljada ljudi bukvalno je trebalo sakupiti «od delova» – od svodnih bataljona i raznih odreda. Redovno brojno stanje Oružanih snaga prelazilo je milion i 360 hiljada ljudi, a kompletnih jedinica, koje bi bile sposobne da bez dopunske pripreme pristupe izvršenju zadataka, praktično nije bilo.

Međutim, Armija je izvršila svoj zadatak. Svoju obavezu su izvršili naši oficiri, vodnici, vojnici – građani za koje je Zakletva Otadžbini značila više od života, ličnog zdravlja i blagostanja. I, ono što je najvažnije, u državi, u društvo se na kraju vratilo razumevanje jednostavne istine – Oružanim snagama treba pridavati najveći značaj.

Njih treba jačati, inače ćemo morati da «hranimo tuđu armiju» ili da budemo robovi bandita i međunarodnih terorista.

Počeli smo od najneodložnijih stvari. Uspostavili smo sistem elementarnih socijalnih garantija za pripadnike oružanih snaga, likvidirali smo sramna kašnjenja isplata novčanih prinadležnosti. Iz godine u godine u godinu smo povećavali udeo rashoda za razvoj Armije i Ratne mornarice, a bila su vremena kada nije bilo novca čak ni za ono što je najneophodnije.

Prisetimo se samo 2002. godine kada je načelnik Generalštaba, naravno ne od dobra, predložio da budu likvidirane baze strateških podmornica na Kamčatki. Da je to urađeno, ostali bismo bez prisustva svojih pomorskih atomskih snaga u Tihom okeanu. Zato nisam prihvatio takvo rešenje. Zbog nedostatka neophodnih sredstava u budžetu, tada smo morali da zatražimo pomoć od privatnih kompanija. Zato želim da ih sada pomenem po dobru: i «Surgutnjeftegaz» i TNK, jer su bez kolebanja stavile na raspolaganje resurse neophodne da se te baze dovedu u red. Potom smo u to uključili budžetska sredstva. Zato sada imamo savremenu bazu u Viljučinsku u koju će uskoro, na borbeno dežurstvo stići još jedna podmornica nove generacije tipa «Borej».

Na svim strateškim pravcima formirali smo jedinice stalne borbene gotovosti u kojima su vojnici po ugovoru. Formirali smo samodovoljne formacije. Upravo takva jedna formacija je avgusta 2008. godine izvela operaciju kojom je Gruzija prisiljena na mir, zaštitivši tada narode Južne Osetije i Abhazije.

Iskustvo svih prethodnih godina je potvrdilo da je potpuno iscrpljen potencijal razvoja vojnih struktura koje smo nasledili od SSSR. A šta je, u suštini, predstavljala ta nasleđena struktura? To su bile hiljade baza čuvanja oružja, arsenali, skladišta, mnogobrojni štabovi i kadrovske jedinice. Jednom rečju, nasledili smo sve što je bilo neophodno za nastup «mobilizacione», višemilionske armije prethodnog veka.

Popunjavati tu staru strukturu ljudima i tehnikom postalo je besmisleno: za to nam ne bi bili dovoljni nikakvi resursi, ni finansijski, ni ljudski. A što je najbitnije: ta struktura ne bi mogla da odgovori ne samo perspektivnim, nego i savremenim zahtevima. Da smo odlučili da ništa ne menjamo, da smo se opredelili za polovične i postepene promene, pre ili kasnije bismo potpuno izgubili svoj vojni potencijal. Naše Oružane snage bi prestale da budu efikasan vojni organizam.

Izlaz je bio samo jedan – stvarati Novu Armiju. Armiju savremenog tipa – mobilnu Armiju koja se nalazi u stalnoj borbenoj gotovosti. To je veoma težak proces koji se tiče desetina hiljada ljudi. S njim su povezane neizbežne greške, razočarenja, zamerke. To izaziva oštru reakciju u društvu i armijskoj sredini. Reformu ne izvodi pojedinac ni desetorica njih. Jer, menja se izuzetno složena institucija unutar koje se nagomilalo mnoštvo grešaka i nedostataka. Problematičnih tačaka, koje iziskuju reforme, ima mnogo: «ispadanje iz sistema», «zakazivanje ljudskog faktora», slab informativni rad, odsustvo kanala «povratne sprege» i tek formalno izvršavanje direktiva.

Zato je naš zadatak da sagledamo sve «problematične tačke» i da korigujemo ova ili ona rešenja. Obezbeđujući u svemu tome opštu logiku sistemske transformacije Oružanih snaga.

 

Iz drugog nastavka Putinovog programskog teksta o Oružanim snagama i odbrani RF

Jedinstvena vazdušno-kosmička odbrana

 

Tokom decenije koja je pred nama, moramo – naglasio je Putin – opremiti svoju armiju suštinski novom tehnikom koja `vidi dalje, gađa preciznije i reaguje brže` nego isti vojni sistemi i oružja bilo kog potencijalnog protivnika.

Posebno je ukazao da će u narednim godinama Rusija morati da obezbedi veći značaj svojoj Ratnoj mornarici, Vojno-vazdušnim snagama i vazdušno-kosmičkoj odbrani. Pa podvukao: «Vreme traži odlučne korake u učvršćivanju jedinstvenog sistema vazdušno-kosmičke odbrane zemlje. Na to nas tera politika SAD  i NATO sračunata na instaliranje protivraketne odbrane».

Ruski lider je obećao da će Oružane snage RF  do 2022. godine dobiti: više od 400 savremenih interkontinentalnih balističkih raketa, oko 100 kosmičkih aparata vojne namene, 28 pukovskih kompleta raketnih kompleksa S-400, osam strateških raketnih razarača i 50 drugih ratnih brodova, oko 20 višefunkcionalnih podmornica i više od 2300 novih tenkova.

Izvor: Fakti