Пут између зилота и јеретика

Пише Дејан Ђорић

Сликар Стојан Миланов је формирао модеран тип реализма, али другачији од западног који се после хиперреализма у безбројним варијантама развио у музејско-галеријском свету

 

Недавно завршеном изложбом слика са тематиком људске фигуре у Галерији „Атријум“ „Библиотеке града Београда“ и изложбом посвећеној пејзажу у приватној Галерији „Хелена“, сликар Стојан Миланов се прошле и ове године успешно представио београдској публици. Од 2004. године није приређивао самосталне изложбе, ограничивши своје деловање на сарадњу са страним галеристима.

„ВИД ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ПОШТЕЊА“

[restrictedarea]

Често се у ликовном свету говори о томе да сликар слика једну слику, њене верзије или отклоне. Миланов се не посвећује само једној теми већ различитим темама и мотивима у којима се као и на разним форматима његових радова увек препознаје исти сликарски рукопис. Старије слике је радио пастуозно, тамним бојама, у доњем тонском кључу, а новије су тањег намаза, светле и у горњем регистру. Као и неки други наши модерни мајстори, ослања се на искуства велике руске академске традиције која је  изложбама, монографијама, сајтом и организационо, добила помоћ руске државе. Док се у другим културама штити класично наслеђе и млади уметници који истражују баштину, код нас су не само реалисти већ скоро сви сликари, вајари и цртачи препуштени ћудима галеристике, немоћни пред незваничном забраном излагања дела која имају било какву везу са традиционалним.
Миланов је формирао модеран тип реализма, али другачији од западног који се после хиперреализма у безбројним варијантама развио у музејско-галеријском свету. Савремени кинески реалисти образовали су школу циничног соцпопа, мешавине критичког поп арта и социјалистичког реализма. Београдски уметник нема амбицију да се као многи авангардисти ангажовано бави друштвеном стварношћу, њега интровертно интересује само судбина слике, могућност повезивања данашње и старе уметности. Као и за друге сликаре, за њега је то вид ликовног поштења, неокретања од наслеђа и неодбацивања историјских вредности. Он слика без много  интелектуалисања у којем је још Ежен Делакроа у свом „Дневнику“, капиталном теоријском доприносу, препознао опасност за будућу уметност, предвидевши да ће у авангардама бити уништена воља за сликањем. Без реторике, претеривања и произвољности, тако честих у савременој уметности, Миланов ствара дела која обележава предан рад на основним решењима, ликовни елементи, а не идеје или нарација у првом су плану. У формалном смислу, он је реалиста који не одбацује експресивно и натуралистичко, као ни симболистичко. Суштински, у потрази је за идеалном сликом која би помирила старо и ново, повест и актуелност, настојећи да једноставношћу делу врати достојанство и лепоту. На унутрашњем плану то значи надметање са самим собом, са оним што је урађено, испробавање сопствених знања и способности у односу на велике претходнике, стално покушавање да се превазиђе и надмаши претходно, што не одликује сваког уметника. Дипломирани архитекта, који успешно слика двадесет шест година, без много помпе и медијске халабуке, скроман и господствен, пример је сликара који је испитао скоро све стилске могућности своје уметности. Поставио је у нашој новијој фигурацији идеал изражавања са што мање средстава и радних операција, економију више врсте, која подразумева мајсторство и такав подухват чини тежим и изазовнијим, тим пре што ништа не сакрива или мистификује. Као да жели да продре до суштине штафелајног сликарства, до онога што слика  у основни јесте, по древним естетским (лепота), математичким (композиција, форма и ликовни односи) и техничким (употреба материјала и трајност) законитостима. Слика ни мање, ни више од оног што јесте и што би требало да буде. У тај модерни пројекат обнове слике Миланов улаже стабилност, поузданост, хармонију и смиреност који га и приватно одликују, водећи елеганцији без икаквих вишкова.

МАЈСТОРСТВО УРБАНЕ ТЕМАТИКЕ
На вишем нивоу посматрано, не дугује ниједном стилу или епохи, били то њему блиски реализам и импресионизам деветнаестог или високи модернизам двадесетог века. Настоји да синтетише уметничка искуства прошлости и савремености, отворен за најновија дешавања у свету фигурације.
Пејзажи представљени у Галерији „Хелена“ откривају га као мајстора урбане, али и природне тематике, ведуте и широких, панорамских призора. Изложба у Галерији „Атријум“ има назив „Личне митологије“, али у њој не треба тражити постмодерни смисао те формулације, уметника који од својих жеља и осујећености, неурозе и егоизма ствара приватни универзум. Личне митологије су потрага за упориштима, личностима, местима и догађајима који најбоље воде ка слици, лично ту има превагу над митолошким. Уметник упућује на одавно познат феномен, рабљен, али никад исцрпен, да свакодневно има митске обрисе и да необично можемо и морамо потражити у реалном. У техничком смислу његова новија дела карактерише слободнији, експресиван потез, лакша обрада ликовне материје, у чему су поједини видели одустајање од правоверних начела која је поставио на почетку стваралаштва. За друге, који у целокупној нашој новијој фигурацији виде само кич, ни то није довољан аргумент ликовне слободе. Између зилота и јеретика, Миланов самопоуздано иде својим путем, свестан као и многи можда једине актуелне, па и нове идеје у српској уметности коју можемо одредити као повратак или обнова слике.
Опус овог сликара не даје материјал да се вреднује као анахрон. У данашњем свету свеопште, па и уметничке несигурности, разних претеривања и напетости, његово дело актуелно је по томе што изједначава чулне и мисаоне нивое, крепећи осећајно и људско у кризно време. О томе је најбоље питати публику, она ће можда рећи последњу реч када је савремена уметност у питању. Да ли можемо тражити нешто више од уметности, а да она и даље остане то што јесте и што је одувек била? Данас као да се од сваког ствараоца тражи да одговори на питање шта уметност може и сме да буде, али су појединци као што видимо крајње скептични према вредновању неликовних и антиликовних појава као уметничких. Стојан Миланов мисли да нема разлога за било какву забринутост и позива да се сада, коначно и заувек, препустимо сликама.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *