Mit o tradicionalnom prijateljstvu

Piše dr Mile Bjelajac, naučni savetnik INIS-a 

Dragan Petrović u knjizi „Francusko-srpski odnosi 1800-2010“ prati hronologiju francusko-srpskih odnosa od prvih kontakata Karađorđevih ustanika sa Napoleonom, preko interesa za Srbiju u vreme Krimskog rata i uloge Jugoslavije u francuskom sistemu bezbednosti između dva rata, pa sve do  perioda od sloma Jugoslavije do agresije NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine

 

Dva veka odnosa francuskog i srpskog naroda, dva veka odnosa francuske i srpske države, ali i jugoslovenske, te današnje Srbije „ni na nebu, ni na zemlji“, otvaraju dilemu – šta je starije, promenljivost užih nacionalnih interesa ili bratstvo po oružju iz najtežih dana zajedničke istorije koje je u svesti generacija ostavilo ipak neke trajne posledice. Otvara se i pitanje da li je tradicionalno prijateljstvo samo mit? Kakva je dvestogodišnja hronologija konkretnih odnosa?
U francuskoj javnosti će devedesetih jedan broj intelektualaca i političara napadati predsednika Fransoa Miterana za izjavu izrečenu 7. avgusta 1991. godine, na sednici Ministarskog saveta: „Ne smemo smetnuti sa uma tradicionalna prijateljstva. Za nas, kao i za Ruse, to je Srbija. Slovenija i Hrvatska su više okrenute Nemačkoj“. To će ponavljati i kasnijih godina, osvrćući se na greške počinjene od evropskih i vanevropskih faktora oko Jugoslavije. „U stvari, Nemačka koja sebe smatra legitimnom naslednicom austrougarske imperije, preuzela je na sebe svu osvetoljubivost prema Srbima“ (u razgovoru sa Papandreuom, 1993). No, kako svedoči Iber Vedrin, veliki nemački pritisak, potreba da se dogradi Unija, presudili su da je tradicionalno prijateljstvo ustuknulo. Svakako, tu je i medijski pritisak učinio svoje, što je istorija za sebe.

SLABOST FRANCUSKE JE SLABOST JUGOSLAVIJE
Pisac prati hronologiju ovih odnosa od prvih kontakata Karađorđevih ustanika sa Napoleonom, preko interesa za Srbiju u vreme Krimskog rata i prepuštanja reforme vojske Francuzu Ipolitu Mondenu, prvom srpskom ministru vojske (1861-1965). Potom prati ratnu epopeju 1914-1918, posleratni sistem francuske bezbednosti, ulogu Jugoslavije u tom francuskom sistemu bezbednosti između dva rata, gde nije bilo sve glatko i jednoznačno. Tu je slavljenje 27. marta u okupiranom i neokupiranom delu Francuske. Tu je i učešće francuskog kapitala u gradnji otomanskih železnica i rešavanje njihovog duga čak 1951. godine ili zajedničko podizanje avio i auto industrije, kulturna saradnja, ali i nesporazumi zbog jugoslovenske podrške oslobodilačkim pokretima protiv francuske imperije. Predstavljeno je i učešće Francuske u tripartitnoj pomoći Titovoj Jugoslaviji u vreme sukoba sa Staljinom. No, rat na Bliskom istoku 1956, rat u Indokini i posebno Alžiru ugroziće tradicionalno dobre ili pretežno dobre odnose.
Ako se poslužimo rečima jugoslovenskog ambasadora u Maroku Slavoljuba Đere Petrovića, koji je zajedno sa ambasadorom u Tunisu održavao direktnu vezu sa alžirskom vladom u emigraciji, posebno kada se ona potpuno prebacila u Maroko, te kontrolisao pomoć i dnevno obaveštavao Beograd, Jugoslavija je otišla u jednu krajnost:
„Bilo je normalno da Jugoslavija … pomogne oslobodilačku borbu Alžira onako i onoliko koliko je pomagala i ostale afričke i azijske zemlje. Dakle ‘onako i onoliko’, ali bez preterivanja koje je nama svojstveno… Zbog materijalne i vojne pomoći, bezrezervnog angažovanja u UN i nesvrstanim… došlo je do apsurdnog zaoštravanja, gotovo prekida… Mnogi su nam sa strane prigovarali da je takva jednostranost štetna, jer bi Jugoslavija kao francuski saveznik iz oba svetska rata, tradicionalno i prijateljski vezana za Francusku… mogla igrati ulogu posrednika da se izbegne ratno krvoproliće. Naša vlada nije shvatila da su postojale mogućnosti za posredovanje.“
No, nisu samo Jugoslaviji „prigovarali sa strane“ za neodmerene postupke prema Francuskoj. Prikrivajući učešće Italije u zaveri i ubistvu kralja Aleksandra u Marselju,  te štiteći poslednju pred Društvom naroda, Francuska je mnogo izgubila u srpskoj javnosti. Time je bacila senku na do tada besprekorne odnose. U oktobru 1937. godine, prilikom posete Stojadinovića Parizu povodom potpisivanja izjave o produženju Pakta o prijateljstvu iz 1927. godine, na pet godina, pariska štampa je to jedva propratila. Pola godine kasnije britanska vlada je podstaknuta da skrene pažnju francuskoj vladi na ponašanje prema Jugoslaviji: „Ambasador Njegovog veličanstva u Parizu dobio (je) nalog da sugeriše francuskoj vladi, prvo, da uzvrati (na) obećanje kneza namesnika i g. Stojadinovića da će Jugoslovenska armija u slučaju potrebe uvek stajati na raspolaganju Francuskoj, i, drugo, da prestane gledati na Jugoslaviju s visine i da se s njom počne konsultovati kao sa ravnopravnim partnerom“. Ove sugestije, kako beleže britanske diplomate, ostale su bez odjeka. Štaviše, preko poslanika Francuske u Beogradu upućene su nekorektne pretnje u kojima je istaknuto da se saveznički odnos sa Jugoslavijom smatra pre opterećenjem nego prednošću (1938).
Nešto ranije, 1925. godine, francusko Ministarstvo finansija odbija da Jugoslovenima odobri politički kredit za podršku Albaniji. Na njihovo mesto uskače Musolini i stupa na Balkan, odakle je neku godinu ranije bio oteran.
Slabost Francuske biće slabost Jugoslavije, jednako kao i Čehoslovačke i drugih njenih saveznika. Priča o velikima i malima još jednom je dobila istorijsku ilustraciju.

„GIPKA KONFEDERACIJA“
Posle krize u odnosima 1961-1962, Francuska je, jednako kao i Jugoslavija, želela da potisne neprijatne nesporazume i da se odnosi vrate u dobru normalu prvenstveno u sferi ekonomskih i kulturnih veza. Ne samo u oblasti komunikacija („Alkatel“), već i u važnom domenu transfera vojnih tehnologija odnosi su bili na tragu starog poverenja i savezništva.
Ipak, svu pažnju čitalac će posvetiti pogledima i korišćenim izvorima za period od sloma Jugoslavije do agresije NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine. Kako se držala Francuska? Šta su tradicionalno od nje očekivali Srbi?
Autor prati dva nivoa koji u Francuskoj formiraju politiku i svest o srpskom faktoru u jugoslovenskoj krizi. Ta dva nivoa prolaze određenu evoluciju i nisu jednoznačna. Izvori su za sada oskudni, kao i analitički radovi koje autor identifikuje i na koje se oslanja. Međutim, tu je slika javnosti onog vremena, koju rekonstruiše „imenom i prezimenom“ prema prisustvu u medijima. Deo građe i materijala našao je u beogradskim arhivima pres službi.
Francuska u početku manevriše, a deo štampanih medija i njihovi autori imaju objektivnu distancu prema učesnicima u konfliktu. Potom se uočavaju novi tonovi i prati trag lobista. Službena Francuska odbija da se govori u kategorijama agresor i žrtva, i upotrebljava ocenu da se radi o građanskom sukobu. Primetno je da francuski ambasadori u Zagrebu i Tirani reflektuju lokalne stavove usled manjkavog znanja iz istorije. Francuska dugo istrajava, uprkos saveznicima i delu lokalne javnosti da odobri vojnu intervenciju protiv srpske strane. Miteran i njegov premijer Beregovoa su protiv simplifikacije gde se Bosna upoređuje sa Kuvajtom. Opozicija u napadima na tu politiku uvodi termin „etničko čišćenje“. Novi degolistički premijer Baladir i njegov ministar odbrane Leotar za stepen manje imaju razumevanja za srpske interese. Generali na terenu, Kot i Morijon, šalju izveštaje koji se očito ne slažu sa novom politikom prema regionu i svoje mandate ne završavaju. Morijon, kao pre i posle njega generali Mekenzi i Rouz, tačno identifikuju muslimanska nastojanja da isprovociraju zapadnu intervenciju po bilo koju cenu. Penzionisani general Galoa, blizak saradnik De Gola, protivi se ulasku francuskih snaga u eventualnu akciju protiv Srba u Bosni. „Ne bombarduje se narod koji je u dva navrata izabrao stranu Francuske u ratu i platio svoju borbu gubitkom većim od dva miliona“ (14. avgust 1993).
Suprotstavljajući se politici SAD-a, ministar Alan Žipe podržava ista prava Srba kao što imaju muslimani i Hrvati u „Federaciji“, kao i da se izgradi „gipka konfederacija“. Reagujući na aktivnosti Žipea, američki „Tajm“ će optužiti Francuze da su koristili krizu u Bosni kako bi razbili NATO. Žipeov novopostavljeni otpravnik poslova u Beogradu, Keler, samo što je stigao, 13. maja je oštro osudio akcije Hrvatske u Slavoniji.
Dolaskom Širaka za predsednika Francuske u leto 1995. godine, aktivnosti Francuske koncentrišu se na delatnost u okviru Kontakt grupe. U saradnji sa Rusijom pokušaće da utiču da ne dođe do sukoba 1999, ali američka pozicija je bila presudna.

SLUČAJ KUŠNERA
Čitalac će svakako pogledati poglavlje o francuskoj politici prema Srbiji u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije, gde autor prati evoluciju francuskog stava. Ne možemo se oteti utisku da su na delu bile „dve“ Francuske, jedna više tradicionalna, legitimistička, a druga, sadašnja, pomodna i u funkciji trenutnih interesa.
Korene promene francuskog stava autor pripisuje vremenu predizborne predsedničke kampanje u Francuskoj, 2006. godine, kada je izbačen iz trke De Vilpen i kada je prevladala proamerička struja Sarkozija. Petrović na stranicama pregleda notira da je u jesen 2007. godine na sastanku EU u Lisabonu, kancelarka Merkel bila protiv inicijative SAD-a da se ozbiljno razmotri predlog za davanje nezavisnosti Kosovu. Sarkozi je naprotiv bio „za“ i povodom  toga je vođena oštra rasprava. Svako će razumeti da se nije radilo o zaštiti srpskog interesa ili dubljoj principijelnosti.
U profilisanju politike prema Srbima, autor nije mogao da zaobiđe lični doprinos pojedinaca. Među takvima, pored predsednika, premijera, ministara, zavređuju pažnju opaske na račun Kušnera. Korišćenjem knjige Pjera Peara posvećene ličnosti Kušnera (Pariz, 2009), te savremenim izvorima informacija koji ga prate kao saodgovornog u aferi trgovine ljudskim organima na Kosovu i njegove ostavke, Petrović s pravom ukazuje na lošu ulogu koju je ovaj lekar političar imao na francusko-srpske odnose u proteklih dvadeset godina.
Izborom nove ministarke vanjskih poslova, manje lično opterećene srpskim pitanjem, otvorio se prostor za izvesnu fleksibilnost prema srpskom pitanju, koja već postoji u vezi sa Republikom Srpskom, međutim koja još nije izražena u vezi sa pitanjem situacije na Kosovu.
Na kraju, Dragan Petrović je mišljenja „da velike sile, poput Francuske, teško menjaju u biti svoje važne odluke prema manjim zemljama, tako da je teško pretpostaviti neki ozbiljan zaokret prema srpskom pitanju, sve do predsedničkih i parlamentarnih izbora 2012“.
Sa tri knjige iz oblasti francusko-srpskih i francusko-jugoslovenskih odnosa („Francusko-jugoslovenski odnosi u vreme alžirskog rata 1952-1964“, „Francusko-srpski odnosi 1800-2010“ i „Francuska na raskršću“) dr Dragan Petrović, viši naučni saradnik u „Institutu za međunarodnu politiku i ekonomiju“, preporučuje se ne samo kao istraživač primarnih diplomatskih i kulturnih odnosa u prošlosti, već i kao analitičar koji pokušava da prati najnovije nijanse francuske politike prema ovom prostoru.

Jedan komentar

  1. Kusner je bio glavna karika za trgovinu ljudskim organima Srba sa KOsova i Metohije. To i deca znaju, a sta na to kaze Dik Marti? Ja samo ne razumem nase vlastodrzce, glupi nisu ali pokvareni jesu. E zato ce valjda i Srbi da razmisle malo na izborima.Mi u Srbiji, izgleda da nemamo Javnog tuzioca i TUZILASTVO. Za ove institucije, ovde necete cuti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *