Масакр у Египту

Приредио Никола Врзић

Више од стотину људи погинуло је прошле среде после фудбалске утакмице у египатском граду Порт Саиду, у нередима на стадиону ФК Ел Масри. Још једно дивљање хулигана или пак опака, смртоносна клопка коју су снаге безбедности поставиле за противнике актуелних војних власти у Каиру, навијаче фудбалског клуба Ел Али из Каира?

 

Чим је судија одсвирао крај утакмице, победу домаћег тима из египатског Порт Саида, Ел Масрија, над ривалом из Каира Ел Алијем (3:1), навијачи су почели да прослављају тако што су провалили ограду трибина и утрчали на терен. Прослава победе се, међутим, моментално претворила у хајку на гостујуће играче и навијаче. Званичан биланс масакра који је уследио: 79 погинулих и преко хиљаду повређених, углавном гостујућих навијача из Каира.
Незванично, тврди се да  убијених има и више (избројано је, укупно, 137 мртвих), али и да је утакмица у Порт Саиду, заправо, била пажљиво припремљена смртоносна клопка коју су египатске безбедносне снаге поставиле за навијачку групу која предводи протесте против нових, војних власти у Каиру, на челу са фелдмаршалом Мохамедом Хосеином Тантавијем.
„Печат“ преноси најважније делове описа прошлонедељних догађаја, како га је на интернет форуму „Делија“, навијача Црвене звезде, забележио навијач Ел Алија потписан као „Ultras Ahlawy“:
„Постоје три елемента онога што се догодило, будући да је (навијачка група) Ultras Ahlawy у последња два месеца веома гласно устала против армије, пошто су нашег припадника Мохамеда Мустафу прошлог новембра војници убили метком у леђа.
Жестоко смо скандирали против армије. Оно што се догодило било је цена коју смо морали да платимо.
1 – полиција им је дозволила (навијачима Ел Масрија) да на стадион уђу наоружани, као и да  током утакмице, после сваког гола, три пута уђу на терен без икаквог мешања. То у Египту није уобичајено.

[restrictedarea]

2 – армија је закључала капију која води ван стадиона, ка спољним тоалетима. Особа која је закључала нестала је два минута пре краја утакмице, пошто су десетине људи већ биле на атлетској стази.
3 – мржња између нас и њих датира још од тридесетих година прошлог века, и то је одувек утакмица високог ризика. Насиља међу присталицама два клуба редовна је појава. Не знам да ли су они били свесни завере полиције и армије, али они су дошли спремни да нас убију, а ми смо им били изручени на сребрном послужавнику, што су они и искористили.
Они су у великом броју заузели терен и напали наше играче. Ми смо се забринули за њих, неки од наших момака чак су покушали да утрче и заштите играче.
Одједном, када су кренули ка нама, полиција се повукла и пропустила их. Бацали су сигналне ракете, бакље и каменице директно у нас. Неки од нападача имали су и ножеве, пиштоље, беле мотке.
Људи су бежали ка тунелу који води напоље, и на свој ужас, наишли су на закључану капију. Капије на стадионима у Египту никад нису закључане, обично ту стоје само полицајци који вас спречавају да изађете напоље.
Они који су остали и борили се били су или избодени, или упуцани, дављени или бацани са трибине. Људи који су покушали да побегну били су заглављени на степеништу које води ка тунелу, и многи су ту умрли.
Нећу да препричавам приче о људима који су погинули, неке од тих прича су стравичне. Испричаћу само две, како бисте стекли утисак колико је варварски био тај напад.
Жена, која је била трудна, бачена је са трибине. Њеног мужа оставили су у животу. А дечак од само 16 година био је тако страшно претучен да су му очи испале, његово лице било је уништено, његов отац и најбољи друг нису могли да препознају тело пошто му од лица није остало ништа. Препознали су га по ципели…
Један момак, Јусуф, отишао је пред крај утакмице у тоалет, капија је била откључана, а када је покушао да се врати, била је закључана. Видео је шта се дешава, људе нагњечене уз капију, нападнуте док покушавају да побегну; позвао је војнике да отворе капију, нико од њих се није обазирао. Узео је камен и покушао да сломи браву и спаси све. Поломио ју је, а капија је пала на њега и убила га, али успео је да спаси стотине људи. Умро је као херој.
Капија на другом излазу била је заварена, тако да није ни могла да се отвори. Снимак те капије може да се види на линку http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=cejiVFI_Uqw.
Трагедија је велика, свака три сата чујеш ново име пријатеља који је умро. Ултрас је начин живота, а не смрти.
Објављен број погинулих није тачан, права бројка је 137 (неколицина их још није пронађена). Влада покушава да сакрије прави број, како би макар мало сачувала свој имиџ.
Наша свакодневица своди се сада на одласке на сахране, колико год можемо да стигнемо, и посећујемо породице погинулих. Мајка једног од погинулих другова рекла нам је, када нас је видела, да није знала да је њен син имао толико људи који су га волели. Друга мајка била је толико јака, да нам је рекла да јој новац није потребан, да има земљу вредну милионе фунти, и да само жели освету и зна да ћемо га ми осветити.
Полиција и војска желели су да нас казне, и искористили су њихову мржњу према нама.
Сахрањујемо пуно људи, превише људи. Сахране се одржавају у сваком делу Каира, у једној улици чак троје је погинуло.
А онда ће кренути протести. Свако од нас има причу о томе шта је видео и шта му се догодило.
Они који су преживели, гледали су своје другове, браћу, рођаке, комшије како умиру пред њима, чули су их како умиру, а нису могли да им помогну. Највише нас боли што борба није била фер. Били смо бачени у своју смрт.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *