LIGA ARAPSKIH DRŽAVA KAO ANTI-ARAPSKO ORUŽJE

Jelena Pustovojtova

Često se dešava da obična aritmetika dozvoljava da se lako razumeju najsloženiji zadaci „političke algebre“. I zagonetka ponašanja Lige arapskih država (LAD) koje je neočekivano dala Zapadu u ruke instrument za destabilizaciju Sirije i snažnu polugu za pritisak na predsednika Bašara Asada – predstavlja problem te vrste.

Da je Vašingtonu baš trebao snažan alat da bi  se postrance  postavilo pitanje  „Asada“ postalo je jasno tek kada su u Siriji, marta prošle godine, počela okupljanja sa zahtevanjem da se „promeni postojeći režim“. Malo je ko sumnjao da li će okupljanja obavezno početi i u toj zemlji odmah posle „demokratskih okupljanja“ u Tunisu, Egiptu, Libiji i Bahreinu, koje su inspirisali Vašington  i njegovi evropski saveznici. Kao i da to nikako ne može da bude poslednja adresa Vašingtona, koji prekraja kartu Severne Afrike i Bliskog Istoka onako, kako to zahteva interes „globalnog hegemona“. Odmah posle Sirije zahteva se „demokratija“ i u Jemenu, Alžiru, Jordanu, Maroku i Omanu.

Posmatrači su konstatovali interesantan detalj: sirijska okupljanja su počela od grada Dera na jugu zemlje i najčešće su se dešavala petkom, posle molitvi. Zato  su „sirijsku revoluciju odmah krstili kao „revolucija petkom“. Neredi iz Dera su se ubrzo preneli i na druge gradove. Pri tom su se zahtevi malo razlikovali od „tahrirskih“: od ukidanja zakona o vanrednom stanju i ostavke vlade do svrgavanja „režima“ koji zemljom vlada više desetina godina. Za razliku od  Mubaraka, Asad je odmah ukinuo zakon o vanrednom stanju, ali je onima koji su se okupljali to bilo malo, jer je njih  pokretalo nešto drugo…

Savremena Sirija postoji pre rođenja Arapske lige: protokol o namerama njenog formiranja 7. oktobra 1944. godine u Aleksandriji su potpisali predstavnici Sirije, Transjordanije, Iraka, Libana i Egipta. Između ostalog, za ciljeve organizacije su kao glavni označeni: koordinacija političkog delovanja, obezbeđenje nezavisnosti i suvereniteta. 1948. godine sirijska armija je već učestvovala  u arapsko-izraelskom ratu, koji je Liga arapskih država objavila novoj jevrejskoj državi, odnegovanoj od strane Velike Britanije.

I uopšte – tema Izraela je glavna tema čitavog arapskog Istoka. Ta tema se može ignorisati samo ako se sedi negde u Evropi ili sa one strane Atlantika. Ali nju upravo tamo znalački koriste za rešavanje svojih interesa, naravno – nikako ne i arapskih.

Mlada jevrejska država je od dana kada je osnovana postala glavni vojno-politički instrument Zapada – pre svega SAD – za sistemsko drobljenje arapskog sveta. Kratko je panarapski pokret na Bliskom Istoku  praznovao započeto ujedinjavanje arapskih država: 22. februara 1958. godine su Sirija i Egipat, pošto su se ujedinile, proglasile formiranje Ujedinjene Arapske Republike. Predsednik nove države je postao egipatski lider Gamal Abdel Naser, a sirijski političari su zauzeli mnoge važne državne položaje. I to, što se već posle tri godine taj prvi arapski državni savez raspao – rezultat je napora tajne diplomatije SAD.

A posle 6 godina postala je moguća i okupacija Golanske visoravni od strane Izraela.

1973. godine je Sirija, zajedno sa ostalim arapskim državama započela „Rat sudnjeg dana“ za oslobađanje teritorija koje je okupirao Izrael, u toku koga su se ratna dejstva na sirijskom frontu izrazito razlikovala od egipatskog fronta. Žestoka borba za El-Kunejtru, koja je nazvana „sirijski Staljingrad“ završena je velikim gubicima Izraelaca. Međutim, Sirijci nisu uspeli da vrate Golan čak ni kada su tamo 1974. godine poslate tzv. Vanredne oružane snage OUN i formirana demilitarizovana zona.

Oduševljeni nesposobnošću OUN da ih protera sa okupiranih teritorija Izraelci su 1981. godine doneli „Zakon o Golanskoj visoravni“, kojim su utvrdili suverenitet Izraela na Golanskoj visoravni, koju je Sirija aneksirala. Tada je rezolucija Saveta bezbednosti OUN odlučila da je aneksija nevažeća. A Generalna skupština OUN ju je još jednom, 2008. godine, osudila. Pa šta? Golansku visoravan i dan-danas kontroliše Izrael. Sada ja ona jedan od ekonomski najbogatijih delova jevrejske države. Ovde nema nezaposlenih, proizvodi se više od polovine mineralne vode Izraela, oko četvrtine svih izraelskih vina, skoro polovina pojedinih vrsta voća i povrća. Dobra klima i postojanje istorijskih i prirodnih spomenika obezbeđuju stalnu fluktuaciju turista. Više od trećine vode za piće Izrael uzima sa izvora koji teku kroz teritoriju Golanske visoravni…

Sada shvatate zašto zapadni sused Sirije svom snagom mrzi Iran, koji je stao na braniku sirijske države.

Ima skoro 4 godine, 27. maja, u toku opšteg referenduma u Siriji, Bašar al-Asad je ponovo izabran za predsednika za novi sedmogodišnji period. Podržalo ga je 97,62% birača.Pitanje: zašto se Asad, koji se dopada apsolutnoj većini arapa – sirijaca, ne dopada arapima koji upravljaju Ligom arapskih država?

Novu najezdu Zapada na Bliski Istok je radosno pozdravila Liga arapskih država, koja je blagoslovila uvođenje u Siriju nekakvih „mirotvornih snaga“, koje bi oduzele vlast zakonito izabranog predsednika i predale je… Kome? Ili je Arapska liga požurila sa uslugama i tako zapadnim tajnim službama nije dala dovoljno vremena za formiranje potrebne „opozicije“,   ili je ove druge previše oduševila ideja da rukama samih Arapa uguše nezgodnog arapskog lidera… Ministar inostranih poslova Velike Britanije Vilijam Hejg je već izjavio: „Ne smatramo da kriza u Siriji može da se sredi razmeštanjem vojske zapadnih zemalja na njenoj teritoriji, u bilo kom obliku,  pa ni kao mirotvornog kontigenta. Vojska može biti iz bilo koje druge  zemlje, i ako takva koncepcija pokaže da prolazi, mi ćemo je podržati svim uobičajenim načinima“.

Pozicije su se razdvojile i u Parizu. „Francuska odobrava odluku Lige arapskih država da imenuje specijalnog izaslanika u Siriji i da pomogne opoziciji, kao i poziv Ujedinjenim Nacijama da izraze oštru političku poziciju“ – izjavio je zvanični predstavnik francuskog spoljnopolitičkog nadleštva Bernar Valero. I prećutao uvođenje „plavih šlemova“.

Svaka nezavisna država bi prihvatila inicijativu Arapske lige da u Siriju uvede i „treće snage“, čija bi se misija sastojala u oduzimanju vlasti zakonitoj vladi  i da njenom predavanju naoružanoj opoziciji, kao organizaciji za intervenisanje. Upravo je tako i Damask shvatio „arapsku ideju“.

„Sirijski narod je od generalnog sekretara Lige Arapskih država i arapskih ministara očekivao da se osude eksplozije u Damasku i Alepo-u, zbog kojih su izginule i ranjene stotine civila i vojnika. On je predpostavljao da će se novcem i oružjem terorističkih bandi zaustaviti podstrekačka kampanja“ – kaže se u izjavi sirijske vlade. Otvorena intervencija u unutrašnje poslove  i posezanje za nacionalnim suverenitetom, koje je predvidela Liga AD za Siriju, „neće naterati vladu da odbije da zaštiti civile i da preduzme mere na obnovi stabilnosti i bezbednosti u zemlji“ jer ukazuju samo na postojanje zavere radi inostrane intervencije u sirijske događaje – izjavljuje se u Damasku.

Međutim, mišljenje Damaska sada na Zapadu ne interesuje skoro nikog. Najvažnije je da sama Liga arapskih država, rupor čitavog Arapskog istoka, zahteva uklanjanje Asada. Pa čiji je to rupor, ako je u osnivanju Lige učestvovala i sama Sirija?

Među 22 člana LAD vi ćete pronaći sve. Najbogatiju zemlju na svetu  po unutrašnjem bruto-proizvodu (NBP) po stanovniku (Katar), u kome nafta i gas daju više od polovine NBP  i 70% prihoda državnog budžeta. Glavni kupci katarskog gasa i proizvoda nafte su Japan, Južna Koreja i Singapur – saveznici SAD u pacifičkoj regiji.

Kuvajt, koji poseduje 9% svih svetskih rezervi nafte. Nafta zemlji daje oko 95% prihoda državnog budžeta i sedmo mesto na svetu po nivou NBP po stanovniku. Glavni kupci nafte su isti: Japan, Južna Koreja, Tajvan, SAD, Singapur.

Alžir, u kome gas i nafta čine 60% prihoda. Glavni kupci su SAD, Italija, Španija, Francuska, Holandija i Kanada.

Ujedinjeni Arapski Emirati koji žive od reeksporta  i sirove nafte i gasa. Eksploatišući 2,2  miliona barela dnevno, oni ih prodaju uglavnom Japanu, nosaču aviona SAD koji se ne može potopiti na Tihom okeanu.

Maroko? Naravno – osnovni trgovinski partneri za izvoz su Španija, Francuska, SAD, Belgija, Italija.

Najveći nafto-ekonomisti Lige su smrtno vezani za Zapad i njegove saveznike na Istoku. Da li domaćinima tog bogatstva u nafti i gasu mogu da budu bliski interesi arapske nacije kao takve? I da li su u LAD važni glasovi drugih arapskih zemalja koje ne sede na džaku sa dolarima, kao Mavritanija, u kojoj je BDP po stanovniku 185-i u svetu, a ispod nivoa siromaštva živi 40% stanovništva, a glavni isporučioci hrane su mu Francuska, Holandija, Španija, Belgija i SAD? Ili Somalija, koja se bavi polunomadskim stočarstvom i gusarenjem?

Pa zašto bi onda Vašingtonu bilo teško da upravlja tako zgodnim protiv-arapskim oružjem, u koje su uspeli da pretvore Ligu arapskih država.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *