Ко је нови амбасадор САД-а у Русији?

Приредила и превела Ксенија Трајковић

„Наранџасти Мајкл“. „Активни пропагатор обојених револуција, укључујући наранџасту револуцију у Украјини и револуцију ружа у Грузији“. „Стручњак за Русију“. „Жестоки поборник мешања САД-а у унутрашње ствари других држава“. „Мејнстрим америчке спољне политике“. „Један од најљућих и константних критичара Владимира Путина“. Ово су само неки од наслова који карактеришу новог амбасадора САД-а у Москви. Није се сусрео ни са председником, ни са премијером Русије, већ је примио лидере „руске опозиције“ о чему је извештавао дописник магазина „Тајм“, констатујући да се „те вечери разматрао амбициозан пројекат, чији је задатак стварање својеврсне виртуелне демократије у Русији, која ће људима омогућити да се региструју и искажу своје мишљење на новоформираном веб сајту“.
Нешто раније, у време када је Мајкл Макфол био на дужности главног саветника председника за питања националне безбедности и директора сектора за Русију и Евроазију при Савету за Националну безбедност САД-а, А. Л. Бовдунов са Катедре за социологију на „Московском државном универзитету“ свој наступ на семинару за геополитику посветио је теми неоатлантизма и раду овог америчког дипломате.

 

Александар Бовдунов

„Доктрина слободе“ либералног јастреба

[restrictedarea]

Проблематика „ресетовања“ у руско-америчким односима испуњена је многим претпоставкама, гласинама, предрасудама и неоправданим очекивањима. Истовремено, анализирајући спољнополитичку стратегију нове администрације САД-а мало ко обраћа пажњу на кључне личности и институције, који обезбеђују доношење одлука не само на глобалном нивоу, на нивоу америчке политике у односу на читав свет, макрорегионе и континенте, него и у односу на изричито регионално-географску раван.
Ширење демократије је најважнији циљ САД-а, зато што то максимално доприноси учвршћивању њихове улоге глобалног лидера.
Такав приступ је неопходан за одређивање макротенденција, али у појединим случајевима неки региони и земље, као и политика у односу на њих нису мање важни нарочито ако је та земља – твоја земља. А ако је то главна земља као што је Русија, онда и руски грађани и стручњаци за међународне односе би требало да знају ко, како и у складу са каквим идејама и покренутим методама одређује позицију САД-а у односу на ту кључну евроазијску државу.

ЛИБЕРАЛНИ ЈАСТРЕБОВИ
Са доласком администрације Б. Обаме у Белу кућу на дужност саветника председника за питања националне безбедности и директора сектора за Русију и Евроазију при Савету за Националну безбедност САД-а, ступио је Мајкл Макфол. Он није само чиновник, већ и научник, професор политичких наука у Центру за питања демократије, развоја и владавине закона при Универзитету „Стенфорд“, говори руски језик, а деведесетих година радио је у Московском центру „Карнеги“ са којим је све до сада сачувао добре односе.
Макфол активно посећује Русију, а недавно је учествовао на форуму у Јарослављу. Сем тога  у јулу 2009. године заједничком одлуком председника двеју земаља основана је радна група Макфол-Сурков за питања грађанског друштва. Као један од руководилаца комисије саветник председника САД-а редовно се сусреће са руским активистима за људска права.
Као што се види, активности Мајкла Макфола се не ограничавају чисто теоријском делатношћу – он је и активни политичар-прагматичар који непосредно сарађује са руским грађанским друштвом. Као и много шта друго у руско-америчким односима, комисија је непропорционално уређена: ако Макфол има могућност да утиче на нашу унутрашњу политику, да поучава и штити либералне браниоце људских права и других утицајних агената, Владислав Сурков нема ту могућност, тако да сва делатност комисије представља погонски ремен администрације председника САД-а и правно легализује њену контролу над одређеним сегментом нашег грађанског друштва.
Међутим, ово се неће чинити толико парадоксалним ако се осврнемо на радове Мајкла Макфола у вези са питањима политике САД-а према Русији. Сарадња са грађанским друштвом, контрола САД-а над његовим формирањем и развојем оцртаваће се као црвена нит чак и ако се то не буде директно помињало.
Значајно је и то што је у америчкој спољнополитичкој мисли Макфол представник у много чему јединственог правца. Заједно са низом других америчких геополитичара и спољнополитичких стратега, например, Ларијем Дајмондом и Полом Берманом, он припада групи такозваних „либералних јастребова“, представника Демократске странке обједињених око „Института прогресивне политике“ при Савету руководства Демократске партије САД-а, а који су по својим позицијама најближе неоконзервативцима.
Либерални јастребови се практично ни у чему не разликују од умерених неоконзервативаца: и једни и други пропагирају мешавину „демократизма“ и америчког национализма, слепу веру у право и могућност САД-а да шире своје вредности заједно са експанзијом америчке моћи.
…
Пошто је моћ неоконзервативаца који су тријумфовали у време Буша Млађег била озбиљно подривена, управо су се идеје Макфола и његових сарадника показале као потребне новој администрацији. Ипак, у њима не би требало тражити нешто ново, оне су се испољиле још у време Буша Млађег. Такозвана „Бушова доктрина“, чије су поставке изложене 2002. године у документима као што су „Извештај о стању нације“, „Стратегија националне безбедности“, као и говор америчког председника у Организацији Уједињених нација, били су не само плод стваралаштва неоконзервативаца него и низа либералних јастребова, пре свега, Мајкла Макфола. У најмању руку неке њене одредбе о извозу демократије, крсташком походу против тероризма и допуштању једностраних дејстава структура силе САД-а у односу на било коју земљу света скоро дословце се подударају са Макфоловом „Доктрином слободе“.

СЛОБОДА И РОПСТВО
За разлику од свог старијег колеге Збигњева Бжежинског, који као и Макфол потврђује неопходност задржавања позиције глобалног лидера САД-а, Мајкл је мање толерантан према нелибералним режимима и либералну демократију сматра не само као циљ на који би требало оријентисати све државе света да би покорно ишле путем САД-а, како предлаже Бжежински, него и као друштвено-политички модел који мора бити успостављен овде и сада, разматрајући либералну демократију и као средство за учвршћивање униполарног светског поретка.
Разлика је очигледна – ако је у оквиру „глобалног политичког буђења Бжежински спреман да трпи режиме који не одговарају у потпуности западним стандардима позивајући САД да се прилагоди измењеној ситуацији и „оседла тигра“, да предводи и усмери масе трећег света које стреме већој слободи и већим добрима, што захтева толерантнији однос према остварењу тих настојања у друштвено-политичкој реалности,   Макфол иступа као љути противник било каквог одступања од либерално-демократског стандарда.
Основне принципе опште спољнополитичке концепције Макфол је изложио у чланку „Доктрина слободе“. Као спољнополитичка концепција за Макфола доктрина слободе значи стављање питања о ширењу индивидуалне слободе у свету на најважније место дневног реда америчке спољне политике. „Унапређивање слободе најпре захтева суздржавање, а затим уништавање снага које јој се супротстављају било да су то појединац, покрети или режими“, пише Макфол.
Такво позиционирање питања политике према снагама које се супротстављају демократији дели је на два дела – деструктивну (уништавање) и конструктивну (стварање институција демократије према моделу САД-а). Међутим, као главни моменат не наступа демократија већ наметање америчких вредности. Како истиче овај спољнополитички аналитичар, у неким случајевима је потребно ширење либералних слобода, па тек после тога – демократизација.
Шта ново доноси овакво постављање питања о циљевима америчке спољне политике? У првом реду она, са једне стране, помаже да се одреди јасна граница између пријатеља и непријатеља, а с друге – да се концепцијски обједине, дакле и координирају на новом нивоу раније раздвојене активности које су сем тога повезане са суделовањем у напредовању слободе. Уклањање Садама Хусеина, обука авганистанских жена (примери Макфола), и, са своје стране, додајмо сусрет са Алом Гербер и Лавом Панамарјовим, у тој равни међусобно имају много заједничког.
…
„Крајњи циљ америчке политике јесте стварање заједнице демократских држава, која ће обухватити све регионе планете“, на крају Макфол критикује такве правце науке о међународним односима у САД-у као што су реализам, мултилатеризам, изолационизам, обрушавајући се како на појмове о неповредивости државног суверенитета других земаља, тако и на потцењивање средстава меке силе и идеолошких и идејних опасности. Стратегија сарадње са Русијом састоји се у спровођењу притиска који искључује непосредну примену силе и опасност од примене силе, уз истовремено коришћење свих ненасилних инструмента деловања.
…

РУСКИ МИЛОШЕВИЋ
Као слависта и пре свега стручњак за Русију Мајкл Макфол, нашу земљу није могао да занемари. Већ у „Доктрини слободе“, која је у много чему представљала одговор на терористички акт од 11. септембра, он назива Русију делимичним савезником, иако је тада руско руководство учинило САД-у уступке без преседана и у потпуности их подржало у Авганистану. Ипак, Русија је – „делимични савезник“ због незавршених демократских реформи у нашој земљи.
Годину дана пре овог чланка у књизи „Руска незавршена револуција: од Горбачова до Путина“ констатује да је доласком Владимира Путина на власт коначно прекинут процес демократизације Русије по западном моделу. Са акцентом на стагнацију демократских процеса још у време Јељцина и на могућности које је пропустила првенствено Клинтонова администрација, говори и његова друга књига коју је написао заједно са Џејмсом Голдгејром – „Циљ и средства, политика САД према Русији после хладног рата“. Дотичући се руске теме Макфол ставља до знања, иако директно не изјављује, да одступање наше земље од западних стандарда демократије представља опасност за САД.
У тексту „Један корак напред, два корака назад“ из 2000. године, већ на самом почетку Путиновог периода, Макфол се плаши да „он може постати руски Милошевић“ самим тим одабирајући непријатеља чију ће ликвидацију као политичког субјекта убудуће сматрати за један од главних задатака америчке спољне политике према Русији.
У чланку „Мит ауторитарног модела“, објављеном у јануару 2008. године у  „Форин аферс“, Макфол је сручио оштру критику на Путина и вертикалу власти коју је формирао, видећи у њима основну опасност за напредовање демократије у Русији, дакле, потајно, за учвршћивање моћи САД-а и, између осталог, оптужио Путинов модел због неефикасности.
…
Године 2007. у чланку „Либерал – то је оно шта либерал ради“, јасно се дефинише идеја – ако се Русија не демократизује, онда би у Кремљу требало поставити либерала који би се понашао на следећи начин: „он би прослављао „наранџасту револуцију“ у Украјини, заједно са Европом радио на слабљењу белоруског диктатора Лукашенка и активније сарађивао са САД-ом у притисцима на Техеран да пристане на споразум о нуклеарном гориву“.
Занимљиве су методе које Макфол предлаже у раду са Русијом. У свом извештају у Комитету за међународне односе у  Конгресу од 12. септембра 2008. године, „Руско-амерички односи после кризе у Грузији“, Макфол критикује, како присталице пријатељства са Русијом, тако и присталице њене пуне изолације, и предлаже нову стратегију сарадње са нашом земљом. Она се састоји у спровођењу таквог притиска на Русију који искључује непосредну примену силе и претњу применом силе, уз истовремену примену свих ненасилних инструмената деловања.
Један од главних инструмената јесте успостављање непосредних контаката администрације председника Сједињених Држава са руским грађанским друштвом, повећање финансирања разноврсних програма, пре свега на линији „Freedom Support Act“, као и фонда „Евроазија“ као добро провереног инструмента за продирање америчких интереса, за деловање на руско друштво путем медија, и вероватно, најважније, као – свеукупна подршка појединцима, групама, удружењима, научним и аналитичким центрима, државним службеницима који „инсистирају на модернизацији економског и политичког система“. Требало би истаћи да је ово изречено пре бума модернизације у Русији.
Анализирајући случај Макфола и других либералних јастребова који су заузели важна места у тиму данашњег председника САД-а, истакнути стручњак за америчке неоконзервативце Џејкоб Хајлбран, у конзервативном часопису „Американ конзерватив“,  истиче да пројекат америчке империје неће нестати, јер није Мекејн, већ Обама за време предизборне кампање изјавио да „Америка треба да преузме водећу улогу у борби са непосредним злом и да промовише добро“.
Империја само мења свој спољашњи декор. И нама је важно да не заборавимо ко и у име чега нам нуди примамљиви мамац за „ресетовање“.

[/restrictedarea]