Казанова између мита и стварности

Пише Славица Батос

Захваљујући дародавцу који је желео да остане анониман, оригинални рукопис Казановиних мемоара ушао је у посед „Француске националне библиотеке“. Тим поводом организована је изложба која је оживела интересовање француске културне јавности за лик и дело ове контроверзне личности

 

 

Ко је Казанова? Реална особа? Лик из романа? Симбол? Неодољиви заводник? Просвећени авантуриста? Тамна звезда репатица која на своду неке будуће Европе исписује сопствену митологију? Загонетна и помало застрашујућа венецијанска маска у коју свако од нас пројектује делић своје недочуване тајне? Питање на која нема одговора? Јер, кад год нам се учини да смо мало разгрнули копрену магле, из подеротине нахрупе нове недоумице. Управо то. Питање без одговора, тајна која се отима бахатости рационалне анализе, мит завештан генерацијама одметника од друштвених, културних, моралних и свих осталих норми. То питање, та тајна, тај мит, окосница су и идеја водиља изложбе „Казанова – страст за слободом“, која се управо одржава у највећој и најмодернијој француској библиотеци, библиотеци „Франсоа Митеран“ у Паризу.
Повод за изложбу и њен главни експонат ускрснуо је из маглина XVIII века, неокрњен и свеж, као да га је растегљива рука времена управо покупила са радног стола легендарног авантуристе. Реч је о оригиналном рукопису Казановиних мемоара, о три хиљаде седамсто читко исписаних листова, које је анонимни дародавац откупио од наследника, два столећа старе, немачке издавачке куће „Брокхаус“ и поклонио Француској. Рукопис насловљен „Историја мог живота“, постао је тако један од драгуља француске културне баштине. Истим чином, Казанова, чији се гроб не зна, стекао је достојно вечно боравиште. Зашто баш у Француској, запитаће се неко. Ако је писцу језик домовина, а Казанова је историју свог живота написао на француском језику, онда је некако било логично и да његови најдрагоценији земни остаци заврше у – француској библиотеци.
Изложба у БнФ-у (популарни назив за „Bibliothèque nationale de France“) истиче у први план Казанову писца, наводећи нас, интелигентно и суптилно, да све остале фасете његове личности сагледамо другачије него досад. Казанова је живео свој живот као да пише роман. По томе се најчешће писци и препознају: начин на који опажају или доживљавају неку сцену из реалног живота у великој мери зависи од тога колико би она била занимљива кад би се преточила у речи. А ако им се живот понекад и отме, постане сиров и разуларен, или бљутав и монотон, кад дође тренутак свођења рачуна са речима, сакупљена искуства почињу да се уређују и уобличавају по неким новим законитостима. „Моја књижевна грађа је мој живот“, написао је Казанова, „а мој живот је моја књижевна грађа.“
Одржавајући брижљиво нит необичног и снажног списатељског дара, организатор изложбе омогућио је посетиоцу да, пратећи трагове једног авантуристе, заводника, коцкара, варалице, масона, ерудите, алхемичара, светског путника, тајног агента, изумитеља, самозваног аристократе, бескућника, епикурејца и (да скратимо) ненадмашног приповедача, зарони у одважни, учени и раскалашни XVIII век. Изложба је конципирана као позоришни комад у десет чинова: десет одаја (као десет великих поглавља „Историје мог живота“), поређаних кружно око једног централног простора, приказују сукцесивно десет најважнијих етапа из Казановиног живота. Сценографско решење, иако је изразито театрално, не умањује озбиљност овог излагачког подухвата. Слике, графике и скулптуре познатих мајстора из XVIII века, географске карте, одштампани цитати, алхемичарски реквизити, костими, пројекције филмова и музика (око 250 експоната) употпуњују одабране странице рукописа и преносе на посетиоца чудесну енергију која је Казанову гонила из авантуре у авантуру.

[restrictedarea]

ГРОЗНИЦА ПИСАЊА
Године 1785, шездесетогодишњи Казанова, сиромашан и на прагу старости, прихвата понуду аустријског грофа Валдштајна да постане библиотекар његовог дворца у Дуксу, у некадашњој Бохемији (данас Душков, у Републици Чешкој). Милосрђе је заодевено у децентну форму, смирај живота се наговештава као дружење са књигама и – са самим собом. Звучи лепо кад се напише. У стварности, тај дворац, који током два летња месеца бруји од монденског живота, све преостало време је леден и пуст, ако се изузме послуга која говори искључиво немачки и на костимираног библиотекара гледа као на неку врсту дворске луде. Казанова се наједанпут осећа страшно стар и напуштен. Да би га ишчупао из канџи меланхолије, дворски лекар му предлаже да почне да пише мемоаре. Да стави на папир приповести које су му некад отварале врата царских одаја. Постоји, међутим, легенда која каже да је подстицај дошао и са једне друге стране. У Прагу је, октобра месеца 1787. године, први пут и са огромним успехом, приказана Моцартова опера „Дон Ђовани“. Казанова је вероватно присуствовао премијери, пошто је познавао либретисту и чак му мало и помогао око писања. Али је изашао изнервиран личношћу Дон Жуана. То заводник? Тај који прави спискове освојених жена, који их одбацује после употребе, који их у суштини и не воли него их само користи као реквизите у служби својих нарцисоидних и ко зна каквих других потреба… Не, свету би требало оставити сведочанство о томе шта је уметност завођења, шта је страст која не познаје ни обзире, ни препреке, шта је слобода уживања у датом тренутку.
Грозница писања одагнала је пустош из душе и зиму из костију. Казанова је десет наредних година испуњавао страницу за страницом, радећи понекад и по тринаест сати на дан. Умро је у лето 1798. године, годину дана после престанка рада на рукопису. Претпоставља се да је имао још понешто да каже, али се не зна зашто је писање прекинуо, зашто је последња страница остала недовршена.
После смрти аутора, законски наследници – потомци Казановине сестре која је живела у Дрездену, чували су рукопис двадесет година, у нади да ће га једног дана добро уновчити. На крају су га продали будзашто издавачу „Брокхаусу“ из Лајпцига. Газда „Брокхаус“ је од првог тренутка био свестан да у рукама држи будући „бестселер“, али је исто тако знао да ће се изложити осуди јавног мњења (а врло лако и доспети у затвор) ако текстове објави у изворној форми. Постреволуционарни XIX век устоличио је нове моралне норме, разврат више не долази у обзир. Казановине исповести почињу да излазе у деловима, преведене наравно на немачки језик, очишћене од скаредних сцена и дотеране у језичком изразу тако да одговоре укусу новог буржоаског друштва. Пошто успех није изостао, истовремено се на тржишту појављују пиратска издања на француском језику, која су заправо преводи цензурисаног и улепшаног немачког издања. У жељи да пиратерији стане на пут, „Брокхаус“ решава да објави и француску верзију, тј. изворни текст, али му опет треба неко да текст приреди и упристоји. Тај посао ће обавити један честити професор француског језика. После њега никад више нико неће имати у рукама оригинални Казановин рукопис, све до шездесетих година XX века. Изаћи ће више од петсто разноразних издања широм света, базираних на ова два пионирска подухвата и често допуњаваних деловима из, наводно, новопронађених верзија рукописа. Шездесетих година прошлог века, дакле, уз сарадњу са кућом „Брокхаус“, у Француској ће се коначно појавити интегрално издање „Историје мог живота“, достојно тог имена.
Историја Казановиног живота допуњена је тако и историјом његовог рукописа. Последње поглавље овог додатка на биографију биће исписано објављивањем Казановиних сабраних дела у престижној библиотеци „Плејаде“, ускоро, тј. за неколико година, чим екипа пробраних и еминентних „казановиста“ заврши посао око приређивања.

ПРОПОВЕДНИК ИЛИ АВАНТУРИСТА?
Ђакомо Ђироламо Казанова је рођен 1725. године у Венецији. Оца је рано изгубио, а мајка, глумица комедије дел арте, вечито у потрази за новим улогама и новим љубавницима, препустила је васпитање и школовање прворођеног сина мајци. Бака је своју мисију схватила озбиљно, јер Ђакомо је са непуних осамнаест година већ одбранио докторску тезу из грађанског и канонског права, радио у једној адвокатској канцеларији, стекао солидно образовање из природних наука и обучио се за будућу каријеру свештеника проповедника. Била би то солидна основа за један нормалан грађански живот да у Ђакому није киптела крв авантуристе. У телу неиздрж, а свуда около Венеција, декадентна раскош Републике на заласку, карневали и бордели.
Венеција у другој половини XVIII века личи на позоришну сцену на којој се истовремено игра више представа и у којој глумци елегантно клизе из једног декора у други, сваки пут у другом костиму, понекад са маском на лицу. Једна од карактеристичних фигура са те сцене је опат Бернис, амбасадор француског краља Луја XV, будући кардинал и академик. Уважени амбасадор, чим заврши са пословима од највишег државног интереса, претвара се у окорелог сладострасника. Са њим Казанова ортачки дели благонаклоности калуђерице М.М, која за своја еротска службовања има у граду лепо намештену гарсоњеру и одговарајућу гардеробу. Док један општи са дарежљивом божјом изасланицом, други посматра сцену кроз рупицу у зиду (те рупице су јако биле у моди у XVIII веку). Захваљујући разблудном амбасадору, у Казанови ће се учврстити убеђење да без статуса и новца живот неће моћи да се уздигне на разину његових, још увек магловитих, али грандиозних амбиција. Исти амбасадор ће га, касније, после изгнанства из Венеције и одласка у Париз, упутити и у финесе обавештајних мисија.
Често се поставља питање од чега је Казанова живео. Бриљантно започета проповедничка каријера (упркос првој проповеди одржаној у пијаном стању) дефинитивно је пропала кад се открило да је будући великодостојник Римокатоличке цркве киднаповао малолетну ћерку свог професора француског језика и сакрио је у кућу кардинала Аквавиве, код кога је и службовао и становао. Слично или некако друкчије пропала је и каријера поморског официра. Визија будућег живота добиће нешто прецизније контуре после сусрета са врло угледним и богатим римским сенатором Брагадином, који је био убеђен да му је млади Казанова спасао живот и излечио га од последица можданог удара захваљујући специјалним моћима и познавању алхемије и кабале. Казанова је, наравно, прилично импровизовао кад је болесном сенатору натукнуо нешто о својим тајним моћима, али речи су пале на плодно тло, јер је сенатор и сам био загрижени љубитељ окултних наука. Из захвалности и поштовања, сенатор ће до краја живота редовном годишњом рентом „спонзорисати“ свог младог штићеника, који ће коначно моћи да живи руководећи се тренутним жељама и прохтевима: да путује, да усавршава своје образовање, да се коцка, да стиче корисна познанства, да иде из једне љубавне авантуре у другу, да извлачи профит из сумњивих финансијских афера…
Такав начин живот морао је кад тад да изазове љубомору и осуду. Неколико анонимних пријава, неколико сугестија дошапнутих у право уво и на право место било је довољно да га инквизиција осуди на тамничење у чувеном затвору „Пиомби“. Назив „Пиомби“ долази од речи олово и упућује на оловни кров Палате дуждева, испод кога се робијало лети у несносној врућини, а зими у несносној хладноћи. У то време мутних и сумњивих законских процедура у затвор се улазило лако, а из њега избављало углавном никако. Успело је једино Казанови – и ником другом. Сторија о том невероватном и спектакуларном бекству из затвора отвориће Казанови врата најотменијих париских салона, заголицаће радозналост чак и самог краља. Позната је епизода са војводом од Шоазела (био је нешто као први министар на двору Луја XV), који је хтео да чује причу и који је због недостатка времена замолио Казанову да не улази претерано у детаље. „Али, ваше господство, све је у детаљу“, одговорио је Казанова. По томе се исто писац препознаје: ако треба своју причу да осакати, онда радије неће уопште да је исприча.

ПАРИЗ, БОГАТСТВО, ЖЕНЕ
У Париз је Казанова стигао 1758. године, захваљујући својим масонским везама и подршци опата Берниса, који је у међувремену постао министар. То је период у којем раскошна Казановина личност блиста у сваком погледу. Најпре као појава. Изузетно висок за своје време, наочит („био би то леп човек“, рекао је за њега принц Де Лињ, „да није ружан“), господственог држања и упадљиве, данас бисмо рекли шљаштеће елеганције, доспевао је у центар пажње где год се појави. Додајмо на то да се врло брзо и обогатио. За почетак је, у своју сопствену корист и у корист државе, измислио краљевску лутрију, па кад је новац испарио (уложен у фабрику текстила којом није ни знао, ни стигао да се бави) вратио се својим уобичајеним изворима зараде: коцки, преварама и завођењима свих врста – од додворавања моћнима до освајања женских срца. Коцкао се са сецикесама по биртијама и са аристократијом у тајним одајама, продавао лаковернима планове за изналажење закопаног блага, а људима од моћи и угледа индустријске и финансијске пројекте. За Катарину Велику, на пример, разрадио је пројекат гајења дуда и свилених буба. Успут јој је предложио и да православни календар замени грегоријанским. Богатој маркизи д’Ирфе, старијој од њега двадесетак година, али још увек привлачној, обећао је да ће је реинкарнирати у мушкарца! Маркиза ће се поново родити у телу једне мушке бебе, после зачећа чије техничке детаље Казанова потпуно преузима на себе – она би требало само да обезбеди довољно новца за свој будући живот и да га повери зна се коме. Кад се превара рашчула, Казанова је, краљевским указом, дефинитивно протеран и из Француске.
У међувремену, пропутовао је уздуж и попреко целу Европу. Упознао је крунисане главе, мислиоце, научнике и пустолове, удварао се коме је требало, изазивао на двобој кога је морао, опчињавао својим причама и младо и старо, и богато и сиромашно… А кроз све то провлачила се једна једина непрекинута нит – љубавне авантуре. Многи мисле да је завођење жена био основни смисао Казановине егзистенције. Данас се, међутим, све чешће чују и другачија мишљења.
Казанова је волео жене. У принципу и у свакодневици. Некад су то биле једва напупеле девојчице, некад оцвале успаљенице, некад је љубав трајала само једну ноћ, некад три месеца, некад се спектакл одвијао пред радозналим погледима, некад иза леђа уснулог мужа, некад уз трошкове, некад уз профит… али све време, сваки пут Казанова је био срећан што предмету свог ефемерног обожавања може да подари најдрагоценију ствар на свету – себе самог. Његово самољубље је алтруистички обојено. Са њим нема ни присиле, ни патње, ни мрачног еротизма, ни разарајућих страсти. Он заводи да би поделио радост живљења. Ужива у сексу, али исто толико, ако не и више, у лепоти сцене коју је сам осмислио; из описа тих сцена сазнајемо више о амбијенту, гардероби и теми разговора него о самом љубавном чину. А кад дође време да се спусти завеса, да се одговори зову нових љубавних пустоловина, Казанова, за разлику од Дон Жуана или маркиза Де Сада, иза себе никад не оставља патњу и пустош. Патњу ће најинтензивније осетити он сам, у тренутку кад се смрт буде приближила „попут монструма који хоће да га истера из позоришта, пре него што се завршила представа која га је тако снажно интересовала“.

КАЗАНОВИНА ПОРУКА
О Казановином стварном животу има врло мало историјски поузданих сведочанстава. Пасионирани истраживачи, окупљени око „Удружења казановиста“, повремено ишчепркају понеку мрвицу, углавном на сопствено задовољство. За нас, обичне радозналце и љубитеље занимљивог штива, истинитост забележених догодовштина је од секундарног значаја. Да би нам дан био леп, сасвим нам је довољно ишчитавање неколико насумице одабраних поглавља из „Историје мог живота“ или, што да не, једна добро осмишљена изложба, попут ове у БнФ-у.
На изложби, чим прођемо кроз салу са неопходним текстуалним објашњењима, улазимо у декор у којем се одвијао први чин Казановиног живота: фасаде палата и сцене из свакодневног живота венецијанске властеле, дочаране су кичицама Каналета, Франческа Гвардија и Габријела Беле. Уз сваки експонат презентирани су цитати из мемоара, који су са њим у вези, као и оригинални листови рукописа. Откривамо, затим, како су изгледале неке од дама о којима је Казанова писао, а сазнајемо и како су биле обучене, захваљујући једној изложеној хаљини, узорцима текстила из колекције маршала Ришељеа и графикама из модних каталога.
Галантне сцене из будоара смењује галерија портрета знаменитих личности које је Казанова срео током свог бурног живота. Ту видимо неколико крунисаних глава (међу којима су енглески краљ Џорџ III и руска царица Катарина Велика), неколико филозофа, писаца и научника (међу којима Русо и Волтер), ту су и авантуристи (гроф Каљостро и гроф од Сен Жермена – Казанова није био једини), па витез од Еона (шпијун у служби Луја XV, који је деловао прерушен у жену), па чувени кастрат Фаринели…
Међу занимљивостима на изложби откривамо и многобројна писма, документе свих врста, масонске симболе, алхемијске реторте, тоалетни прибор, накит, пиштоље, шпилове карата, чак и један повећи лист папира на којем Казанова покушава да реши геометријски проблем удвостручавања запремине коцке помоћу шестара и лењира. Видимо да чак и ту помало вара: користи се бројевима.
На крају, Казанова може да нам се не допада као човек, па чак ни као писац. У том случају, признајмо му бар једно: био је изврстан хроничар свог времена. Корак даље био би да се само мало опустимо, да се помиримо с тим да разврат није исто што и злочин, и да се границе допустивог у књижевности не подударају нужно са онима у животу, да отпутујемо у XVIII век и да бар тамо, ако не можемо овде, правилно разумемо Казановину поруку: свако од нас довољно је слободан да свој живот осмисли по сопственој мери, да од њега направи сопствено уметничко дело.

[/restrictedarea] займы на карту срочно займ система контактзайм онлайн на киви без проверокзайм на карту 150000