Интернет пиратерија: Нови светски поредак не умире мушки

Пише Миодраг Зарковић

Империја је пре или касније морала да узме у заштиту темеље на којима је настала, па је амерички Конгрес кренуо у фронтални рат са интернет пиратеријом, али је у почетним окршајима вашингтонски режим ипак извукао дебљи крај

 

Оно што су у „Рату светова“, прослављеном роману Херберта Џорџа Велса, завојевачима са Марса били вируси – практично невидљив, а суштински несавладив противник – данашњој Америци могли би да буду торенти. Јер, као што су технолошки надмоћни Велсови Марсовци успели да поробе људе, али су били сасвим беспомоћни против микроба и бацила, тако је и савремена америчка империја кадра да даљински изведе преврат у овој или оној држави, а ипак не може да се избори са торентима и осталим оруђима интернет пиратерије, која прети да до темеља уруши америчку митологију.
Зато никога не би требало да чуди што се амерички Конгрес у последње време није толико бавио ни Ираком, ни Авганистаном, ни Либијом, ни северним Косметом, колико „борбом против интернет пиратерије“ и „заштитом интелектуалне својине“. После тајних вишегодишњих припрема, о којима се сазнаје све више, амерички законодавци упустили су се у окршај са овом глобалном појавом.
И на самом старту претрпели пораз.

ТИХИ, А НЕЗАДРЖИВИ ПЛАНЕТАРНИ ФЕНОМЕН
Да бисмо схватили шта се све дешавало протеклих недеља по интернет пространствима, можда би требало да се вратимо десетак година уназад, када је глобална мрежа почела да се окреће против својих дотадашњих господара. Тачније, када се на материјалистичка (у ЛДП-у би рекли: реалистичка) начела новог светског поретка устремила њихова стара љубимица, похлепа. Раширеност Интернета је, наиме, почетком овог века довела до тога да обичан свет више није морао да плаћа биоскопску карту или изнајмљивање видео касете како би погледао најновији филм, нити да купује звучне касете и це-деове не би ли се снабдео музиком овог или оног рок састава. Пука повезаност личних рачунара је, уз минималну програмску (софтверску) надоградњу, као последицу имала то да је довољно да један корисник Интернета у свом рачунару поседује одређени запис – филм, песму, фотографију или што год друго у електронском облику – како би тај запис аутоматски постао доступан свима који су у том тренутку прикачени на мрежу. Уколико, примера ради, девојка из Јоханесбурга има у свом рачунару сачувану песму „Ролинг стонса“, пензионер из Пекинга може преко Интернета да повеже свој рачунар са њеним и да наложи својој машини да прекопира циљани запис; у року од неколико минута, зависно од брзине протока даваоца (Јоханесбург) и примаоца (Пекинг), ето Џегеровог хита и у Кини, а да нико није оштећен.
Нико, осим „Ролинг стонса“ и њихових издавачких кућа! У описаној примопредаји, нигде нема власника ауторских права на дотичну песму. Власници тантијема могу да буду сасвим изостављени из тржишног продора њиховог добра ако ли само једна особа купи њихов производ и преведе га у какав употребљив електронски запис, те га онда остави да буде доступан осталим корисницима Интернета.
Стара, добра и потпуно разумљива похлепа убрзо је учинила своје. Људи као људи ће се природно, без обзира на поднебље и порекло, радије одлучити за практично бесплатан примерак омиљеног културног добра, него за његов легалан, самим тим и прописно наплаћен примерак. Сходно томе, интернет пиратерија – како је ова деоба записа широм глобалне мреже убрзо крштена – муњевито је узела маха и већ средином протекле деценије израсла у тихи, али незадрживи планетарни феномен. Напречац су се појавили интернет портали који напредним претрагама олакшавају корисницима да по непрегледним електронским беспућима пронађу садржај који их занима (међу њима је можда и најпопуларнији шведски „Тhe pirate bay“, односно, у преводу на српски, „Гусарски залив“). Убрзо за њима стигли су и гигантски сервери, који су почели да складиште све расположиве записе до којих могу да дођу (тачније, све записе које би им неко, било који корисник, поверио на складиштење), па су постали изузетно омиљено одредиште јер су, у претходно описаном примеру, потпуно заменили „Јоханесбург“, тј. постали су адреса где просечан корисник може пронаћи већину записа за којима трага и онда их преузети одатле у било које доба дана („Јоханесбург“ може да се искључи са мреже и тако прекине пренос записа, али су ови сервери непрестано активни) и увек по максималном протоку.
(Међу овим серверима, у последњих неколико година издвојио се „Мегааплоуд“, чије је недавно затварање и покренуло напад интернет пирата из целог света на америчку власт).
Очекивано, једнаком брзином стекла је интернет пиратерија и своје противнике, махом постављене по компанијама задуженим управо за стваралачка права, тј. интелектуалну својину. Они, наравно, нису били спремни на то да немо посматрају како им опада продаја биоскопских карата, музичких албума, телевизијских претплата и свега другог од чега живе. Непрестано су у јавности, нарочито у медијима, покретали питање законитости интернет пиратерије и позивали што надлежне да пиратерији стану за врат, што крајње кориснике да јој не подлежу.
Ови други су се, нормално, скоро сасвим оглушили о позиве и наставили да културне и забавне садржаје, сличне онима које су претходни нараштаји плаћали, преузимају један од другог без икакве надокнаде. Занимљиво је, међутим, да су и они први, надлежни, до скоро деловали потпуно незаинтересовани за то да решавају невоље власника интелектуалних својина. Веровало се да ни сами нису уверени у незаконитост интернет пиратерије: јер, како су заговорници пиратерије често истицали, који би то законски пропис могао или смео да брани крајњем купцу да са робом коју је платио ради што год хоће, па и да је дели са пријатељима, па и да је даље поклања, па и да је похрани у свој рачунар прикачен на Интернет одакле ће, чак и независно од његове воље или одобрења, моћи да је преузимају небројени милиони. Веровало се, такође, да надлежни исто тако нису спремни да се замерају небројеним милионима, нарочито у светлу „ничим изазване“ економске кризе. Деловало је, стога, да је млеко просуто и да га више ништа не може сакупити назад у флашу.

ОТПОР „ХИПНОТИСАНЕ ГОМИЛЕ“

[restrictedarea]

Крајем прошле и почетком текуће године, међутим, Представнички дом америчког Конгреса покушао је да угура млеко назад. Октобра 2011. године тексашки конгресмен Ламар Смит поднео је законски предлог, од „миља“ назван „СОПА“ (акроним од енглеског Stop Online Piracy Act), а подржало га је 12 његових колега, и то из обе америчке странке, републиканске и демократске. Према том предлогу, држава добија право не само да кажњава интернет центре – портале и сајтове – који по својим интернет страницама каче културне и забавне садржаје за које немају ауторска права, већ и све оне који са таквим центрима послују, што значи оглашиваче, предузећа за платни промет, па и снабдеваче интернетом („провајдере“). Укратко, овај законски предлог је ретко суров према наводним прекршиоцима, утолико што у прекршиоце убраја изузетно широк круг пословних и друштвених чинилаца, са циљем да изолује и остави на цедилу непослушне интернет центре тако што ће заплашити све њихове потенцијалне партнере.
Е ту је онда дошло до нечега са чим се званична Америка сусрела и у Републици Српској, и на северу Космета, и по гудурама Авганистана: отпора. Чак зачуђујуће снажног отпора. Иста она „хипнотисана гомила“ са Запада која је пре четири године, бескорисно гунђајући, немоћно посматрала како државни апарат новцем пореских обвезника плаћа астрономске дугове бахатих берзанских шпекуланата, сада више не делује немоћна. Људи који се нису удруживали ни у какве покрете отпора док су их отпуштали, смањивали им плате и заплењивали станове, сада су одједном спремни на устанак само зато што ће им бити ускраћена бесплатна копија последње филмске будалаштине Џорџа Клунија (америчког, не овог нашег) или најновије кревељење Џастина Тимберлејка.
На први поглед, то пркоси разуму, али, у суштини, ипак је реч о логичном следу ствари. Најкасније са Лењиновом занесеношћу филмом, који је он схватао као средство за дресирање народних маса, режими широм света увидели су да су у масовној, касније названој поп култури, добили савршено, орвеловско оружје за контролисање најширих слојева друштва. По употребама и злоупотребама поп културе непобитно предњаче Сједињене Државе, првенствено преко Холивуда, тј. „фабрике снова“, и преко комерцијалне музичке сцене (где им је утицај истовремено и ограничен и појачан британском музичком сценом, која егзистира на истом, енглеском језику). Не без разлога, савремени филмови, серијали и музички правци често се обједињено називају изразом „индустрија забаве“.
У западним државама сада су нараштаји одрасли на холивудским акцијама и рокенролу или хип-хопу, за разлику од старијих поколења никад до краја навикнутих на филмске и музичке новотарије, сада већ и биолошки бројнији. Млађи нараштаји су, једноставно, од најмањих ногу били учени да глорификују квазиствараоце сумњивих даровитости, попут Спилберга, Скорсезеа или Алмодовара; да негују завист и пожуду према накинђуреним, извештаченим, извиканим и психички лабилним забављачима, као што су Мадона, Мајкл Џексон, Бритни Спирс, Ејми Вајнхаус; да у прелако зарађеним милионима Арнолда Шварценегера, Бруса Вилиса, Тома Круза, Џулије Робертс, Џенифер Лопез, Принца, браће Галагер, Ријане, не виде ништа лоше већ, штавише, да набројане појединце и хиљаде њихових надмених колега и колегиница доживљавају као некакве уметнике, као узоре и примере којима би требало тежити.

„ПИРАТИЗУЈТЕ КОЕЉА“
Можда је од Интернета, на самим његовим зачецима, било очекивано да опијеност најширих маса бестидним медиокритетима само појача. Али, десило се нешто неочекивано: Интернет је са наведеном пиратеријом управо подрио индустрију забаве и то тако што је начео њен индустријски аспект. Да би индустрија живела, напросто, неопходан јој је прилив новца, а интернет пиратерија је прилив у великој мери пореметила.
Индустрија је годинама покушавала да вештачки одржава „социјално благостање“ у својим круговима: приметићете да хонорари филмских и музичких звезда нису опадали (или су опадали минимално), упркос томе што су се приходи њихових послодаваца неминовно суновратили током прошле деценије. Тај податак можда упућује на закључак да цела индустрија и није била постављена на здравим економским основама, као што се често хвалила, већ на скривеним, друштвено-политичким темељима, поново сличним орвеловским идејама. Ипак, више ни за такво стање није било простора и кондиције, па се крајем 2011. године амерички режим директно сврстао на страну уздрмане индустрије, покушавајући да је спасе суровим законским решењем.
Сурово или не, законско решење може на први поглед да делује оправдано и неопходно. Интернет пиратерија, ма колико била благонаклона према народним масама, свеједно представља неку врсту крађе интелектуалне својине, зар не?
Па, не баш. Из простог разлога што су ови који данас кукају да им се краде њихова интелектуална својина, до моћи, средстава и утицаја дошли такође крађом и отимачином.
Зачудо, некада је крађа била сасвим примитивна и стихијска, много гора него озлоглашена интернет пиратерија. Поменути сајт „Гусарски залив“ средином јануара је окачио саопштење у којем подсећа на почетке Холивуда: пре стотинак година филмаџије су се докопале Калифорније бежећи са источне обале САД-а, где су биле примораване да плаћају надокнаде проналазачком магнату Томасу Едисону, на име коришћења камера, целулоида и осталих технолошких стварчица које је Едисон био завео као своје патенте; тек у предграђу Лос Анђелеса успели су да умакну дугачким Едисоновим рукама и зато су „фабрику снова“ створили тамо, а не у Њујорку где су првобитно били сконцентрисани.
Крађом би могло да се сматра и проналажење инспирације у књижевним и музичким делима великана из прошлости (а често и није реч о инспирацији, већ о дрском преписивању) – како би Достојевски, Чајковски, Бетовен или Шекспир могли да наплате своја ауторска права?!
Исто тако, под превару би се могло подвести и одсуство било какве друштвене одговорности савремених „уметника“, о чему можда понајбоље сведочи пример Хантера Адамса, америчког лекара познатог по надимку Закрпа и по надљудској бризи за најугроженије и најсиромашније слојеве друштва, којима је пружао и обезбеђивао медицинску помоћ углавном о свом трошку. О његовом животу и раду 1998. године снимљен је филм „Закрпа Адамс“, са чувеним комичарем Робином Вилијамсом у насловној улози. Хантер Адамс је када је одгледао филм изјавио:
„Вилијамс је четири месеца опонашао мене, и то површно, за шта је добио 21 милион долара, а од тога није дао ни десет долара за моју болницу отворених врата. Закрпа Адамс, права особа, дала би, када би имала Робинове паре, свих 21 милион отвореној болници, у држави у којој 80 милиона људи нема здравствену заштиту.“
Речит је био и бразилски писац Паоло Коељо, можда и речитији него у својим књигама, када је дигао глас против закона против пиратерије. Ово је, 20. јануара, Коељо написао на свом блогу:
„У некадашњем Совјетском Савезу, касних педесетих и шездесетих, многе књиге које су доводиле у питање политички систем кружиле су приватним круговима у облику фотокопија. Њихови аутори нису од тога никада зарадили ни цвоњка на име тантијема. Напротив, били су прогањани, блаћени по званичној штампи, и протеривани у злогласне сибирске гулаге. Ипак, настављали су да пишу. Зашто? Зато што су морали да поделе са светом оно што су осећали. Од јеванђеља до политичких манифеста, литература је дозвољавала идејама да се крећу и чак мењају свет.“
Пошто је овим, врло прецизним примером, направио јасну разлику између уметника (оних којима је битно да се изразе, а ни не размишљају о надокнади) и забављача (оних којима је увек на памети првенствено зарада), Коељо је позвао „пирате свих земаља“ да се уједине и пиратизују све што је икада написао. Образложио је то податком да његовим књигама није опала продаја, упркос томе што се пиратске копије могу наћи на разним странама, а чак их и он сам нуди за бесплатно преузимање на свом сајту „Пиратизујте Коеља“.
„Пиратизовање може да послужи као начин да се упознате са радом неког уметника. Ако вам се допадају његове или њене идеје, пожелећете и да их имате у кући; доброј идеји није потребна заштита. Све остало је или похлепа, или глупост“, закључује Коељо.

САВРЕМЕНЕ ДВОРСКЕ ЛУДЕ
У крајњем случају и уредници „Гусарског залива“ су у свом писму појаснили да нису против тога да ствараоци добијају надокнаду за своја дела, али да у постојећем систему више од 90 одсто прихода не иде самим ствараоцима, већ посредничким и маркетиншким компанијама.
Суштински проблем и јесте у постојећем систему, који почива на инфантилности становништва, залуђеног којекаквим медиокритетима и њиховим испразним „уметностима“. Оног часа када је становништво престало да будаласто финансира савремене дворске луде и, захваљујући технолошком напретку, окренуло се дељењу добара, почео је систем незадрживо да се урушава. Потези америчких власти можда су само очајнички трзаји најзад долијале звери, која је у последњих стотинак година од планете направила смртоносни луна-парк.
Чак ни очај их, међутим, није навео на то да иду до краја. Суочени са акцијама хакера удружених под називом „Анонимни“, који су протеклих недеља извршили компјутерске нападе на политичке и финансијске центре моћи САД-а, и са протестним деловањима многобројних интернет гиганата („Википедија“ је замрзла свој рад на један дан, а „Гугл“ је сакупио седам милиона потписа на својој петицији против „СОПА“), амерички законодавци за сада су повукли законски предлог, при чему се још не зна да ли ће и када он уопште бити стављен на гласање. Чак су и неки конгресмени који су били међу потписницима законског предлога, сада најавили да ће гласати против њега. Мада са Американцима никада нисте начисто да ли је реч о још једној вешто пласираној представи за јавност, ипак се стиче утисак да је вашингтонски режим изгубио прву битку у покушају, вероватно узалудном, да систем врати на стање од пре 10 или 15 година.
(Пошто никада и нису били познати као часни губитници, Американци су узвратили тако што су укинули напред наведени сервер „Мегааплоуд“ и ухапсили његовог власника Кима Шмица. Али, с обзиром на то да је Ким Шмиц живи доказ да ни пирати нису оперисани од холивудског шарлатанства – живео је у вили вредној преко 20 милиона долара, пуној оружја и баснословно вредних старих аутомобила – можда Шмицово хапшење и није толики ударац пиратском покрету, колико би се рекло на први поглед).
Из рукава је извучена и „Акта“ (скраћеница од Anti-Counterfeiting Trade Agreement), међународни споразум наводно усмерен против кривотворења и направљен како би тзв. „борба против пиратерије“ добила потпору у међународном праву. „Акту“ су октобра прошле године потписале САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јужна Кореја, Сингапур, Мароко и Јапан. Јануара ове године, „Акта“ се нашла и пред Европским парламентом, праћена политичким притиском као преписаним из сарадње Хашког трибунала са београдским режимом. Парламентарцима ЕУ је, наиме, било подељено писмо холивудских лоби група (њих двадесетак), у којем се позивају да гласају за „Акту“, јер ће у супротном „ЕУ ослабити позиције које ужива код својих међународних трговинских партнера“!
Послушна као и обично, Европа је била на корак од тога да прихвати „Акту“ – споразум су већ ратификовале 22 чланице – када је група посланика ЕУ стопирала процедуру тако што је званично затражила да Европски суд правде оцени „Акту“ и утврди да ли споразум угрожава права потрошача и још неке законе. Американци су, очекивано, истог часа појачали притисак, али је предах био добродошао противницима „Акте“, који су напречац организовали разноразне облике протеста: у Стокхолму се, рецимо, на минус 20 степени окупило више од хиљаду људи на уличним демонстрацијама против „Акте“, док је у Пољској Влада, суочена са незабележеним противљењем јавности, била приморана да се предомисли и одустане од намере да ратификује споразум.
Европски медији процењују да јавно мњење Старог континента деценијама није било оволико спремно на организовани отпор, због чега се све мање верује да ће „Акта“ бити верификована. Хелена Дрновшег Зорко, словеначка амбасадорка у Јапану, која је у име Словеније, тј. љубљанског Министарства спољних послова, потписала „Акту“, свега недељу дана касније извинила се словеначкој јавности због тог чина – када су словеначки политичари почели да се извињавају, можете и сами да закључите колико је стање озбиљно и узаврело. Ипак, ни Вашингтон сигурно није исцрпео своје методе „убеђивања“, тако да су оба могућа исхода и даље у игри. Што је сасвим логично: у игри је, једноставно, превелики улог, па од владајућих страшила Новог светског поретка никако не би требало очекивати да од својих наума, које Џон Пилџер врло прецизно описује као „рат против демократије“, одустану већ на првој препреци. Чак и ако је та препрека већа него што се наслућивало на основу досадашњег искуства.

[/restrictedarea]