Dešavanja oko pregovora sa Prištinom i srpskog narodnog odgovora u vidu „barikada“ na severu Kosova, opet je dovelo do fokusiranja domaće i svetske javnosti na pitanje srpsko-ruskih odnosa. Mediji poput Slobodne Evrope sa zabrinutošću konstatuju da je „Kosovo – glavna poluga ruskog uticaja u Srbiji“. Bili smo i svedoci dramatičnih sukoba između Srba i KFOR-a. Naročito je zapadnim i prozapadnim medijima „smetala“ ruska humanitarna pomoć (koja je bila i blokirana) i jačanje uticaja srpskih patriotskih stranaka i organizacija na tom prostoru. Srpska pozicija na Kosovu (ili barem optimizam) ojačala je pre svega podrškom Rusije, dok je zvanični Beograd oscilirao od uslovne podrške barikadama do pritisaka da se one uklone. Zbog toga su se tamošnji Srbi više nadali u pomoć Moskve no Beograda. To, na žalost, više govori o stanju u Beogradu no u Moskvi. Sve rečeno zajedno, a naročito pažnja koju tom pitanju posvećuju zapadni mediji i analitičari, govori o značaju Kosova za Srbiju, ali i Rusiju.

Srpski i ruski kosovski test

Ma koliko se trudila naša prozapadna „elita“ da gurne bolno pitanje secesije Kosova u stranu, i da ignorišući to krene „oslobođena balasta ka Evropi“, Kosovo se uvek i uvek vraća Srbiji kao sudbinsko mesto, kao „grdno sudilište“ kako kaže veliki pesnik i duhovnik Njegoš. Na Kosovu se na Vidovdan 1389. desila presudna bitka između Srba i Turaka, ali ono je značajnije kao mesto (ili „ideja“) na kome se meri, odmerava i sudi srpskim vođama, eliti i narodu kroz sve ove vekove. Kosovo je i danas merilo spremnosti srpske vlasti, elite i naroda na borbu i žrtvu za nešto više od trenutnog zadovoljstva i egoističnog hedonizma (na koji „igra“ evropska ideologija). Kosovo danas kao i oni napaćeni Srbi na barikadama savest su i test za Srbiju. Na žalost, test koji Srbija danas, a pre svega neodgovorna i prema zapadu previše servilna vlada, nije položila jer nije stala u odbranu svog naroda i svojih svetinja u meri u kojoj joj to dozvoljavaju mogućnosti.

No veoma je značajno da je Kosovo i test za Rusiju. Toga su čini se više svesni ruski lideri, no što su srpski političari svesni svoje istorijske odgovornosti. Naime, Rusija na Kosovu nastoji da se pokaže i dokaže kao velika sila koja poštuje međunarodno pravo i koja preko otpora nelegalnoj secesiji Kosova stiče moralni kapital u odnosu na Zapad predvođen Amerikom, koji ga na Kosovu gubi jer krši i principe međunarodnog prava i principe elementarne pravde. Na Kosovu se lomi i međunarodno pravo, i odnosi između Rusije, EU i SAD, ali i odnosi unutar EU.

Tako se i zajednička akcija albanskih secesionista i Amerikanaca na zauzimanju „administrativnih prelaza“ sa ciljem potpune getoizacije Srba, shvata i kao novo poniženje za Srbiju ali i kao udar na međunarodnu poziciju Rusije. Naime, ako bi se izvršili i dovršili zlokobni planovi američko-albanske „koalicije“ Srbi bi doživeli novo veliko poniženje i maltretiranje, a Rusija spoljnopolitički poraz koji je Americi bitan u momentu velike ekonomske krize i erozije njenog globalnog autoriteta. Ako bi ostvarilo svoje planove, Vašington  bi poslalo poruku celom svetu: „sa nama nema šale, morate nas slušati, a Rusija nije u mogućnosti da zaštiti druge, vidite kako prolaze zemlje koje se uzdaju u Moskvu da će im ona pomoći“. Svesni da gube postepeno autoritet, Amerikanci nastoje da podriju i autoritet drugih većih država, a pre svega Rusije, za koju veruju da im može u budućnosti pomrsiti globalnu strategiju u „ujedinjenju sveta“.

Haos koji Amerikanci izazivaju na Kosovu preko kriminogeno-terorističkih struktura koje su na vlasti u Prištini, naravno da je i udar na međunarodni rejting Rusije i njenog lidera Vladimira Putina (pre svega na njegov dugo i brižljivo građeni autoritet odlučnog i ozbiljnog lidera Nove Rusije). Sve to pada pred izbornu godinu u Rusiji u kojoj će se Putin kandidovati za predsednika i gotovo sigurno pobediti. Dakle, cilj je da, kad bude izabran za predsednika, bude oslabljen hipotekom „neuspeha na Kosovu“, kako bi njegova pozicija, a time i pozicija Rusije u svetu, biti slabija nego što bi inače bila. Čini se da je osim „projekta Kosovo“ samog po sebi, Zapadu i to veliki motiv da neumereno i čini se iracionalno pritiska aktulenu vlast u Beogradu da odustane od Kosova i da se distancira od saradnje sa Rusijom.  

 

Istorijat Rusije „na Kosovu“

Više puta u novijoj srpskoj istoriji napor Srbije da povrati Kosovo ili da ga kontroliše imao je za posledicu i uvlačenje Rusije u tu problematiku. Od vremena Prvog srpskog ustanka, preko srpsko-turskih sukoba tokom devetnaestog veka koji su kulminaciju imali u balkanskim ratovima, Rusija je neretko intervenisala na direktan vojni ili posredan diplomatski način kada je u pitanju bila Srbija, pa i Kosovo. No nama će ovde biti zanimljiva „kosovska veza“ u novijoj ruskoj istoriji.

Kako je postajalo jasno da komunizam kao projekat, kao ideologija i sistem neće preživeti, a sa njim i SSSR, ključni igrači u sistemu vlasti (partije, vojske i bezbednosti) nastojali su da se sa što manje štete prođe kroz čistilište raspada sistema i zemlje. To je pre svega značilo da se planski na ključne pozicije dovedu ljudi koji neće iritirati Zapad u momentu velike slabosti ruske države i ekonomije. Potrebno je bilo da Rusija deluje kooperativno, i da dobrim delom to i bude da bi dobila na vremenu da se oporavi i stane na noge, posle katastrofe izazvane kako komunizmom tako i njegovom propašću.

Za takvu ulogu bio je pogodan Boris Jelcin. Ne samo predsednik Jelcin već i njegovo okruženje delovali su tako da je Amerika bila zadovoljna sa kooperativnošću Rusije te da odatle nije osetila pretnje svojim hegemonističkim planovima. Zahvaljujući tome što se Amerika tokom devedesetih uglavnom bavila Srbima, Rusija je dobila izuzetno dragoceno vreme za konsolidaciju i stabilizaciju sistema. Svesno je bila žrtvovana spoljna politika, jer Rusija u tom periodu nije smela da rizikuje sukob sa NATO-om. Stoga je na neki način morala odustati i od toga da pomogne ugroženoj Srbiji, za šta mnoge ruske patriote osećaju nelagodu kad se spomene ta tema.

 

Američka (post)hladnoratovska strategija prema Rusiji

Tako su prolazile teške i mučne devedesete u Rusiji, ali ipak bez novog „smutnog vremena“ i direktnih spoljnih aspiracija – pre svega Amerike. Američka politika prema Rusiji delila se na dve struje – na jednu koja je verovala da će Rusija ostati slaba i da je treba kroz prodor američkih i zapadnih struktura moći (obaveštajnih, finansijskih, korporativnih, medijskih i nvo) podvrgnuti svom uticaju.

Oni su imali jake argumente u prilog svojoj tezi da se preko meke moći može kontrolisati prostor bivšeg SSSR-a u vidu prodora američkog bankarskog sektora, zapadnih proizvoda, moda i običaja u rusko društvo. Kad se tome doda i rastući uticaj zapadnih medija, intelektualaca i ideja poput demokratije i ljudskih prava, činilo se da će Rusija ostati u tom i takvom inferiornom položaju u odnosu na Zapad. Politika te struje „vašingtonskih golubova“, a koja se naročito kristalizovala u odnosu Klintonove administracije prema Rusiji, nije želela da ide na direktan pritisak i na sukobe sa Rusijom, već da kroz moć novca, medija i zapadnih ideja pridobiju i kontrolišu rusku elitu i ruske resurse.

No druga struja „američkih jastrebova“ govorila je da su devedesete šansa da se jednom za svagda završi sa Rusijom. Da se iskoristi njena slabost i da se proširi NATO do ruske granice. Jedan od najpoznatijih zagovornika te tvrde doktrine je Henri Kisindžer, koji je kritikovao klintonovsku administraciju jer je meka prema Rusiji, jer ne insistira na učlanjenju Ukrajine u NATO (a i drugih država koje graniče sa Rusijom pre svega na evropskom tlu) da bi se period krize ruske države iskoristio za njeno potpuno opkoljavanje i „obuzdavanje“ (što je bio nastavak hladnoratovske strategije). Njega je naročito iritiralo to što je suviše mnogo vremena i energije Amerika gubila na uspostavljanju kontrole nad Balkanom preko udara po Srbima. On je smatrao još tokom devedesetih da je trošenje čitave decenije na Srbiju suviše skupo, a da zbog toga Amerika možda i neće imati šansu da Rusiju dovedu u inferioran položaj.

Još tvrđi predstavnici „američkih jastrebova“ poput Bžežinskog nisu se zadovoljavao proširivanjem NATO-a na bivše članice Varšavskog ugovora i na bivše republike SSSR-a u evropskom delu, već su smatrali da su devedesete šansa da se Rusija potpuno podvrgne kontroli Zapada. Dakle ne samo da je potrebno da se Rusija opkoli američkim satelitima, već i da se američke kompanije dočepaju resursa Sibira i da se pomogućstvu ti prostori stave pod međunarodni protektorat ili pak da se Rusija podeli na nekoliko država.

Na sreću i Rusije i međunarodnih odnosa ovakvo hladnoratovsko razmišljanje nije imalo jako uporište ni u eliti ni u javnosti koji su zajedno slavili pad „berlinskog zida“ i trijumf Amerike i liberalizma na globalnom nivou. Posledica tog trijumfalizma predstavljalo je i očekivanje da i Rusija ide američkim putem, na kome naravno i u spoljnoj politici „kooperativno“ sarađuje sa Vašingtonom. Argumenti tog tipa nisu bili bez osnova jer je zaista tog trenutka u ruskoj eliti, a naročito na političkim i diplomatskim funkcijama dominirala nekritičko oponašanje Zapada i njegova idealizacija (demokratijom, načinom života i sl.).

 

Kosovo kao ruska „prelomna tačka“

Tad nastupa 1998. i suočavanje sa realnošću američke spoljne politike u odnosu na Rusiju i Srbiju. Kamen spoticanja opet je bilo Kosovo, na kome su albanski secesionisti podstaknuti od Zapada krenuli putem masovnog terorizma i na kraju podigli neku vrstu ustanka „niskog intenziteta“.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević putuje u Moskvu da bi dobio podršku od Rusije i njenog predsednika Jelcina. On boravi u ambasadi svoje zemlje nekoliko dana čekajući na prijem kod tadašnjeg predsednika Rusije koji izbegava sastanak da ne bi iritirao Vašington. No ipak do sastanka dolazi i Milošević ima priliku da se suoči sa poraznom realnošću situacije na terenu Kosova, gde albanski teroristi i secesionisti kontrolišu dobar deo južne pokrajina.

Nije bilo jasno kakav je dogovor postignut na tom sastanku, i da li je bilo ikakvog dogovora, ali po povratku u zemlju Milošević pokreće opsežnu akciju eliminisanja terorista na terenu. Sva je prilika da je to alarmiralo američke strateške „izviđače“ da pomisle da je Beograd ipak od Moskve dobio neku vrstu zelenog svetla i uslovnu podršku da se obračuna sa albanskim terorističko-separatističkim pokretom.

To je nekima bio jasan signal da se „ruski medved“ budi iz sna i da izlazi iz samoizolacije u kojoj je bio tokom devedesetih. Naravno da američki establišement nije želeo povratak Rusije u međunarodnu arenu, u kojoj je mogla samo da smeta realizaciji njegovih strateških planova i interesa. No čini se da ni Amerikancima nije bilo jasno da li je to usamljeni incident, Miloševićeva drskost ili je možda ipak najava dubljih tektonskim promena u ruskom establišmentu i spoljnoj politici. Očigledno da i u samoj Rusiji nisu stvari bile jasne. No bilo kako bilo, u velikoj meri paranoično komešanje u vašingtonskim kuloarima sa pitanjem „šta da radimo sa Rusijom“, proizvelo je određene posledice.

Da li je to bilo presudno ili nešto drugo, ali činjenica je da su neke američke finansijske institucije i kompanije povukle podršku (u vidu „osiguranja) nekim značajnim igračima na ruskom tržištu, što je značajno uticalo na pad berze i ekonomskog kraha u Rusiji 1998. godine.

To je opet za posledicu imalo otrežnjujući efekat kod ruske elite. Postalo im je jasno da se Rusija i pored sve „kooperativnosti“ teško može nadati partnerskom odnosu sa SAD. Tada je pod pritiskom takvih okolnosti sazrevala odluka da je potrebeno preći u novu fazu unutrašnje i spoljne politike, a za to su potrebni i novi ljudi.

Drugi važan momenat u sazrevanju svesti u ruskoj eliti i javnosti, bio je događaj koji je proizašao iz dešavanja 1998. godine, a to je bombardovanje Srbije 1999. To je izazvalo talas antiameričkih osećanja u Rusiji i jasnu zabrinutost da je to početak američkog pohoda na Istok.

Sve to zajedno prelomilo je ključne igrače da donesu odluku da stari predsednik Jelcin ustupi mesto mlađem i tvrđem igraču Vladimiru Putinu. Prošlo je vreme konfuzije devedesetih i stabilizacije nove države i sistema, i bilo je potrebno krenuti u odlučniju politiku jačanja države kako na unutrašnjem tako i na spoljno političkom planu. Stoga je izbor Vladimir Putina za novog ruskog lidera bio logičan i prirodan, a bitka za Kosovo koja se vodila 1999. godine, bila je i prelomna tačka u procesu donošenja te odluke. Tako je temelj Nove Rusije postavljen u kontekstu zapadnog bombardovanja Srbije i NATO okupacije Kosova i Metohije.

 

Nova Rusija i Kosovo

Prve godine predsednikovanja Vladimira Putina prošle su u jačanju centralne vlasti u odnosu na regionalne lidere i oligarhe. Iz te višegodišnje borbe kao pobednik izašla je centralna vlast na čelu sa novim predsednikom i Rusija je bila spremna da se pozabavi drugim problemima. Rast cena nafte doneo je novi vetar u leđa Rusiji, davši joj i finansijsku autonomiju i omogućivši viši nivo aktivne a nezavisne spoljne politike, što je naročito uočljivo od sredine prve decenije novog veka.

Opet je Kosovo došlo na dnevni red spoljnopolitičke agende nove ruske politike. Baš u to vreme američki stratezi planirali su da preko Ahtisarija proguraju nezavisno Kosovo koje bi prihvatila i Srbija i da time dovrše svoj projekat rekompozicije i kontrole Balkana (koji ima izuzetno veliku važnost u njihovim planovima).

Tada je vlada Srbije na čeku sa Vojislavom Koštunicom pozvala Putina da se izjasni oko Kosova, i na taj način eventualno podrži srpski stav koji je bio i u skladu sa međunarodnim pravnim normama (o zaštiti teritorijalnog suvereniteta i integriteta država, a i nepromenljivosti granica ratom). Kako zbog starih srpsko-ruskih veza, kako zbog ruskog interesa da se Moskva na velika vrata vrati u svetsku arenu – predsednik Putin je prihvatio izazov i podržao Srbiju. Pretnja ruskim vetom u Savetu bezbednosti onemogućila je Amerikance da proguraju Ahtisarijev projekat instalacije „kosovskih institucija“ i legalizacije secesije Kosova i Metohije. No nije samo to bili motivi ruske spoljne politike da se uključi u „razrešenje balkanskog gordijevog čvora“ već i svest da se modeli „legalizacije secesije“ mogu iskoristiti i protiv drugih zemalja pa i Rusije. Tako se ovim ruskim stavom nije samo Srbija branila već se i Rusija „branila na Kosovu“ (a sa njom i veliki deo sveta).

Baš upravo zbog tog povratka Rusije na svetsku scenu i Balkan, američka spoljna politika je bila agresivnija i neumoljivija. Amerikanci su na silu izgurali priznanje samoproglašene nezavisnosti albanskih secesionista početkom 2008. i vršili veliki pritisak da se na vlasti u Srbiji premijera Koštunice, koji nije prihvatao secesiju, zameni sa Tadićem, to jest njegovom strankom, koja je imala „značajno mekši stav oko Kosova“ kako bi to rekle američke diplomate.

Isto tako im je bilo bitno da tom promenom sastava vlade olabave prilično bliske i prisne srpsko ruske veze. Cilj političkih promena bio je i da se smanji manevarski prostor Rusije da realno pomogne Srbiji oko Kosova, ali i drugih problema, da bi se na taj način pred drugim zemljama sveta Moskva prikazala nedovoljno sposobna da parira američkim planovima.

Zbog nedovoljne odlučnosti srpske političke elite i međusobnih podela koje koriste stranci, ali i propuštenih prilika, čini se da su Amerikanci, na žalost, u velikoj meri „sanirali“ situaciju. No njima se izuzetno žuri da u predvečerje drugog velikog talasa globalne krize (koje će dovesti u pitanje funkcionisanje zapadnog finansijskog sistema) i većih sukoba na Bliskom istoku (pre svega oko Sirije i Irana), totalno srede situaciju u „balkanskom dvorištu“. To znači da postoji značajna bojazan da bi neke sile poput Kine, Rusije ili neki regionalni igrači poput Brazila, Indije i Irana, mogli iskoristiti eventualnu zapadnu slabost (u momentu tranzicije iz starog u novi sistem) i popuniti bezbednosni vakuum, naravno na štetu američkih interesa.

Tek u tom svetlu „velikog pospremanja“ može da se razume nivo angažovanja i agresivnost američke diplomatije kada je u pitanju „parče teritorije“ na kome još u značajnijem broju žive Srbi na KiM (sever Kosova). Na taj način se preko udara na Srbiju utiče i na međunarodni rejting Rusije, a posredno i na odnose u EU. Stoga, ma koliko to delovalo preterano, Kosova jeste „grdno sudilište“ i to ne samo u prošlim vremenu, već i danas, i to ne samo za Srbiju već i za Ameriku tako, Rusiju, Evropu …

Branko Radun

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)