Ход „линијом грешке“

Пише Александар Ђаја

Колико је национална – национална пензија?

 

За пет година, колико се додељују, више од 400 грађана Србије добило је националне пензије за врхунски допринос националној култури. Али, од конкурса до конкурса, све су гласнији они који тврде да се добра намера претвара у лошу праксу. Контроверзе, гласна противљења, све до јавног прозивања чланова Комисије за доделу, нису мимоишла ни ову годину. Јер, за 43 додељене националне пензије, било је предложено девет пута више кандидата. Иначе, симптоматично је да многи „обични пензионери“ мисле да национална пензија, која износи 50.000 динара, само аутоматски замењује ону нижу редовну – а не знају да је „национални уметник“ добија као „бонус“ преко своје редовне пензије! А да ствар ове године буде непријатнија, српска јавност је, поводом сада већ завршеног „случаја Николаидис-Угричић“, испрва с неверицом, а потом са гнушањем сазнала да су проглас тзв. „Форума писаца“, којим се у име квазидемократске слободе стваралаштва индиректно подржава Николаидисов позив на убиство председника Србије, потписали и „редовни“ носиоци националних пензија, драматург Филип Давид и бивши уредник ТВ „Београд“ Ибрахим Хаџић.
Па, иако председник Комисије за доделу тог признања, др Петар Волк с правом сматра да је култура једино по чему се препознаје идентитет земље и каже да „има још око стотину личности које апсолутно заслужују својим делима да добију то национално признање“, несумњиво да потписивање оваквог „терористичког прогласа“ против државе Србије, од стране носиоца признања те исте државе, у критичној мери дисквалификује цео пројекат! Чак и министар културе Предраг Марковић оцењује да „то не може да се ради по сећању, по лобијима и по тренутним односима по удружењима, јер је природно да ће се учинити многе неправде“.

ПЕНЗИОНЕРИ ТЕРОРИСТИ

[restrictedarea]

А све је почело још 2007. године са ондашњим министром културе, глумцем Војом Брајовићем, када је у „првом дељењу“, од око 790 пријављених, по 50.000 динара на постојећу пензију добило 258 „истакнутих уметника“, за које већина грађана Србије никада није ни чула. После тога уследила је бујица критичких опаски на поменути чин, чији је заједнички именитељ био да није довољно ја­сна ка­те­го­ри­ја вр­хун­ског умет­нич­ког до­при­но­са кул­ту­ри Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. То је био оки­дач да се случај „на­ци­о­нал­не пен­зи­је“ ста­ви под лу­пу, па је рад ко­ми­си­је до­ве­ден у пи­та­ње. Сум­ње у при­ти­ске „с вр­ха“ под­гре­ја­ла је и из­ја­ва члана комисије Бран­ке Ра­до­вић: „Ко­ми­си­ја је ра­ди­ла мак­си­мал­но и тр­пе­ли смо сва­ко­днев­но при­ти­ске“… Заиста, како је било могуће да тада, без националне пензије остану Владета Јеротић и Дејан Медаковић? Ко­ми­си­ја је иза­зва­ла за­мер­ке и про­пу­стив­ши да ста­ви на спи­сак пе­сни­ка Але­ка Ву­ка­ди­но­ви­ћа, до­бит­ника ве­ли­ког бро­ја на­гра­да за књижевно стваралаштво. Националну пен­зи­ју ни­је до­био ни Ша­бан Бај­ра­мо­вић, који је, на несрећу, у међувремену умро, а кога је ма­га­зин „Тајм“ увр­стио ме­ђу нај­зна­чај­ни­је блуз пе­ва­че.
Али, оно што се у психологији назива „линијом грешке“, наставило се… У „другом дељењу“, 2008. године,  од око 700 пријављених,  Министарство културе је по истом шаблону из „шпила“ извукло признања за изузетан допринос националној култури за још 50 уметника.
Но, шта ако је тачно да је Дринка Гојковић, председница Комисије за доделу националних пензија у 2008. години, заједно са Наташом Кандић и њеном организацијом „Жене у црном“, присуствовала у Вуковару 2007. године антисрпском скупу „Ходочашће хрватској слободи“ – како су тада тврдили књижевник Радомир Смиљанић и филмски режисер Милорад Бајић, додајући да су „поменуте даме“ заједно са домаћинима оптуживале српски народ за стравичне злочине почињене у овом граду?

НАЦИОНАЛНИ ПЕНЗИОНЕРИ
Међутим, парадокс се ту не завршава: промовишући и „треће дељење“ националних пензија, дефинитивно по старом кључу и без промешаних карата у „шпилу“, Влада Србије је у новој Уредби нагласила да ће убудуће о испуњености услова и критеријума за доделу посебних признања, одлучивати стручна комисија, коју образује и чије чланове именује Министарство културе. Неко би рекао: Министарство именује, Министарство одлучује, Министарство даје. Транспарентно, нема шта.
Да право и правда не иду заједно, знали смо одувек. Није противзаконито што су поједини, често анонимни уметници,  блиски одређеним политичким групацијама на власти добили националне пензије. Међутим, болна је неправда што, истовремено, више хиљада њихових млађих колега, самосталних уметника, који тек ступају на уметничку сцену, немају могућности да себи уплаћују радни стаж и социјално осигурање. Они, једноставно, не могу да остваре ни минимум својих елементарних егзистенцијалних потреба, јер држава Србија нема новца да финансира њихову и своју будућност! Ко ће, онда, овој земљи данас, у „Тадићевој – 2012. години беба“, донети нови културни, уметнички и – биолошки живот? Само национални пензионери? Сумњам…
На крају, као професионалну и моралну обавезу морам да напоменем, да су право да буду предложени за националну пензију до сада одбили академици Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Предраг Палавестра, Никола Јанковић и Светлана Велмар Јанковић. Њихово је образложење како сматрају неморалним да поред редовне пензије и академског додатка од 85.000 динара, добијају и националну пензију. Док од оних других који су је узели, једино је сликар Владимир Величковић одлучио да оснује Фонд и да сваке године награђује по једног младог уметника.
Ова имена уливају наду Србији.

[/restrictedarea]