Евроунијатске страсти

Пише Милорад Вучелић

Неко је већ написао да није чудо што пројекат Европске уније „не успева да ангажује људе и да разбукта страсти. Он је, на крају крајева, административни пројект, а не пројекат идеолошке острашћености“. Светски популарни филозоф, аутор овог налаза, очигледно, бар када су страсти у питању, није имао у виду званични Београд. Страсти су међу званичницима у Београду, када је кандидатура за ЕУ у питању, до те мере разбуктане да се већ може говорити о правом правцатом пожару, са елементима еротске опчињености и сладострасног подавања. У Србији је ЕУ израсла у сексуални фетиш.
У данашње време жене су постале знатно храбрије од мушкараца и спремније да признају своје еротске опсесије и преданости ЕУ, па је тако Славица Ђукић-Дејановић, потпредседница Социјалистичке партије Србије (СПС), уз то и председница Народне скупштине Србије, одлучно изјавила „да у општинама на северу Косова и Метохије неће расписати локалне изборе“. Касније су из њеног Кабинета стизали немушти деманти, али се ни у једном од њих не каже да ће она беспоговорно поштовати своје уставне дужности и расписати изборе. У трећој изјави истог дана, као у некој кокетној игри, она говори о „деликатностима реализације избора на Косову“ итд, итд. (Прочитајте текст Николе Врзића „Хроника најављене издаје“ у овом броју „Печата“).

[restrictedarea]

Потпредседница СПС-а је својој првој изјави храбро додала „да о томе не би требало да се шушка, већ би требало јавно да се каже“. Храброст је, истини за вољу, увек красила Социјалистичку партију Србије, ма како ту кураж позитивно или негативно оцењивали. Тако је било и овога пута. Укинути „паралелне институције“ на Косову, казнити Србе који тамо живе због тога што живе и хоће да живе у Србији, омогућити Тачијевом режиму да тамо попуни државну празнину и успостави легални правни поредак независног Косова, и ампутирати Косово и Метохију од Србије. Када међу жутим владајућим демократама нема правих мушкараца да то кажу, ту је права жена из владајуће Социјалистичке партије Србије да то каже у њено и своје име. Додуше, рећи истину је храбро, али се јавно поносити срамотом је нешто сасвим друго.
Историјска иронија се потврдила још једном. Само некадашњи, а данас номинални идеолошко-политички непријатељ и противник (СПС) може да уздигне еврофанатизам (ДС) до нивоа правог концепта на путу „без алтернативе“. У последње скоро пола деценије успостављена свакодневница власти навела је актуелне политичаре, и с десна и с лева, да се потпуно одрекну сопственог „херојског порекла“. На питање шта се то променило од мајских избора 2008. године, следи јасан одговор: променила се једино и само власт у Србији, и та власт по сваку или било коју цену жели да опстане.
Фатална љубав према кандидатури за ЕУ је толика да је српски режим успео да само у јануару ове године страним банкама обезбеди могућност да из Србије испумпају нових пола милијарде евра. У циљу упропашћавања сопствене привреде и становништва за одржавање курса динара потрошено је још пола милијарде евра девизних резерви. Нема потребе ни помињати све друго што се прилаже на жртвеник могуће кандидатуре за ЕУ, а пре свега Косово. Није ни чудо што је свим овим трауматизована, чак пословично метастабилна Биљана Србљановић посегла за кокаином. Већ традиционално је наш случај најбоље објаснио немачки амбасадор Волфрам Мас у свом новом наступу, овога пута без карактеристичне народне ношње, рекавши да су управо те жртве прави разлог због кога „помажу Србији“. Кад режиму отму Косово то ће бити највећа помоћ Србији.
Не може нико ни замислити шта је све Србија спремна да да ако буде кандидат за ЕУ, када оволико даје за кандидатуру. Кад би само били кандидати не би ни било говора да се као у Грчкој, Шпанији или Италији демонстрира, а да се штрајкује ионако нема где, јер ништа сем државне администрације ни не ради. Наши медији и политичари не могу да верују да Грци неће да продају Турској своја острва. Шта би све Срби не – продали, него дали, када би им као Грцима Немци хтели да уведу пореску управу! Колико би само новца било уштеђено ако у Србији уопште не би било избора, него би била одмах стављена под принудну управу баш као Грчка, Шпанија и Италија. Демократска странка и Социјалистичка партија Србије неће ни прстом да мрдну у одбрану Косова, а Грци праве питање око десет-двадесет острва!? Грци су се, и то као чланови ЕУ, смртно увредили што је неко од њих тражио у најам Акропољ, а ми као кандидати за кандидата не правимо питање ни око отимања Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије. На шта бисмо све били спремни као кандидати!
Да међу званичним женама постоји солидарност потврдила је Рада Трајковић. Прискочила је истога дана Славици у помоћ рекавши да је „јавна тајна да ако Србија добије кандидатуру локални избори на Косову неће бити организовани“, и да се она спрема за шиптарске изборе за петнаест месеци, када се поново очекује Тадићев позив да се на њих изађе. За Раду је, као и за Славицу, ситуација на Косову толико добра и повољна да их плаши само то да референдум Срба са севера Косова „не буде разлог за нову дестабилизацију“. Додуше, када су  Славица и Рада у питању има ту, поред солидарности, помало и зависти и жеље да се помрачи слава Анђелине Џоли, у чему су без сумње успеле.
У Бриселу су, кажу добро обавештени извори, толико одушевљени Славицом, Радом, а Борком већ одавно, да ће их, што због лекарских диплома, што због специјализација, што због непосредног искуства са психотерапеутима и психијатрима, именовати у конзилиј за преглед британског премијера Дејвида Камерона који је изјавио да ће се за очување Велике Британије, а против сецесије Шкотске „борити срцем, душом и умом“. Једино конзилијуму у овом саставу и данашњим јадним Србима овакве изјаве и залагања могу изгледати ненормалним.
Да је другачије, Србијом не би, као данас, владао срамни мук. На моменте чак изгледа да Срби попут оцвалих воајера с одобравањем гледају евроунијатско сладострасно шенлучење. Да није тако, већ одавно би рекли – Доста!

[/restrictedarea]