Дрезден – прелудија за тоталне ратове

Непоновљиво културно наслеђе Дрездена стварано вековима било је избрисано за слица земље за свега три дана. Ове речи припадају перу немачког писца Ериха Кестнера. Две године касније после чудовишних бомбардовања он је посетио Дрезден: Стајао сам усред бескрајне пустиње и нисам могао да схватим где сам.

До 13. фебруара 1945. године, када се лавина бомби сручина на град, у њему је живело преко 600 хиљада људи. ПВО, склоништа, практично нису постојали, пошто у њему није било војне иднустрије. Од тродневних тепих-бомбардовања погинуло је тада најмање 25 000 цивила.

Многи историчари су америчко-британско бомбардовање назвали актом бесмислене суровости. Никаквих других осећања осим гађења према вандализму није осећала ни светска јавност. И само за политички естаблишмент у Вашингтону и Лондону масовно истребљење и разарање имало је неки смисао. Да чујемо нашег експерта, доктора историјских наука, бившег амбасадора СССР у Немачкој Валентина Фалина:

Американци су усвојили као аксиому својих будућих стратегија неопходност тоталног уништавања противника и гушење њихове воље за отпор. Али под противником већ тада, 45. године, није се имала у виду повређена Немачка, већ СССР. Америчким пилотима је била дата команда да униште мостове преко Елбе како би зауставили напредовање Црвене Армије на Запад. А разарање Дрездена било је покриће за ову акцију. Чак су је издавали за акцију подршке својетских напора да баце рајх на колена. Енглези су дали инструкције својим пилотима на следећи начин: морамо да покажемо СССР на шта је способна авијација западних држава.

Експерт је подсетио и на планове напада САД и њихових савезника на СССР. Интервенција је била планира прво у првим месецима после завршетка другог светског рата, затим је одложена за касније. У једном од нацрта наредби које су лежале на столу Ајзенхауера, у првом удару требало је да буде уништено 195 милиона људи у СССР, као и у Кини. Није то учињено зато што су се плашили колосалних губитака од стране Совјетске армије. Зато су изабрали слабије жртве.

То што се десило касније био је део доктрине вођења два и по светска рата одједном. Они су подразумевали регионалне ратове, који су се завршили трагично за Југославију, Ирак, још трагичније за Либију. И ови ратови сада прете Сирији и Либану. Све то су карике једног ланца. Ми се сада све чешће сећамо Југославије, Ирака и Либије, а све што се чинило у Вијетнаму отишло је у други план. Земљу су одбацили у камено доба. 40% територије Северног Вијетнама где је била развијена пољопривреда, до данас није економски употребљиво. Зато што је земља заражена америчким диоксином, чији је полураспад 250 година.

Све послератне деценије богате ратовима само потврђују једну стару истину. Историја учи томе да нико никакве поуке из ње не извлачи.

Извор: Глас Русије


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.