Ђерђ Драгоман: „Бели краљ“

Пише Наташа Анђелковић

Приповедање Драгомана не оптерећује читаоца великим тезама и друштвеним анализама. Оно даје друштвену слику комунистичке Мађарске и њеног режима, али је усмерено на архетипску људскост која превазилази свако зло

Мало је савремених, и не само савремених него, уопште, мађарских писаца превођено на наш језик, а када то нису познати Естерхази и велики Шандор Мараи, онда су то обично аутори мањег значаја и међу њима случајно или намерно изабрани талентовани писац попут младог Ђерђа Драгомана. Имајући свега тридесет и нешто година када је написао роман „Бели краљ“ (2005), овај аутор је моментално освојио и мађарску и европску и америчку публику. Његов роман постао је бестселер, превођен и награђиван, а његова тема нимало није типична за бестселере.

ТОТАЛИТАРНА ДРУШТВА
Своју причу Драгоман смешта у послератну Мађарску, у време свога детињства. Једна сложена породична драма настаје и развија се као последица живота у тоталитарним друштвима и полицијским државама које продиру у туђ приватни живот и разарају срећу. Истовремена дирљивост и потресност ове приче повећавају се тиме што је исприповедана из визуре дванаестогодишњег дечака. Кроз осамнаест повезаних прича које су све мале драме за себе, из дечје перспективе и уз дечји ток свести, реченицама изговореним у једном даху, открива се наопакост и језивост сулудог поретка.
Када служба мађарске државне безбедности одведе дечаковог оца на казнени рад, на ископавање канала Дунав или негде другде, у његову душу усељава се болно осећање губитка и чежње. Оно постаје све интензивније и доминантније како одраста и постаје свестан мајчине патње и очаја. Тај немир и туга који долазе из куће ометају његове дечје игре са вршњацима, одрастање, сазревање. У свакој од тих прича које су његово сећање, он је јунак који доживљава бол, срамоту, подсмех, муку, због тога што је у друштвеном погледу означен као неко коме је отац кажњен и одведен, а у личном као неко ко је осујећен, ко је ускраћен да прима очинску љубав и подршку.
Иако је приповедачево сећање распоређено на мноштво епизода, Драгоман гради чврсту причу са високим драмским набојем, како у свакој засебној епизоди, тако и њиховим распоредом, у оквиру целе нарације. Најдраматичнија тачка у дечаковом животу догађа се онда када с мајком одлази у кућу високог државног функционера, пријатеља породице, с молбом да помогне помиловање недужно кажњеног човека. Симултана сцена мајчиног понижења и дечаковог очаја због суочења са каљањем мајчине женске чистоте у суседној соби, дата је кроз кошмарну шаховску игру коју дечак игра са утварним противником и представља мали душевни лом за оба јунака, и мајку и сина, али истовремено и катарзу. Фигура белог краља коју дечак узима као трофеј, симбол је моралне победе, сачуваног самопоштовања, после слома противника.

ОЧИМА ДЕТЕТА
Однос оца и сина који Драгоман изједначује са појмом љубав, у претходној генерацији, међутим, може бити сведен на све супротно томе – на бездушност, хладноћу, таштину. Као узрочник породичне трагедије, али и као трагички јунак par excellence, издваја се дечаков деда. Он као високи државни функционер, бирајући између политичке идеје и породице, одабире ово прво, ограђујући се од сина као од неког ко је неподобан за власт. Тако се његова личност указује као прототип за све судбине које су резултат слепе покорности репресивним системима и њихове су жртве. Грижа савести дечаковог деде због тога што је уништио сопственог сина, и још више зато што га се одрекао и тако омануо као родитељ и као људско биће, резултира његовим самоубиством. Таквим чином, међутим, не долази до моралне компензације, нити до разоткривања истине о злочиначком полицијском апарату који слама управо своје најверније послушнике. Јер је он моћнији и од саме смрти, па чин који  представља људско признање сопственог моралнога пораза, исти тај државни апарат маскира новим лажима и прерађује тако да себе заштити, можда чак и прослави. Тако се сакривање истине о самоубиству и свечана сахрана са виском функционерима и државним почастима указује као врхунска иронијска сцена, а два инцидента која у потпуности детронизују читаву свечаност, типичне су сцене карневалског скандала пред светином на трговима када се изругивањем разгрћу лажи. Старица Ивона, дедина љубав из младости  коју проглашавају дементном, прави је карневалски лик који под маском луде проговара истину и указује прстом на креаторе лажи. Други скандал који се дешава, када доведу дечаковог оца као сужња са свезаним рукама, добија димензије трагедије немогућности додира оца и сина, мужа и жене, и престаје да буде само драматични и компромитујући догађај него постаје порука о историјском скандалу, о скандалу поглавља историје које је допустило постојање тоталитарних држава које гуше и газе приватни живот и породичну љубав.
Приповедање Ђерђа Драгомана не оптерећује читаоца великим тезама и друштвеним анализама. Оно даје друштвену слику комунистичке Мађарске и њеног режима, али је усмерено на осећања, на живот, на искрени дечачки поглед на свет, на архетипску људскост која превазилази свако зло. займ на яндекс деньги без проверокмикро займ на годзайм онлайн без кредитной истории