Диктатура интелектуалне својине

Пише Мара Кнежевић Керн

AКTA има за циљ да усклади законодавство и заштити интелектуалну својину у разним областима – од индустрије забаве до фармацеутске индустрије и моде. Противници тврде да је то напад на грађанске слободе, припремљен у тајности од стране неизабраних званичника. Против њега су се побунили чак и „Лекари без граница“, упозоравајући да ће Споразум „угрозити дистрибуцију генеричких лекова земљама у развоју и изазвати урушавање корпуса људских права“

 

Све масовнији протести против најновије корпорацијске ујдурме – споразума AКTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement) – указују на коначну консолидацију анонимних  актера глобалне драме који више не пристају на пасивну улогу посматрача.
AКTA има за циљ да усклади законодавство и заштити интелектуалну својину у разним областима – од индустрије забаве до фармацеутске индустрије и моде. Званичан став је да се овим актом штите власници ауторских права од онлајн пиратерије и кривотворења. Противници тврде да је то напад на грађанске слободе, припремљен у тајности од стране неизабраних званичника, а амерички портал „Масхабле“ акт упоређује са сличним актима које је амерички Конгрес намеравао да усвоји, СОПА и ПИПА, „али је још опаснији“. Против њега су се побунили чак и „Лекари без граница“, упозоравајући да ће Споразум „угрозити дистрибуцију генеричких лекова земљама у развоју и изазвати урушавање корпуса људских права“.

„AКTA МЕТАК“
Почетни кораци у успостављању диктатуре „интелектуалног власништва“ начињени су 1999. године покушајем наметања ТРИПС споразума, који је јавност с гнушањем одбила, да би се (после тајних преговора између аутора AКTA и СОПА) појавио у новом, чвршћем паковању – под називом AКTA. Захваљујући Викиликсу комплот је обелодањен, али више не представља никакво изненађење што заговорници из агробизниса желе свет у којем ће свака травка, кап воде и микроорганизам бити власништво профитом вођених монополиста. С обзиром на то да Интернет има огроман потенцијал за обелодањивање „политички некоректних“ информација и подизање нивоа свести, не чуди што је први „AКTA метак“ испаљен у том правцу.
Посебно забрињава садржај Бејл Дол акта (1980) којим се дозвољава патентирање „живих организама створених људском руком“, што је довело до тога да се данас на тржишту може наћи преко 40.000 патентираних гена (др Хариет Вашингтон „Смртоносни монопол“ – „Печат“, бр. 200). Активиста Лоз Кеј из УК „Пирате парти“ тврди да је АКТА „само једна у низу бирократских мера осмишљених за наметање западних вредности и представља перфидан увод у диктатуру, према којој су бруталне колонијалне методе потчињавања читавих народа само дилетантска тактичка вежба“. После синхронизовања свих усвојених законских аката из ове области, појам људских права изгубиће сваки смисао.

[restrictedarea]

Аутори Споразума прикривају свој наум иза потрошених слогана: „у интересу безбедности… заштите интереса… увођења реда…“, преузимајући терминологију злогласног „погона“ Codex alimentariusa, специјализованог за сектор агрикултуре, којим се ставља под контролу комплетан корпус производње и дистрибуције хране. AКTA је само петља у пауковој мрежи којом корпорације настоје да премреже планету, угрожавајући елементарне људске слободе, међу којима и слободу говора. Контрола се (за сада) спроводи путем цензуре Интернета, ради одбране „патентних и интелектуалних права“, с намером да се „пиратерија“ прогласи за непријатеља број један савремене цивилизације.
АКТА споразум су потписале 22 европске владе, САД, Аустралија, Канада, Јапан, Мароко, Нови Зеланд, Сингапур, Северна Кореја… али се показало да њихова одлука није синхронизована са вољом и потребама народа. Уколико дође до верификације Споразума у ЕУ (планирано за јуни 2012) све људске активности биће праћене будним оком Великог цензора, а сваки покушај да неоштећени изађемо из минског поља уредби, наредби, прописа… унапред је осуђен на неуспех. Протести у Немачкој, Летонији, Пољској, Бугарској, Словачкој и Чешкој, присилили су њихове владе на одлагање доношења коначне одлуке, а немачки министар правде је изјавио да би ЕУ Парламент морао да гласа пре његове ратификације. Негативан став према Споразуму имају и Кипар, Естонија и Холандија.
Кореја се такође противи уласку у „AКTA породицу народа“, свесна да је сваки споразум са Западом својеврстан пакт са ђаволом. Активиста Хесеоб Наба тврди да је AКTA друго име за методу „одгурнутих мердевина“ – позивајући се на књигу Ha-Joon Changa „Одгурнути мердевине“ („Kicking Away the Ladder“), у којој је дата опширна анализа развоја стратегије капиталистичког друштва, захваљујући којој се економска елита обогатила. „Кад су стигли на врх ‘одгурнули су мердевине’ да би с висине вршили притисак на земље у развоју, намећући им ‘добру политику’ и ‘добре институције’ за које се временом поверовало да су неопходне за економски развој. При том се од оних доле крије истина да су се богати дочепали врха захваљујући примени другачије политике и уз помоћ другачије конципираних институција.“

НА ГАНДИЈЕВОМ ПУТУ
За разлику од кооперативних европских влада Индија је одбила да потпише Споразум, свесна да би то био увод у нови колонијални циклус. Уздигавши се из пепела спаљених ГМ поља ова земља се окреће себи, инспирисана Гандијевим трактатом „Експериментима са истином“ и размишљањима о „грађанској непослушности“. Његовим путем је кренула и др Вандана Шива, борац за „неотуђива ауторска права Земље“ и оснивач покрета за очување биодиверзитета и земљорадничких права Навданyа. Храбро се носећи са проблемима свог времена она враћа Индију на Гандијев пут, инсистирајући на поновном ишчитавању његове интелектуалне баштине, не би ли допринела покретању индијског народа препуштеног благодетима либералног капитализма и ароганцији Запада. Ганди је управо у тој ароганцији видео клицу пропасти Западне цивилизације „због агресивног наметања Западног вредносног система“.
У настојању да објасни праву природу AКTA споразума Шива уводи термин „биопиратерија“, тврдећи да се ради о успостављању правног оквира за легализацију пљачке семена: „’Монсанто’ је преузео наше семе, да би га – после генетске модификације – регистровао као своју ‘интелектуалну својину’, наметнувши став да је семе ‘интелектуално власништво’, чиме је приграбио ексклузивно право да њиме располаже. Срећом у Уједињеним нацијама још увек важи правило ‘једна земља, један глас’, па већина земаља Трећег света има значајну улогу у одлучивању. Индија одбија да потпише такав споразум, зато што он води у колонијално ропство, а WTO је већ покушала да спроведе овај наум, препуштајући монополистима нашу пољопривреду. Они се постављају као интернационални суд, интернационални недемократски ‘парламент’ и интернационални извршилац пресуда… мало је рећи да је то диктатура!“
Др Шива наводи читав низ домаћих сорти семена патентираних од стране компанија, међу којима је и слатки пиринач басмати – регистрован као „интелектуална својина“ компаније „Рајс тек“, као и вековима коришћен „neem“ проглашен за откриће компаније „Грејс“. А то је само почетак.
Вандана Шива се превасходно бори за промену концепта размишљања и сматра да традиционална знања представљају вредност по себи, коју би требало што пре заштитити. Прихватањем наметнутих услова АКТА би постала „сигурна кућа“ за биопирате, омогућивши им позицију господара живота и смрти. „Динамика задуживања и зависност од биотех компанија, креирана политиком коју намеће WТО, допринела је ГМ геноциду у Индији са стотинама хиљада сељака заточених у дужничко ропство. Иста судбина чека и остатак света… Запад је своја знања наметнуо путем интелектуалне колонизације, а први вид насиља над локалним системом знања је да га не третирамо као знање, називајући га ‘примитивним’ и ‘ненаучним’, што нема везе са науком већ са злоупотребом моћи. До које мере је ‘ненаучан’ метод често супериоран у односу на тзв. ‘научна сазнања’ говори пример филипинског народа који је биљке поделио у 1600 категорија, међу којима званична ботаника препознаје само 1200. Ту је и пример западњачког приступа шумама. Кад су колонизатори стигли у Азију, они су колонизовали и њихове шуме, намећући приступ природи као материјалном добру, намењеном експлоатацији. Шума више није имала вредност сама по себи, већ је деградирана на комерцијално исплативу индустријску грађу. Богатство Европе се темељи на трансферу биолошких ресурса ка центрима империјалних моћи и замени локалног биодиверзитета у колонијама монокултурним сировинама за европску индустрију.“
Др Шива упозорава да је Трећи свет опстао, упркос пљачкању и општој отимачини, само захваљујући биодиверзитету; уколико им то одузму за њих више нема будућности. „Патентно право је наслеђе из периода колонизације, започете пре 500 година. Колумбо и остали авантуристи носили су са собом документ, неку врсту ‘патентног писма’ које им је обезбеђивало право да прогласе својим власништвом било коју територију коју открију, уколико њом не владају бели господари. Савремени патенти на живот као да имају сличну вредност: то су комади папира добијени од Патентног завода који корпорацији гарантују право да – уколико набаса на неко знање или живи организам, биљку, семе, лекове (за које бели човек до тада није чуо) – може на њих да полаже право и да на њима профитира.“

[/restrictedarea]