Abolghasem Delfi: Svetske siledžije idu na Iran

Razgovarao Zoran Miloševića

Moja zemlja hoće da naučna dostignuća svog nuklearnog programa, nanotehnologije, medicine i svemirskih istraživanja stavi na uvid svima u svetu koji to žele da koriste u miroljubive svrhe. To je još jedan razlog zbog čega se siledžije i hegemonisti u svetu bune protiv Irana, jer mi razbijamo njihov monopol

 

Zbivanja na Bliskom istoku dugo su već u centru svetske pažnje. Dodatni interes za ovaj region izazvala su nova zaoštravanja oko Irana, čija nezavisna geopolitička orijentacija i buran razvoj, kao i poseban društveni i politički sistem, izaziva Vašington da – predstavljajući nastojanje ove zemlje da razvije sopstveni nuklearni program kao navodnu opasnost za druge –  otvoreno pripreti upotrebom vojne sile. O tome, kao i o drugim pitanjima vezanim za život i geopolitičke prilike ove velike zemlje, razgovaramo sa njegovom ekselencijom, ambasadorom Islamske republike Iran u Beogradu gospodinom Abolghasemom Delfijem. Napomenimo i to da verujemo da našeg sagovornika na odmerenost i takt, pa i uzdržanost uprkos teškim i sumornim temama našeg razgovora, koji se inače odvijao uoči 10. februara, odnosno proslave 33 godišnjice Islamske revolucije, obavezuje pre svega njegova funkcija.  Čini se, međutim, da je njegova ekselencija čitaocima ipak predočila i uputila jasne i neuvijene poruke i objašnjenja bliskoistočnih složenih događanja.

Vaša ekselencijo, evo prošla je godina od našeg susreta. Šta se u međuvremenu dogodilo u Vašoj zemlji i u čemu je posebnost ovogodišnjeg obeležavanja za Iran značajnog datuma godišnjice revolucije?
Ove godine su posebni uslovi proslave pobede islamske revolucije u Iranu. Nova dostignuća se manifestuju u oblasti industrije, poljoprivrede, medicine, vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja, nanotehnologije… Kao što je naš predsednik već obznanio svetu, Iran je počeo komercijalnu proizvodnju novih lekova za četiri do sada retke bolesti. Lekovi koji su se donedavno proizvodili samo u dve zemlje, sada se proizvode u  Iranu i biće na raspolaganju svima.
No, ono što se izdvaja je svakako proizvodnja „gorivne ploče“ za Teheranski istraživački nuklearni reaktor. Do sada smo uranijum uvozili, ali zbog sankcija morali smo sami da proniknemo u tajne proizvodnje ovog goriva. Spomenuti reaktor je radio godinama, a gorivo je uvoženo. Odnedavno, države koje su ga posedovale počele su da izbegavaju da nam isporuče gorivo. Smatrali su da ukoliko nam uskrate mogućnost kupovine goriva za nuklearni reaktor, da će onemogućiti njegov rad, jer da bi reaktor radio potreban je uranijum koji je obogaćen do 20 odsto čistoće. S obzirom na te nove okolnosti, odlučeno je da se gorivo proizvede u Iranu. Ovaj uranijum sa 20 odstotnim obogaćivanjem se koristi za pravljenje gorivne ploče. Na godišnjicu proslave pobede islamske revolucije u Iranu, 11. februara 2012. godine, teheranski istraživački reaktor će moći da nastavi rad koristeći domaće gorivo.  Jer, ovaj reaktor se, između ostalog, koristi u medicini za lečenje nekih bolesti i u Iranu od njegovog rada zavisi oko 800.000 ljudi.

Sankcije su značajno uticale na ove prilike?!
Zbog uvedenih sankcija stvorena je teškoća za nabavku neophodne opreme za iranski nuklearni program, stoga se i ovde dogodio pomak, jer smo osloncem na domaću pamet započeli proizvodnju opreme za obogaćivanje uranijuma do potrebnog nivoa za potrebe nuklearnog reaktora.
Imajući u vidu da smo imali potrebe za uranijumom obogaćenom do 20 odsto za domaće potrebe, postignut je trilateralni dogovor Irana sa Turskom i Brazilom da mi svoj uranijum od 3,5 odsto obogaćenosti menjamo za obogaćen do 20 odsto. Iako je, dakle, predsednik SAD-a Barak Obama pre ovog dogovora dao saglasnost (Turcima i Brazilcima) na ovakav dogovor, on se samo nekoliko dana posle potpisivanja ugovora usprotivio realizaciji istog, tako da je sve obustavljeno.
Amerikanci su mislili da ako se to ne realizuje da ćemo zapasti u probleme oko nabavke uranijuma i poremetiće se rad Teheranskog nuklearnog reaktora. Međutim, to je bio povod da se iranski naučnici još više angažuju i tako su uspeli da reše problem obogaćivanja uranijuma do 20 odsto. Da se dogovor poštovao mi ne bismo krenuli da sami proizvodimo takav uranijum i ostali bi zavisni od Amerike i Francuske koje imaju ovakvo gorivo.

Poslednjih meseci najugledniji mediji se bave analizom ubistava naučnika u svetu. Rusi su, na primer, objavili da je u poslednjih 10 godina ubijeno čak 40 uglednih ruskih naučnika. To se događa i u Iranu. Zašto su naučnici danas meta?

Nažalost, oni koji su protivnici napretka Irana preduzeli su prljave i nehumane mere – ubistava iranski naučnika koji se bave nuklearnom fizikom. U toku prethodne godine ubijena su četiri naša naučnika i profesora iranskih univerziteta. Mislimo da oni koji su naručili ubistva da su smatrali da će na ovaj način odvratiti mlade da se bave nuklearnom fizikom. Međutim, posle poslednjeg ubistva iranskog naučnika više od 300 studenata je promenilo smer i upisalo nuklearnu fiziku. Tako da svaki gubitak donosi nove studente koji žele da nastave posao. Naravno, ni međunarodne organizacije, koje su usvojile i rezoluciju o sankcijama i objavile imena naših naučnika u oblasti nuklearne fizike, nisu bez greha u slučaju ubistava naučnika Islamske Republike Iran  i moraju da odgovaraju za to. Budna savest i slobodarske zemlje sveta ne smeju da ćute pred slepim terorom i moraju da najoštrije i najglasnije osude ovakva nedela.
Jasno je da nuklearne sile ne žele nove članice u svom klubu. Oni, zapravo, žele da nuklearna tehnologija, kao i druga naučna dostignuća, budu samo u njihovom vlasništvu, odnosno da imaju monopol kako bi nametali svoju volju drugima. Ovo što sam rekao važi i za oblast vazduhoplovstva i svemirskih istraživanja. Danas, Islamska republika Iran ulazi u te oblasti (svemirski program, sateliti, tehnologija lansiranja satelita…) Interesantno je da države koje su do sada posedovale tehnologiju lansiranja satelita, a njihov broj ne prelazi prste jedne ruke, nisu želele da lansiraju naše satelite sa svojih rampi… Danas smo i to dostigli, jer naši sateliti su u orbiti zahvaljujući domaćim raketama.
Za razliku od monopolista Iran hoće da stavi svoja naučna dostignuća svima u svetu koji to žele da koriste u miroljubive svrhe. To je još jedan razlog zbog čega se siledžije i hegemonisti u svetu bune protiv Irana, jer mi razbijamo njihov monopol. Polazeći od svojih verskih i kulturnih shvatanja, mi smatramo da sva ova dostignuća moraju biti na raspolaganju svim ljudima, bez obzira na rasu, naciju i veru. Nauka i tehnologija ne treba da budu monopolisane.

Mnogo toga se u protekloj godini dogodilo na Bliskom istoku. Kako komentarišete „Arapsko proleće“ i „demokratizaciju“ Libije?
Mi oko ove terminologije imamo drugačiji stav. Smatramo da naziv ovog pokreta nije „Arapsko proleće“. Naime, sada je prva godišnjica revolucije u Tunisu i Egiptu i ona se naziva „Islamsko buđenje“, a ono je započeto 1979. godine islamskom revolucijom u Iranu. Iranski narod je tada, da vas podsetim, mirnim načinom zbacio vlast koja je bila protiv njegovih uverenja. Iranski narod je pokušao da stvori poredak koji je u skladu sa njegovim verovanjima i kulturom. U toku preteklih 30 i više godina, sve je rađeno da se taj model stabilizuje. Iranci su u tome uspeli.
Hegemonistički i siledžijski svet je od početka ovih zbivanja bio protiv pokreta, jer je dobro znao da će to biti model i za ostale narode i zemlje. Stoga, u proteklih 30 godina su stalno prikazivali ovaj pokret na neistinit način i bez sadržaja, da niko ne bi obratio pažnju na njega i da ga ne uzima za model. Suština svih protivljenja Iranu je upravo to, da Islamska republika Iran ne postane model za ostali svet.
Ipak, ne samo što se to nije desilo, već su drugi narodi, naročito muslimanski, postali uvereni, na osnovu našeg iskustva, da mogu sami da upravljaju svojom sudbinom. Dokaz ove tvrdnje su događaji u Tunisu i Egiptu, gde se posle narodnog ustanka i prvih parlamentarnih izbora pokazalo da najviše glasova imaju oni koji žele islam i da će upravo oni formirati vladu. Takav trend je započet i u Libiji, ali su se hegemonisti sveta i siledžije, zbog svojih određenih razloga  u vezi sa Libijom, vojno umešali i poremetili trend ovog pokreta, čime su naneli ogromne štete libijskom narodu. Libijski narod je mogao na svoj način, kao što su to uradili Egipćani i Tunižani, da realizuje svoje pravo i bez stranog mešanja i sa mnogo manje štete. Međutim, ova vojna intervencija nanela je pored materijalne štete i ogromne ljudske žrtve. Posledice vojne intervencije se još osećaju u Libiji, a narod nije ostvario ono što je želeo. Sada se to dešava u Jemenu i Bahreinu, ali opet se vojno interveniše, posebno u Bahreinu, i preduzimaju sve mere za sprečavanje realizacije zahteva većinskog stanovništva ove zemlje.

Meta Zapada sada je i Sirija. Iran i Sirija imaju veoma dobre međudržavne odnose i čak su najavili zajedničku odbranu u slučaju napada na jednu ili obe države. Šta očekujete da će se dogoditi?
Slučaj Sirije se umnogome razlikuje od događanja u drugim zemljama regiona. Sirijski narod i vlada u okviru svojih unutrašnjih poslova su u fazi realizacije željenih društvenih i političkih reformi. Za to nije potrebno nikakvo strano mešanje. Oni koji su se umešali u sirijske unutrašnje poslove i problem prebacili u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i otvorili prostor za prisustvo Arapske lige, nisu razmišljali o razlikama između Sirije, Jemena i Bahreina. Sirija se nalazi na prvoj liniji borbe protiv okupatorskog cionističkog režima. Zbog toga se pokušava da se uz pomoć stranih plaćenika sruši sirijski režim, iako ne postoji razlog za mešanje u unutrašnje poslove Sirije. To je očigledno strano mešanje, koje je apsolutno neprihvatljivo. Trebalo bi dozvoliti da se sam sirijski narod dogovori, bez stranog mešanja, sa svojom vlašću o promenama i reformama.

Jasno je da sankcije Zapada treba da destabilizuju unutrašnju situaciju u Iranu i da podstaknu narod da sam – nekom „obojenom revolucijom“ – smeni aktuelnu vlast i dovede Zapadu poslušne ljude. Iz našeg – srpskog iskustva znamo da sankcije deluju. Sporo, ali deluju. Prema podacima koje navode zapadni mediji u Iranu je visoka nezaposlenost, pa sankcije samo produbljuju nevolje običnih ljudi, naročito mladih, gde je nezaposlenost i najveća.
Islamska republika Iran je tokom proteklih 30 godina bila suočena sa različitim sankcijama, a zbog razloga koje sam već naveo, siledžijski svet nije hteo da dozvoli da Islamska republika Iran ostvari svoje ciljeve. Način koji su izabrali su: nametanje vojnog sukoba sa susedima, pa ekonomske sankcije i, naravno, finansijske i druge oblike potkopavanja. Smatrali su da će ove mere dovesti do problema koje iranska vlast neće moći da reši. Međutim, moramo znati da je iranski narod pre 30 godina odlučio da sam uzme sudbinu u svoje ruke. Kod nas su svake godine bili izbori, tokom kojih su zvaničnici i odgovorni funkcioneri, od najvišeg do najnižeg nivoa birani direktnim glasom naroda. Gde god je postojao problem tu je bio narod da iskaže svoju volju i izabere, odnosno smeni ljude koji nisu dobro radili svoj posao. Tako da je iranski narod uvek bio prisutan kada je u pitanju njegova sudbina.
Mi smo zemlja sa oko 75 miliona stanovnika, bogata energentima, imamo važnu geopolitičku poziciju u Persijskom zalivu i Bliskom istoku. Ovi potencijali su nam omogućavali da svoje probleme rešimo na najbolji način. Izneću nekoliko primera o dostignućima naše zemlje. Jedan od najjasnijih primera je činjenica da je iranska vlada, bez obzira na nametnute uslove od strane drugih, realizovala svoju ozbiljnu i odlučnu nameru u pogledu reformisanja ekonomskog sistema zemlje i postepenog ukidanja subvencija na osnove proizvode (gasa, nafte, vode, struje…) postizanjem realne cene ovih proizvoda, i stvorila bolje uslove za život iranskog naroda. Da bi u ovo tranziciono vreme olakšala život običnih građana, pristupilo se davanju direktne materijalne pomoći svakom građaninu, što je prva faza, jer će se postepeno ona umanjivati i na kraju davati samo najugroženijim socijalnim slojevima. To je dokaz da i u ovakvim uslovima može da se reformiše ekonomski sistem Irana. Međutim, kao što znate reforma ekonomskog sistema je složen i dug proces. Za to su potrebni adekvatni uslovi, pre svega mirna socijalna atmosfera da bi reforme uspele.
Bićete svedoci kada budu održani sledeći izbori za Parlament, početkom marta 2012. godine, sa kojom voljom će narod učestvovati i kakav će biti odziv birača. Ovo je važno, jer odziv birača pokazuje nivo učešća naroda u kreiranju sopstvene sudbine, odnosno sopstvene budućnosti.

Mediji špekulišu da se iranska elita podelila na nacionaliste i islamiste i da je moguće produbljivanjem ove podele posvađati je i dovesti prozapadne ljude na čelo Irana. Da li je iranska elita danas jedinstvena?
Izbori su adekvatan pokazatelj raspoloženja građana i do sada je bilo, kako sam već naglasio, više od 30 različitih izbora i uvek se pre njih pokreću priče o podeli na prozapadnjake i islamiste. Činjenica je, međutim, da postoje različiti stavovi o važnim pitanjima, ali je u svemu tome zajedničko poštovanje Ustava, vođstva i islamskog karaktera naše Revolucije.
Ustav je definisao prava i obaveze svih građana, a terminologija islamisti, nacionalisti i prozapadni lideri, ne odslikava prava dešavanja u Iranu.

SAD su u Persijski zaliv poslale tri nosača aviona i brojne druge brodove i podmornice, a kopnena vojska se okuplja u Izraelu. Istovremeno, podigle su oko 20 vojnih bolnica u Gruziji. Zemlje Persijskog zaliva kupile su od SAD-a naoružanje u vrednosti od 36 milijardi dolara. Predstavnici Katara bi da šalju vojsku na Siriju i Iran… Svi ovi podaci su uznemirujući. Očekujete li da će Amerika sa svojim satelitima udariti na Iran?
Persijski zaliv je osetljiv region. Važan deo energenata svet obezbeđuje u ovom regionu, dok međunarodna ekonomska situacija nije dobra. Rat i nemiri nisu nikome od koristi. Bez obzira na sve medijske kampanje o situaciji u Persijskom zalivu i Islamskoj republici Iran, trebalo bi znati da mi kao zemlja na severu Persijskog zaliva, koja ima najduže obale, smatramo sebe pozvanim da uz pomoć ostalih zemalja regiona garantujemo bezbednost u Persijskom zalivu i, naravno, Hormuškog moreuza. Naš region je već jednom doživeo iskustvo vojnog sukoba i sve zemlje su osetile štetu od toga. Sigurno je da svi oni koji imaju zdrav razum ne žele da se takva situacija ponovi.
Jedino, možda, cionistički režim, zbog suštine svog postojanja ne želi mir i stabilnost u regionu, ali je sigurno da zbog potencijala Islamske republike Iran i ostalih zemalja u regionu novi avanturizam skoro da nije moguć.

Vlada Izraela je obavestila javnost da neće o svom eventualnom napadu na Iran obavestiti ni SAD do 12 časova pre napada, kako bi sprečila da Vašington blokira takvu operaciju. Kako je moguće da Izrael napadne sam Iran bez saglasnosti Saveta bezbednosti?
Kao što sam rekao cionistički režim je jedan avanturistički i teroristički režim, koji neprekidno, svojim ponašanjem, podstiče nemir i nestabilnost u regionu. Postojanje takvog režima je faktor nestabilnosti. Zločinima protiv palestinskog naroda, agresijom prema susedima i okupacijom njihovih teritorija stvorena je nestabilnost na Bliskom istoku. Upravo zbog toga je cionistički režim faktor nestabilnosti u regionu. To je režim koji poseduje vojnonuklearni potencijal i atomsku bombu,  ne poštuje nijednu međunarodnu normu, ne sarađuje sa Agencijom za nuklearnu energiju i protivi se svim miroljubivim inicijativama. Ipak, ovaj režim nema potencijal da izazove više nestabilnosti nego što je to već učinio. Iskustava ratova 33 dana sa  Libanom i 22 dana rata u pojasu Gaze su pokazali da nelegalni režim ne može više da se poigrava sa mirom i bezbednošću regiona.

Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 687 traži da se Bliski istok oslobodi od oružja za masovno uništavanje. Izrael, prema američkim izvorima, ima oko 200, 300 atomskih bombi, a pritisak se vrši na Iran da obustavi svoje nuklearne programe. Da li se ovde radi o duplim standardima i nepoštovanju međunarodnog prava ili o nečem drugom?
Nuklearno pitanje, kao i mnoge druge teme iz međunarodne politike pokazuju da postoje dvostruki standardi. Trebalo bi znati da se zemljama poput Islamske republike Iran, koja je potpisnica Sporazuma o neširenju oružja za masovno uništavanje (NPT) i u ovom trenutku u Iranu se nalaze inspektori Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, koji mogu da posete sva postrojenja, uvode sankcije, a drugima koje ovo ne poštuju i, kao što ste sami napomenuli, poseduju nuklearne bojeve glave, ne uvode. Pored toga, Iran je inicijator ideje o Bliskom istoku bez oružja za masovno uništavanje i pruža svu moguću saradnju međunarodnoj zajednici po ovom pitanju, istovremeno se sprema za pregovore sa grupom „5+1“. Sve to nije dovoljno i Iranu se uvode sankcije, a sa druge strane zemlje koje poseduju nuklearno oružje ne dozvoljavaju međunarodne inspekcije nuklearnih postrojenja i dobijaju svu pomoć SAD-a i Zapada za razvoj nuklearnog programa. To se zove politika dvostrukih standarda.

Turska nastoji da ima značajnu ulogu i u tekućim događajima u Siriji. Na Balkanu se takođe oseća prisustvo Turske u duhu atlantizma i amerikanizma, pa eksponenti ove politike stalno remete postojeće pokušaje mirenje naroda i zajednički suživot. Neki geopolitičari smatraju da na Balkanu nema mira, ni saradnje među narodima i različitim religijama (posebni pravoslavcima i muslimanima) dok ulogu Turske na Balkanu ne preuzme Iran!
Sa Turskom imamo dobre odnose u skladu sa činjenicom da smo susedi i islamske države koje imaju značajnu ulogu u regionu i u međunarodnim institucijama. Kao što sam rekao, oko pitanja nuklearnog programa smo tesno sarađivali upravo sa Turskom i Brazilom.
Što se tiče Balkana, naša politika je uspostavljanje mira i stabilnosti. Sa  Srbijom i narodima koji u njoj žive imamo dobre odnose, a sve to potiče još iz doba prethodne Jugoslavije. Iranska vlada je spremna da svoje potencijale za uspostavljanje dijaloga stavi na raspolaganje Vladi Srbije i narodima u regionu.

Iz nekih pokušaja da se i iranski glas čuje u našoj javnosti, poznato mi je koliko je to danas teško. Zapadna propaganda je prilično uspela da Iran predstavi u crnim bojama i ljudi se plaše da ne dobiju neprijatnu etiketu ako sarađuju sa predstavnicima Irana. Da li je, dakle, moguće saradnju Irana i Srbije podići na viši nivo. Kako ocenjujete aktuelne odnose Irana i Srbije?
Iran sa Srbijom ima veoma dobre odnose u svim oblastima (ekonomska politika i međunarodna politika, posebno). Smatramo da Srbija ima značajnu ulogu za mir i stabilnost u regionu. Islamska republika Iran može da ima razvijene odnose sa Srbijom na osnovu veza koje postoje između dva naroda. Naravno, činjenica je da moć medija stvara neistinite slike o oba naroda i obe države u javnom mnjenju obeju zemalja. Potrebno je da se ovo stanje ispravi. A saradnja između medija dve zemlje i povezivanje novinara, kao i korišćenje informacija nacionalnih agencija, umesto međunarodnih, koje plasiraju vesti na osnovu svojih hegemonističkih i političkih stavova, može imati najveću ulogu u ispravljanju gledišta javnog mnjenja dve zemlje.

_______________

Abolghasem Delfi (1954, Teheran) je završio studije sociologije na Univerzitetu u Teheranu. Oženjen je i ima dvoje dece. Govori francuski, španski i engleski. Karijeru je započeo 1980. godine kao pomoćnik direktora Iranske državne radio-televizije, a zatim je 1985. godine imenovan u Ministarstvu spoljnih poslova na mesto „stručnjaka za pitanja afričkih zemalja francuskog govornog područja“. Do 1988. godine radi kao pomoćnik Druge direkcije generalnog direktora za Zapadnu Evropu. Zatim sledi ambasadorska karijera u Kolumbiji , Čileu  i Belgiji , gde je ujedno bio i šef misije Islamske republike Iran u Evropskoj uniji. Potom se vraća u Iran na mesto pomoćnika generalnog direktora za Zapadnu Evropu u MIP-u.

 

4 komentara

  1. to je lose, ali, zar se i Iran ne mesa u tudje stvari, pa i na Balkanu ?!

  2. Sudar dvije ambiciozne sile u ekspanziji.
    A kad je trebalo udesiti Srbe, djelovali su zajednički i solidarno – neprijatelj mog neprijatelja moj je prijatelj, prijatelj mog neprijatelja … neprijatelj mog prijatelja …? Ovo mi postaje teško za upratiti, izgleda da se neemocionalne anglosaksonske glave ipak najbolje snalaze u ovoj kombinatorici.

  3. Zadnje pitanje (ne, odgovora) ovog intervjua sve govori i to je dobro. Uvaženi autore intervjua, nije Zapadna propaganda crno prikazala Iran, već upravo njihova internacionalna televizija Sahar, pa još na “bosanskom” jeziku! Ja kol’ko znam (a znam!) bosanski samo Konj postoji! Gledajte Sahar i sve će vam biti jasno.
    Nemojte više da afirmišete ovu nultu zemlju.
    Zašto ne postaviste ovom “sociologu” sljedeća pitanja:
    -Što prvom predsjedniku Republike Srpske, dr Radovanu Karadžiću, Iran nije dostavio dokumente o kršenju embarga “siledžijskih” UN tzv. BiH?
    -Da li su i tada te “siledžijske” UN u pravougaoniku Vašington-Teheran-Zagreb-muslimansko Sarajevo bile siledžijske?
    -Zašto ste podržavali Izetbegovića?
    -Zašto ste Izetbegovića, uprkos siledžijskom “embargu”, preko Beča naoružavali pomenutim pravougaonikom?
    -Zašto ste naoružavali terorističku OVK?
    Ma zašto ste slali mudžahedine da ubijaju srpsko autohtono stanovništvo u nekadašnjoj BiH?
    -Zašto bi mi (Srbi) prema vama bili blagonakloni?-ma nećemo ni biti.
    SRBIJA-RUSIJA dvojac koji će krojiti sudbinu na Balkanu.
    A s’ vama šta Rusija odluči, nek’ bude.

  4. Znam,sada se traži podrška za sopstveno stanje i ugroženost. Naravno da sam pristalica sopstvenog razvoja,pa i nuklearne tehnologije, do proizvodnje oružja.Zašto to da imaju,samo, svetski moćnici?Potrebna je ravnoteža straha,jer samo tako se to oružje neće koristiti.
    Kada bih bio siguran da se time neće “izvoziti” islam i nekritički širiti po regionu. To smo imali prilike iskusiti u ratu pri raspadu SFRJ,kada je samo jedna strana bila optužena,a i dalje je, za sve loše što se dogodilo.
    Gde je ,tada ,bio Iran.I danas podržava unitarnu BiH,uprkos protivljenju RS.
    U SFRJ se nije prihvatalo demokratsko pravilo ,jedan čovek-jedan glas, jer je Srba bilo najviše,sada se to pravilo traži jer Srba nema najviše. Naoružava se Kosovo,van svih pravnih principa, a kad se nepravo nameće sopstvenom narodu,onda vapaj za podršku uz prisećanje na dobre odnose u doba Jugoslavije i nesvrstanosti.
    U dilemi sam da se treba imati moć za suprotstavljanje moćnicima ali da se ta moć neće nametati nemoćnim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *