12. фебруар – Анђелинин филм: Милосрдни анђео на платну

Оно што је у најавама требало да буде храбро суочавање са мучним искуствима грађанског рата у Босни, кроз универзалну причу о насиљу над женама, у дебитантском филму “У земљи крви и меда”, сценаристкиње и редитељке Анђелине Џоли, нажалост, добило је потпуно друга значења. Када се после краткотрајног, углавном неуспешног комерцијалног боравка у америчким биоскопима, коначно појавио на фестивалу у Берлину, у оквиру програма “Берлинале специјал”, све “маске” око филма “У земљи крви и меда” су пале. Ништа није остало од шекспировски интониране идеје о савременом Ромеу и Јулији на Балкану. Остала је само брутална и неуверљива прича о љубави Србина и Муслиманке, у време грађанског рата у Босни.

У филму се ова љубавна прича мелодраматично завршава, тако што српски официр Данијел (игра га без стварних емоција Горан Костић) убија Муслиманку, сликарку Ајлу (Зана Марјановић), с којом је, пре и током рата, био у љубавној вези. Пуца јој у главу, а потом пада на колена пред УН полицијом узвикујући неколико пута: “Ја сам ратни злочинац”. Очигледно је да и ово остварење хронично пати од стереотипа медијског третмана сатанизације Срба. Зато није никакво чудо што се на одјавној шпици, око које се водила додатна полемика о арогантности манипулисања истинитим подацима, као метафора читавог остварења о рату и угрожености људских права, наводи да је “агресор силовао 50.000 жена”.

Све у овом филму, на сасвим јасан и недвосмислен начин, у форми изазовне ратне љубавне мелодраме, води у правцу оптужбе за етничко чишћење уз најстрашнија зверства једне, српске стране, укључујући силовање заробљених жена. Руковођена својим хуманитарним радом на међународном плану Анђелина Џоли сачинила је доста бизаран сценарио. Базирала га је, како сама каже, на стварним догађајима, које је на великом платну преточила у прави бедекер бесмислених убистава и бестијалног понашања сваке врсте.

Окосница читаве приче заснована је на препознатљивој матрици Лилијане Кавани из “Ноћног портира”. Прича се фокусира на однос злостављача и жртве, конкретно српског официра и његове заточенице Муслиманке. Он је штити у паклу “логора за силовање”, али и користи сексуално, као “личну својину”. Идеолошка и мотивациона потка за читав овај чудовишан ход зла “У земљи крви и меда”, за све оне који објективно немају појма о националном и историјском контексту простора где се радња одвија, директно се чита из лика Данијеловог оца, главнокомандујућег официра Небојше. У већ препознатљивом маниру игра га Раде Шербеџија. У једној плакатској тиради Небојша тобож објашњава историјску улогу Срба у време Турака, пада Хабзбурга, отпора према Хитлеру до данашњих дана. У својој “националној” заслепљености он одстрањује “туђинку” из живота свога сина и тако постаје носилац акције ликвидације некадашњих суседа, сада затвореника.

Не спорећи ауторску слободу у интерпретацији свега што се дешавало на балканским просторима, као ни право на жигосање злочина, што је основа за лечење болних рана прошлости, мора се констатовати да је филм “У земљи крви и меда” Анђелине Џоли то право прокоцкао. Иако, можда, то и није била њена намера. Читав филм, скромних уметничких и редитељских домета, потонуо је у плакатску политизацију, у којој слике неописивих окрутности са призорима мелодрамске љубавне приче не стварају никакву прихватљиву целину. Шанса је неповратно изгубљена.

Извор: Агенција