Veliki praznik poezije

Piše Vladimir Dimitrijević

Šestotomnik Danojlićevih prepeva vraća u samu srž našeg evropskog iskustva, koje je, između ostalog, i pesničko

 

Ako je neko pomislio da je pesništvo, u liberal-kapitalizmu najnenužnija stvar na svetu, zauvek poraženo, i ako je na pitanje Helderlinovo: „Čemu pesnici u oskudno vreme?“ već davno odgovorio sa: „Ničemu“, onda je krajnje vreme da digne glavu: u našem jeziku počinje još jedan praznik poezije. Naime, vredni pregalac na njivi pesništva i sam pesnik i antologičar Selimir Radulović, vlasnik izdavačke kuće „Orfeus“ iz Novog Sada, obradovao nas je pred kraj prošle godine izdanjem sabranih prepeva Milovana Danojlića. U šest tomova pred nama su stihovi Džona Dona, Šarla Bodlera, Viljema Batlera Jejtsa, Ezre Paunda, Pola Klodela, Luja Aragona, Josifa Brodskog, Nikolaja Zabolockog, Huana Ramona Himenesa, i ostalih koje je jedan od naših najvećih živih književnika decenijama „posrbljivao“, čineći nas sudeonicima velike trpeze duha. Njegova uloga u životu mnogih čitalaca (ne samo Danojlića kao pesnika, nego i kao prevodioca), ne može se prevideti. Uostalom, u decenijama koje su iza nas, mnogi trenuci ostali su epifanijski svetli, nepojedeni od proždrljivih skakavaca istorije, zahvaljujući prepevima čarobnjaka kakvi su, pored Danojlića, bili Ivan V. Lalić (zatočnik Helderlina i Volta Vitmena, između ostalih), Branimir Živojinović (zahvaljujući kome Rilkea doživljavamo kao pesnika našeg jezika), Kolja Mićević (od Edgara Poa do Fransoa Vijona, i dalje, i dublje). Zato nas šestotomnik Danojlićevih prepeva vraća u samu srž našeg evropskog iskustva, koje je, između ostalog, i pesničko. Jer, Srbin živi evropskom kulturom više od dva veka i plodotvorna prožimanja sa „zemljama svetih čudesa“ , kako je Homjakov zvao Zapad, tužan zbog gašenja svetlosti duha na toj strani sveta, sastavni su deo našeg obrazovanja. Čitajući Danojlića, zaboravljamo i Sarkozija, i Angelu Merkel, i sve te komesare, konjovodce i konjušare globalizma, i vidimo da Evropa postoji kao vertikala, i da nije poražena, bez obzira na sve što pokušavaju da joj učine, opatuljujući je i sakateći u prokrustovskoj postelji mamonizma. Uostalom, kako veli Danojlić u svojoj belešci iz 2003. godine o prevođenju Bodlera: „Poezija je, danas, jedna od nevažnijih briga naše sredine, obuzete borbom za preživljavanje, izmučene svakojakim lomovima, zatrovane politikom“. Pa ipak, dodaje, „u hramu Poezije služba se drži kao i u svakoj drugoj crkvi, nedeljom pre podne, bez obzira na interesovanje vernika i na društvene prilike. Sveštenik oblači odeždu i kad je crkvena lađa ispunjena do poslednjeg mesta, i kad u njoj stoje dvoje-troje starih i nemoćnih ljudi. Dopalo me je da održim službu, i ja sam svoje ispunio“. Da, to je praznično shvatanje sveta! I zato je ovo šestotomni praznik za sve koji vole „čedni bezdan stihova“ (Nikolaj Zabolocki).

NEPORAŽENA EVROPA
I tako, uzmemo u ruke Danojlićevog Bodlera, oca modernizma, onoga koji je pošao u potragu za lepim na dnu pakla, i koji je, u „Cveću zla“, naslikao dušu savremenog čoveka na razvalinama hrišćanskog sveta. Od uvodne pesme „Čitaocu“ Danojlić nas pouzdano vodi kroz svet pesništva u kojem je konačno došlo do raskida kalokagatijske antičke trijade dobro-lepo-istinito, ali koji i dalje ne može, a da se ne osvrće za sobom, gledajući, makar u tami, lik Hrista od koga se beži, i to u naručje satani (kome će Bodler i litaniju napisati). Pišući predgovor za svoj prepev svih Bodlerovih rima,  Danojlić se sećao kada im je prvi put pristupio – još kao mladi saradnik „Dela“, 1961,početnički nesiguran i  u isti mah početnički samouveren, da bi im se vratio devedesetih godina 20. veka, iz krajnje ličnih razloga: „U razdoblju između 1990. i 2000, moji odnosi sa svetom su se temeljno pokvarili; ne znam koga i čega sam se više grozio – zavičaja, ‘međunarodne zajednice’ ili tzv. ‘druge domovine’. Činilo mi se da, osim niskosti, laži i nasilja, na svetu i nema ničeg drugog. U tim, mračnim godinama prvi put sam, uistinu, otkrio lekovitu moć Bodlerovog pesimizma. Na ljutu ranu, ljutu travu! Uzimao sam ga, pred spavanje, kao lek; davao mi je snage da izdržim. Njegova mržnja prema Progresu, Novinarstvu i ćiftama krepila me je i usmeravala prema cilju koji je s one strane svih vidika, izvan života… Mislim da sam ga tada prvi put razumeo kako treba, do kraja“. I poduhvatio se da ga prevede, i podari ogorčenicima iz svog naroda. Kao lek od ogorčenosti, i dokaz da je hrišćanstvo i danas, posle „nihilina“, otrova o kojem je pisao Niče, moguće i delatno,tu je zatočnik viteške Evrope, Pol Klodel, čije je ode Danojlić takođe uveo pod naše nepce, malo nebo u ustima. „Stvarnost je sveta, i Bog je u njenom srcu“, opisuje Danojlić Klodelov pogled na svet, u svom eseju „Klodelov podvig“, ističući, između ostalog, da je ovaj istinski, pa čak i „kruti“, rimokatolički dogmata „sklon veselim igrama reči, pošalicama, pisanju prigodnih stihova“ i da je godinama „smišljao pesmice o puževima, za zabavu svojih prijatelja i unuka“.Jer, hrišćanstvo jeste eshatološki ozbiljno, i upravo zato životno radosno. Takav Klodel svoj patriotizam (za koji „drugosrbijanci“ stalno govore da je „poslednje pribežište hulja“) gradi na mističkom poimanju bratstva u Nebeskom ocu (Danojlić: „Rodoljubivo nadahnuće proizlazi neposredno iz religioznog viđenja sveta, ljubav prema zemlji iz ljubavi prema prirodi i, dalje, prema celokupnoj Božjoj tvorevini“). Prepevavao je Danojić i Aragona, koji je od veštački razbarušenog nadrealiste postao vatreni ideolog, čak i staljinističkog komunizma, ali koji nije došao daleko u svojoj poeziji, ostajući u romantizmu 19. veka i ističući se, prevashodno, kao tekstopisac šansona. A Ezra Paund, svojeglavi popisivač svega trajnog u ljudskoj civilizaciji, koji se, s kataloškom vrtložnošću vitmenovskog tipa, kretao od antičke poezije do konfučijanske mudrosti, Paund, neprijatelj lihvarske civilizacije i uzgajivač kulta trubadura, mrzitelj savremenog ćiftinstva, robijaš u američkom kavezu (bukvalno su ga držali u kavezu) i američkoj ludnici, paganin s hrišćanskim osećanjem za socijalnu pravdu? Avantura prevođenja Paunda Danojliću je takođe pošla za rukom, uprkos svoj, takoreći džojsovskoj (onoj iz „Fineganovog bdenja“) razbokorenosti jezičkog materijala s kojim se suočavao. Bio je to naporan, i, naravno, posvećenički rad.(„Ezra Paund je s voskom u ušima prošao kroz naš vek;opirući mu se, pomagao nam je da shvatimo: da ne potičemo od juče“, kaže Danojlić, objašnjavajući razloge svog posvećeničkog bdenja). Pa tek pesnik „Plovidbe u Vizantiju“, (l)irski nesmirenik Viljem Batler Jejts (koga je Petar Pajić, pesnik „Srbije“, u jednoj od svojih pesama pozvao kod sebe na slavu; nimalo slučajno, jer Jejts je bio ponosan što je Irac, pošto je, po njemu, Irska „sveta zemlja“)! Kako se oko njega Milovan iz Ivanovaca, iz Svete (i uboge) Srbije potrudio. I evo kako sad zvuči, kao da je neko od nas pisao: „Ja sam iz Irske, a/ Irska je sveta zemlja, / I vreme tutnji“, ona će. „Hajde,/ Da zaigramo, sred Irske, gajde/ Nek jeknu,od sažaljenja.“ I, naravno, Josif Brodski, koga je Danojlić, uprkos tvrdnji činovnika iz sovjetskog udruženja pisaca da ga je nemoguće naći u Lenjingradu, ipak našao („Znao sam da živi u Lenjingradu, da je iskusio sibirski progon, a opet mi je, po onome šta je i kako govorio, ličio na mitsko stvorenje“, veli prevodilac „Stanice u pustinji“), i čije je stihove, u doba kad se pesnik vratio iz progonstva (a osudili su ga, ako se ne sećate, „zbog parazitizma“, jer je hteo da živi od stihova i slobode i jer se, poput svog sunarodnika i zemljaka, Mandeljštama, za „blaženu besmislenu reč molio u sovjetskoj noći“). I drugi, i mnogi, u jednom od tomova ovog šestotomnog praznika („Sa svih strana“)… Evropa, od Atlantika do Urala, koja se neće ostvariti kao politička mogućnost (a želeli smo je, ne samo Šarl de Gol), ali će je, uvek i svagda, biti u duhu i na jezicima koji su je prepevali; među njima, i na srpskom, zahvaljujući, između ostalih naših pravih Evropejaca, i Milovanu Danojliću, koji živi između Poatjea i Ivanovaca, i koji peva odavde do Dablina i Moskve. Jer, ima šta, i ima s čim.

NAČELA PREVOĐENJA
U knjizi lepih i tačnih ogleda „Pesnici“ („Zavod za udžbenike“, Beograd, 2007), Milovan Danojlić je pored eseja o pesnicima koje je prevodio i koji su svojevremeno bili predgovori za knjige prepeva, dao i svoju poetiku prevodilačkog zanata, koji je, kao i svaki pravi zanat, vrhunska umetnost. Pod naslovom „Pesnik kao prevodilac“ kriju se osnovna načela njegovog pristupa: počev od prihvatanja teze da je prevod nemoguć (ali se prevodi, jer je i život nemoguć, pa se opet živi) do toga da je prepevavanje tuđih stihova u isti mah i lek protiv sopstvene nervoze, posledice užurbanosti modernog čoveka. Danojlić se ne miri sa zahtevima teorijske lingvistike koja, postavljajući prevodiocu apsolutne zahteve, previđa relativne, ali estetski vredne i kulturi korisne uspehe (jer, ko bi od nas imao pojma o „Ilijadi“, „Odiseji“, Danteu, japanskom haikuu, da nije bilo prevodilaca )? Prevođenje jeste prepričavanje, ali može da do nas donese duh izvornika; možda Vinaverov Vijon nije tačan, ali je sasvim vijonovski. U skladu sa Paundovim načelima prevođenja, Danojlić smatra da se sa jednog na drugi jezik može preneti logopeja (idejna osnova pesme, njena misao), fanopeja (sistem slika), ali da je melopeja (zvuk), osim u retkim, srećnim slučajevima, nešto što se preneti ne da; no, to nije razlog za očajanje, nego za stvaralački napor. Prevođenje je i učenje, koje pesniku pomaže da dublje sagleda sebe i da se usavrši. Svaki prepevavani pesnik je neko koga moraš da sretneš na dubini, i koji te obogati ili otrezni (Danojlić se svojevremeno razočarao u Aragona, „dvoličnog lirskog pelivana“). I tako, po prevodiocu: „Divlji, svojeglavi Paund. Sveti Paund. Govorljivi, gromovni Klodel. Gospodstveni Jejts. Tajanstveni Brodski. Bodler, prva vežbaonica iz pesničkog mišljenja i pevanja. Pet ili šest razreda jedne škole koju sam s promenljivim uspehom pohađao“. Pesnik prevodilac mora biti i kritičar: da razlikuje dobro od osrednjeg, jako od slabog; da prenese najsnažnije slike i najbolje obrte. Da jezgreno čita drugi jezik, sa njegovim frazama koje ne treba prevoditi bukvalno, nego u skladu s idiomatskim konstrukcijama svog jezika. Da ume da se izbori s naslovom, koji treba da je jak i tačan. I da čeka nadahnuće: „Koje će nam rešenje doći, zavisi od muzike s kojom smo se određenog dana probudili, od rime koja nam je prva na um došla. A to znači da bi savršeni prepev trebalo celog života loviti!“svestan je Danojlić. I, da ponovimo: biti strpljiv. Kao pauk koji, u mreži jezika, čeka da mu doleti neka bubica…Ali, pauk probirljiv, esteta: ne pauk koji ždere sve što naleti…To jest, pauk koji će s prezirom pustiti muvu, a zadržati svica. Da mu svitka u gustom tkanju maternje melodije, dok je sveta i veka… Šest velikih zbirki ulovljenih svitaca upravo je pred vama. Unesite ih u tamu s kojom se susrećete. Verujte: baš sjajkaju, i baš kad je najteže vidi se put… Od Danojlićevih svitaca, naravno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *