Kockanje sa genima

Piše Mara Knežević Kern

Prošao je čitav vek od prvih pokušaja altruistički motivisanih naučnika da zavire u tajne gena, da bi posle početnih „uspeha“ čitavu granu nauke preuzeli preduzimljivi menadžeri, pretvorivši ljudski materijal u predmet ponude i potražnje. Umesto Hipokritovog etičkog principa, naučnici i lekari usvajaju kodekse slobodnog tržišta

 

Značajan doprinos bioetici dala je dr Hariet Vašington (Harriet A. Washington), otvarajući svojim istraživanjima mnoge tabu teme – vezane za urušavanje medicinske etike. U knjizi „Medicinski aparthejd“ („Medical Apartheid“) – autor otkriva pozadinu tajnih medicinskih eksperimenata sprovođenih nad crncima u Americi, a u nedavno objavljenoj knjizi „Smrtonosni monopol: Šokantno korporacijsko preuzimanje života i posledice po vaše zdravlje i budućnost naše medicine“ bavi se „globalnim posledicama kompleksnog biološkog paradoksa koji život pretvara u robu“.

SMRTONOSNI MONOPOL
Radeći kao istraživač na polju bioetike, istorije medicine i odnosa američke civilizacije prema Afroamerikancima, ona je razotkrila ulogu Patentnog zavoda, USPTO, u predatorskom lancu nauka-sponzor-zakonodavac, naglasivši značaj pravnog akta – Bej Dol Akt,  uvedenog 1980. godine posle odluke Vrhovnog suda SAD-a da svi živi mikroorganizmi stvoreni ljudskom rukom mogu biti patentirani od strane programera, što je omogućilo patentiranje ćelija, tkiva, genetski modifikovanih biljaka i životinja, kao i gena. Univerzitetske laboratorije se ovim zakonom ovlašćuju da svoje patente prenose u zainteresovane korporacije, radi prodaje i licenciranja, a sam zakon onemogućava bilo kakvu konkurenciju na monstruoznom tržištu. „U poslednjih 30 godina kreirano je više od 40.000 patenata vezanih za gene. Samo je pitanje vremena kad će velike kompanije posedovati patente na ljudske gene i tkiva, iako one samo kopiraju i menjaju ljudske gene, da bi ih proglasili za vlasništvo.“ Zakonodavci su, u sprezi sa moćnim „inovatorima“, ovu rabotu okarakterisali kao „intelektualno vlasništvo“ i ukoliko bi se u budućnosti proširila praksa poigravanja s ljudskim genima ili kontroverznim hibridima, kompanije bi polagale pravo na deo živog bića.
Poredeći sinhronizovane ćelijske funkcije sa „savršenom koreografijom neke igre“, dr Vašington nas uvodi u tajne prirode koje nije moguće replicirati, ni „popravljati“ tehnološkim doskočicama. „U našem telu se nalazi oko sto triliona ćelija. One su sastavni deo svih tkiva (mišići, kosti, krv…), a gledane pod mikroskopom izgledaju kao spljošteno jaje: citoplazma (belance) puna je vode i proteina, a nukleus sadrži sve genetske informacije koje nas čine onim što smo. Nukleus je mozak operacija koje se odvijaju u ćeliji, a u svakom nukleusu svake ćelije tela nalazi se identična kopija našeg celokupnog genoma. Taj genom daje signal ćeliji kad da raste i kad da se deli, kontrolišući u potpunosti njen rad, bilo da se radi o kucanju srca ili o funkcionisanju mozga.“

PATENTNI ZAVOD  

[restrictedarea]

Činjenica je da su živi organizmi bili patentirani i u prošlosti: Luj Paster je patentirao kvasac, a Takamin adrenalin, ali je javnost oduvek pokazivala otpor kad je u pitanju patentiranje delova organizma izdvojenih iz prirodnog okruženja. Tako je 1980. godine odbijen zahtev Ananda Čakrabartija za patentiranje bakterije – genetski modifikovane da može da „jede“ sirovu naftu. Patentni zavod je u to vreme smatrao da „može da se patentira samo tehnološki proces, ali ne i živi organizam“. USPTO je sve do 1987. godine uveravao javnost da neće dozvoliti patentiranje ljudskih bića, a s obzirom na to da ta oblast (namerno) nije precizno definisana, došlo je do nebrojenih zloupotreba. Mnoge dileme našeg vremena, vezane za zaštitu biljnog i životinjskog sveta, trgovinu medicinskim potrebama, marginalizaciju siromašnih i prisvajanje njihovih organa, pokrenute su upravo zahvaljujući ovoj novoj praksi.
Na slučaju pacijenta Džona Mora, obolelog od leukemije, kome je 1967. godine uklonjena slezina i bez njegovog znanja korišćena za proizvodnju ćelijske linije procenjene na vrednost od tri miliona dolara, vidi se šema isprepletanih interesa i zloupotreba. Da ne bi dolazilo do naknadnih sporova s pacijentima, čije su ćelije – posle medicinske intervencije – preuzete, patentirane i postale nečije vlasništvo, američke bolnice (pred operaciju) primoravaju pacijenta da potpiše zapisnik kojim se odriče prava na svoje „odbačene i bezvredne“ ćelije. Bolnice su, vremenom, otišle dalje u preduzetničkoj inventivnosti, što im je omogućio Zakon (uveden u mnogim američkim državama) koji dozvoljava lekaru da – posle obdukcije – uzorak tkiva ponudi brokerima. Brokerske kuće materijal prosleđuju zainteresovanim bolnicama i medicinskim ustanovama, a one sklapaju ugovore sa farmaceutskim kompanijama. Tu je i Američki zakon iz 1996, prema kojem – u slučaju da ste izloženi nekoj traumi (srčani udar, saobraćajna nesreća) – medicinska istraživanja mogu biti obavljena na vama, bez vaše saglasnosti. Ovakav stav pravosuđa obradovao je mnoge preduzetnike iz sektora za razvoj biotehnologije: izolovani gen-patenti postali su kamen temeljac ove industrije. Dr Vašington je pisala protiv ovakve prakse, ali nijedan medicinski časopis nije hteo da objavi njene priloge na tu temu.
Opisujući klimu na univerzitetima do 1980, autor „Monopola“ tvrdi da je u to vreme stimulisan slobodan protok informacija o medicinskim dostignućima, a cilj istraživanja bila je dobrobit za sve ljude. U knjizi je naveden primer dr Džonasa Salka (Jonas Salko) koga su, posle uspešno razvijenog procesa proizvodnje polio vakcine, zapitali: „Ko je vlasnik patenta?“ Dr Salko je odgovorio: „Američki narod, pretpostavljam“.
Posle 1980. godine naglo počinje da jača sprega univerziteta i farmaceutske industrije, uz logističku podršku zakonskih akata – osmišljenih da olakšaju transakcije s patentima. U ovako uspostavljenom sistemu interes pacijenta je na poslednjem mestu, o čemu svedoče kafkijanski procesi vođeni pred američkim sudovima. Jedan od karakterističnih slučajeva vezan je za postupak kalifornijskog lekara, koji je patentirao isečak medicinski vrednog tkiva svog pacijenta. Pacijent je na sudu izgubio parnicu, uz obrazloženje da „ne polaže nikakvo pravo na odbačene delove sopstvenog organizma“.

BESMRTNE ĆELIJE
Zanimljivo traganje biologa Rebeke Sklut (Rebecca Skloot), vezano za delikt krađe genetskog materijala, opisano je u knjizi „Besmrtni život Henriete Laks“ („The Immortal Life of Henrietta Lacks“). Zahvaljujući Rebekinoj upornosti otkriven je identitet prvog pacijenta u istoriji medicine čije su ćelije uzete radi naučnih eksperimenata. Radi se o Henrieti Lak , preminuloj 1951. godine od raka cerviksa, kojoj je izvesni dr Gej izvadio deo obolelog tkiva i sačuvao ga radi medicinskih eksperimenata. Ubrzo se pokazalo da Henrietine ćelije poseduju izuzetnu vitalnost: „Reprodukovale su čitavu generaciju svaka 24 sata, i nikad nisu prestale. Nazvane su po njenim inicijalima HeLa ćelije i predstavljaju jedan od najvažnijih događaja u medicini u poslednjih sto godina“. Ova prva ljudska „besmrtna ćelija“ koristi se i danas u medicinskim eksperimentima  S obzirom na to da u to vreme nije bilo ozakonjeno patentiranje ćelija, od Henrietinih ćelija niko nije imao materijalnu korist, ali je ovaj slučaj pokrenuo niz etičkih pitanja, na koja njeni potomci još uvek traže odgovor.
Jedna od najmoćnijih tehnologija danas (Synthetic biology), predstavlja poslednji korak ka dehumanizaciji nauke o čoveku. Prema izjavi dr Endrju Hesela iz NASA-e: „Ovaj ambiciozni projekat ima za cilj stvaranje kontrolisanog humanoida. Ćelije se tretiraju kao živi kompjuter, a DNK je programski jezik, korišćen za kontrolu i uticaj na žive organizme. Ova tehnologija će napredovati brže od kompjuterske i ne vidim mogućnost da je bilo ko zaustavi“.
Osokoljeni naučnici širom sveta pomeraju granice mogućeg i zamislivog, pa tako u Kini ubacuju ljudske matične ćelije u fetus koze, a američki naučnici rade na realizaciji ideje o kreiranju miša s ljudskim moždanim ćelijama. Suočeni sa moralnim bankrotstvom civilizacije, prisećamo se reči engleskog pisca Tomasa Brauna, koji je u „Religio Medici“ („Religija lekara“), davne 1643. godine, napisao sledeće upozorenje: „Niko ne bi smeo da pristupi hramu nauke s dušom menjača novca“. Do koje mere su laboratorije postale menjačnice, a „biopiraterija“ i „biokolonijalizam“ zamenili ozbiljan naučnoistraživački rad, govore podaci o nestanku 90 odsto životinjskih i biljnih vrsta u Americi u poslednjih 100 godina.
„Naučno društvo je još u povoju…Treba očekivati da će napredak u fiziologiji i psihologiji dati vladama mnogo više mogućnosti za kontrolu individualnog mentaliteta nego što je to danas slučaj, čak i u zemljama sa totalitarnim režimom. Ljudi će odmalena da budu podvrgnuti kombinovanom  režimu ishrane uz injekcije i naredbe, da bi se proizvele određene vrste karaktera i vrste verovanja koje vlasti smatraju poželjnim, a svaka ozbiljna kritika moći postaće nemoguća.“ Bertrand Rasel „Uticaj nauke na društvo“, 1953. godine.

[/restrictedarea]

2 komentara

  1. hvala Vam sto nas izvestavate o manje poznatim zbivanjima… A o dostignucima savremene genetike, kao da se sve manje prica ?! Ako bi se slozili, da kod ljudi “preko bare” – poznavanje Svetog Pisma nije nista neuobicajeno, nekoliko dodatnih pitanja bi moglo da se postavi ?! Zar nije uocljiva tendencija, da se citava Tvorevina ‘preimenuje’ u “industrijsku svojinu” ?! ( Pa i ljudi, jer ugradnja mikrocipova – moze da utice na osetljive genetske promene ?!) Pa zar se takva nastojanja ne mogu nazvati delom “tajne bezakonja” Antihrista ???

    • Da je u pitanju antihrist problem bi bio mnogo jednostavnjiji.Ali nije. Problem je u nama i našoj spremnosti da se povinujemo diktatu svake institucije i svakog činovnika.Budimo akteri promena, veoma je lako i jednostavno.I ne prepuštajmo rešenje problema višim silama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *