Ко ти се руга, не буди му слуга

Пише Миодраг Зарковић

Често се критички обрушавамо на телевизијске водитеље; много оштрији осврт, међутим, заслужују њихови најчешћи гости

Оливери Јовићевић, водитељки „Упитника“, сигурно нико никада неће моћи да пребаци да је уживала какву протекцију у овој рубрици. Оправдано или не, тек, ова рубрика је од самог почетка била изразито критична према стваралаштву Оливере Јовићевић. Сада, међутим, када се „Упитник“ вратио на мале екране после шестомесечне паузе, ова рубрика осећа дубоку потребу да Оливеру Јовићевић узме у заштиту.
Гости првог овогодишњег „Упитника“, наиме, били су Млађан Динкић и Чедомир Јовановић. У таквом друштву, Оливера Јовићевић не може да буде негативац. У таквом друштву, она је узоран професионалац, она је мученица на немогућем, сизифовском задатку: да са поменутом двојицом води смислен и садржајан разговор. У таквом друштву, Оливера Јовићевић може да буде срећна што до краја емисије још није добила и батине.
Оливера, примера ради, није пиљарски разметљива и хвалисава; али Динкић јесте; Динкић је, у дотичној емисији, сваки пут када је добио реч набрајао коме је све његова странка помогла и непрестано понављао да је најбитније ко ће од политичара урадити нешто добро за народ. Човек који је више од деценије ведрио и облачио српском економијом, и по њу био вероватно штетнији чак и од НАТО пројектила, усуђује се да наводи коме је помогао! (На страну што таквих нема довољно ни за подужи монолог). Човек који је зарад краткотрајне политичке користи – уцењивања коалиционог партнера – ономад отворено причао да је уочи последњих председничких избора слагао народ како би Борису Тадићу помогао да победи, данас има образа да заговара народну корист као једино мерило! Страшно!
Оливера Јовићевић исто тако никада није била простачки дрска. За разлику од Чедомира Јовановића, који је у једном тренутку водитељки, замерајући јој на баналности, уличарски безобразно одбрусио: „Ни ја не бих гласао за ЛДП да је ЛДП такав какав сте га ви описали“. А водитељка је, у ствари, само побројала сва заједничка начела којих се еврореформске странке наводно држе. И тиме, нехотице, о програму ЛДП-а изговорила више него што је Јовановић икада рекао. Јер, све што знамо о Јовановићевој политици, јесте да се он залаже за улазак у ЕУ и НАТО. На сва остала питања: да ли би признао Космет; шта му дође та његова реалност на коју се толико позива; како би оживео привреду; какве би односе градио са Русима; какву би политику водио према канибалима, пардон, Африканцима; да ли је ЛДП у протекле четири године опозиција или власт… на њих Јовановић одвајкада одговара немушто, нејасно, недоречено, предугим и незавршеним реченицама, паушалним увредама. Такав Јовановић не би смео никоме да пребацује да је баналан, а поготово још на овако изазивачки начин, како је то урадио у „Упитнику“.
Поред „Упитника“, прошле недеље је и емисија „Хоћу да знам“ Наташе Одаловић била одличан пример тога да јавни простор од новинара неупоредиво више загађују поједини политичари. Наспрам Наташе је, такође у првом овогодишњем издању, седео државни секретар министарства правде Слободан „Језиви“ Хомен. На питање водитељке шта се то дешава у Високом савету судства, Хомен је рекао да он то не би коментарисао да га не би оптужили за притисак на судство, а затим додао:
„У том смислу сматрам да ни други органи не би требали да се мешају. Али, онај ко се меша и ко заиста има право да ради мониторинге, што и јесте наша и уставна и законска обавеза, то су наши партнери из Европске уније. Сваки корак који је рађен у реформи правосуђа (…) рађен је у сагласности са њима.“
У овој изјави не зна се шта је горе: да ли то што је вишеструко нетачна или што би права катастрофа избила када би изјава била тачна. Ови из ЕУ, наиме, свако мало наводе да су незадовољни реформом правосуђа; а још битније је то да Устав Србије не налаже никоме, па ни Хоменовим „партнерима“, да нам вршља по правосуђу; а најбитније је што овакву бесмислицу испаљује човек који је ем државни секретар у надлежном министарству, ем координатор Владе за сарадњу са медијима – са колико ли логике, онда, располажу Владини чиновници којима се таленат за односе са јавношћу не подразумева!?
Заиста, Наташа Одаловић, према којој ова рубрика такође није била нимало благонаклона, неупоредиво боље плива по телевизијском новинарству него Хомен по својим задужењима. И у томе је, у ствари, основни грех данашњег српског новинарства: новинари су пристали да служе горима од себе. Политичарима. Не свим политичарима, већ онима који критику не подносе, па је зато панично спречавају.
Нико не воли да буде куђен и грђен, али има у Србији политичара способних да критику истрпе или на њу долично узврате. Има, међутим, и оних других, који на критике углавном не узвраћају, већ их гуше. Од онога што сте их већ оцрнили, много им је важније све оно што још можете да им спочитате, и зато ће дати све од себе да вас у томе спрече.
Такви су јасно гори и штетнији од новинара наспрам којих се појављују у емисијама. Несхватљиво је, онда, зашто су ти новинари донели толико глупу одлуку да служе доказано горима од себе.