Капа за Рајка

Пише Ратко Марковић

Доношењем Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, Србија ће упознати органски сепаратизам. Да ли је Уставни суд стварно толико друкчији од других државних органа да за њега треба прописати друкчије правна правила од оних која обавезују друге државне органе?

 

Уставност Србије почев од 1947. године (најпре као федералне јединице, а од 2006. као самосталне државе) у много чему је посебна и у свету вероватно непоновљива. Извадимо из ње само једно питање – сецесију Косова и Метохије. У историји уставности због сецесије државне територије вођени су жестоки грађански ратови, названи сецесионистички. Најпознатији такав, који је доживео своју књижевну и филмску обраду, био је грађански рат између северних и јужних америчких држава за отцепљење јужних држава америчке федерације (1861-1865). Други је између швајцарских протестантских и католичких кантона када су ови други образовали 1847. године тајну унију (Sonderbund). Трећи се водио између Нигерије и Бијафре. Отпочео је 1967. године сецесијом источног региона Нигерије у самосталну и суверену државу Бијафру, а завршио се предајом Бијафре 1970. године. Али, историја уставности не познаје пример сецесионистичког рата вођеног за другог, какав је НАТО водио 1999. године против Србије да би државу Србију најпре прогнао са Косова и Метохије, а потом допринео проглашењу те јужне српске покрајине независном државом. Део „међународне заједнице“ који је извео тај „подухват“ не говори о сецесији, него о „ослобођењу народа Косова“, као да је тај народ био под туђинском окупационом влашћу, а сецесију четири републике југословенске федерације од 1991-1992. године неће назвати речју „сецесија“, него „дисолуција“, све у циљу међународноправне легализације сецесије.
Другу посебност, о којој ће овде бити речи, створили смо пре неки дан ми сами, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду. До доношења тог закона историја уставности познавала је територијални сепаратизам, којег Србија није ни данас поштеђена, од његовог доношења упознаће органски сепаратизам. Он постоји кад се један државни орган издвоји од осталих тако што се за њега прописују посебна правна правила која важе само за њега, а престају да важе она која важе за све друге државне органе. Тако је поменути закон прописао да његовим ступањем на снагу престаје да важи, кад је реч о платама судија и председника Уставног суда, Закон о платама у државним органима и јавним службама, а за запослене у Стручној служби Уставног суда прописи који уређују права и дужности државних службеника и намештеника примењују се тек ако наведеним законом „није другачије одређено“. Да ли је Уставни суд стварно толико друкчији од других државних органа да за њега треба прописати друкчије правна правила од оних која обавезују друге државне органе? Хоће ли се његова већа „самосталност и независност“, како стоји у образложењу закона, постићи еманциповањем од других државних органа или од политике?

СМАНДРЉАВАЊЕ
Право образложење друге је врсте. Политичка већина је схватила да мора имати Уставни суд за свог савезника. Своју ствар она ће лако прогурати у Народној скупштини, којом господари, али све скупштинске одлуке падају пред Уставним судом у воду ако су неуставне и незаконите. Србија је у „излог одредбама“ („Начела Устава“) свог Устава рекла да се као држава заснива и на „припадности европским принципима и вредностима“. Незамисливо је да онај ко дели с Европом те вредности не поштује одлуке Уставног суда. Због тога је политичка већина кренула кнезмилошевском рачуницом. Отворила је чекмеџе и где год је за то било прилике „подмазала“ Уставни суд. Доминантни део опозиције, убеђен да ће на сутрашњим парламентарним изборима узети Скупштину под своје, мудро је ћутао. Бунио се од опозиције једино „сирак тужни без ниђе никога“, свестан да га у комбинацији за вршење власти неће узети ни једни, ни други.
Политичка већина има већ испробан систем кријумчарења у Народној скупштини законских предлога сумњиве уставности, а несумњиве политичке користи. Најпре, тражи да се такав закон донесе по хитном поступку (читај: смандрљавањем). Затим се предлог за његово доношење увршћује у дневни ред седнице пред сам истек другог редовног заседања у тој години, тик пред Нову годину када је народним посланицима важнија припрема за гастрономска и епикурејска божићна и новогодишња задовољства од учешћа у скупштинским расправама о законским предлозима. Довољно је што морају да дођу на „дан за гласање“, да би се од њих тражила и нека додатна жртва. Тако је, тим волшебним путем, донесен 29. децембра 2010, више него сумњиве уставности, Закон о изменама и допунама Закона о судијама, којим је силом закона „окончан“ уставно покренут поступак по жалбама и уставним жалбама против одлука Високог савета судства о престанку судијске функције (укупно 837 судија). Био је то невиђен случај „силовања“ уставносудског поступка. Само је Уставни суд, написавши у решењу („Службени гласник РС“, број 26/2011) о покретању поступка (акт којим се решава процесно, а не мериторно питање) читав трактат, раван по обиму омањој монографији, оценио да су кључна решења тог закона сагласна Уставу. Да стручној јавности замаже очи, он ће истим решењем покренути поступак за оцену уставности става једног члана и два цела члана којима се иначе не доводи у питање постизање главног циља тог закона – спасавање Високог савета судства од правног дебакла који је починио крајем 2009. године избором судија. Једном виђено, поновљено је 2011. године. У истој недељи у којој се испраћа стара и дочекује Нова година прошверцован је по хитном поступку (хитност се оправдава безвредним, неинтелигентним разлогом, пошто би, наводно, „недоношење закона по хитном поступку могло да проузрокује штетне последице по рад Уставног суда“) предлог Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду. Проверени трик поново је успео, закон је донесен и објављен у „Службеном гласнику РС“ од 27. децембра 2011. године.

„СТИЋИ И УТЕЋИ“

[restrictedarea]

Да благодети судијског позива које овај закон успоставља судија Уставног суда ужива што дуже постарао се, супротно Уставу, тај исти закон. Устав каже да судији Уставног суда дужност престаје „кад напуни законом прописане опште услове („напунити услове“ један је од многих језичких „бисера“ нашег Устава, прим) за старосну пензију“. Устав (члан 174) не предвиђа никакву могућност за продужење радног века судији. Али, ту је закон који ће рећи оно чега нема у Уставу: „Уставни суд може због рада на започетим предметима, судији продужити радни век до окончања предмета на којима је био ангажован, а најдуже до истека времена на које је био изабран,  односно именован, уз његову сагласност“ (члан 5). И да постоји правна могућност за то, нема разлога који оправдавају продужење радног века судији. Судијом Уставног суда не постаје тек било који правник него, како Устав каже, судија се бира (именује) „међу истакнутим правницима“ (члан 172). Истакнути правник би требало,  за разлику од обичног, да буде кадар „стићи и утећи“, па тако и да настави предмет који је започео други судија, а који је испунио опште услове за старосну пензију. Докторска дисертација је, несумњиво, сложенија ствар од уставног спора, ма колико сложен био. Па ипак, према важећем закону, професор који је докторанту ментор иде у пензију кад испуни прописане услове, иако докторант није завршио започету докторску дисертацију, и не може му више, као пензионер, бити ментор. Не треба бити истакнути правник, чак ни правник, па видети да је законска одредба у супротности с уставном одредбом.
Битан елемент статуса судије је и судијска плата. Да би се објаснио механизам њеног израчунавања, закон ће најпре да изрази идолопоклонство узвишености судијског позива: „Плата судије Уставног суда одговара положају и надлежностима Уставног суда и одговорности судије за обављање дужности и представља једну од гаранција његове независности у заштити уставности и законитости и људских и мањинских права и слобода“ (члан 6). Оваква правна јектанија и празнословља, која правно ништа не значе, могу имати места у образложењу, али никако у тексту закона. Плата судије обрачуната по закону може бити увећана кад у Уставном суду нису попуњена сва судијска места, и то 10 одсто за свако непопуњено судијско место. Председник и судија Уставног суда извлаче тако материјалну корист из тога што три државна органа (Народна скупштина, председник Републике и општа седница Високог касационог суда)  нису вршила своју уставну дужност да изаберу (именују) своју квоту од пет судија. Устав каже да „Уставни суд чини 15 судија“ (члан 172) и ниједан закон не може уређивати неуставну ситуацију – да Уставни суд има мање од 15 судија.
Али, Уставни суд има поред председника и судија и Стручну службу у којој се, поред осталих, обављају „послови стручне обраде уставноправних питања из надлежности Уставног суда“ (члан 15. Пословника Уставног суда). И њих треба издвојити из општег правног режима који важи за државне службенике и намештенике и за њих предвидети посебан правни режим. Због тога ће закон бројним одредбама регулисати постављање, премештање, напредовање, одређивање коефицијента платног разреда у оквиру платне групе државног службеника који је напредовао, покривање трошкова додатног образовања државних службеника, као и трошкова везаних за обављање стручне праксе државних службеника у међународним институцијама надлежним за заштиту људских права и уставним судовима других држава. А онда, главна привилегија: „Запосленима у Стручној служби могу се утврдити коефицијенти за обрачун и исплату плате који су до 30 одсто већи од коефицијената предвиђених законом којим се уређују плате државних службеника и намештеника“ (члан 10).
За сва ова законска „подмазивања“ потребан је новац. И ту се закон снашао – установио је буџет Уставног суда (члан 11). „Уставни суд самостално располаже средствима буџета Уставног суда“, а „Влада не може без сагласности председника Уставног суда, обуставити, одложити или ограничити извршење буџета Уставног суда“. Закон уређује припрему, утврђивање и усвајање предлога буџета Уставног суда и контролу извршавања тог буџета, упркос томе што Устав каже да се законом могу уредити „уређење (да се законом „уређује уређење“ уставни је израз, прим) Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука“ (члан 175). У Уставу се не каже начин финансирања Уставног суда. Толико о „сагласности“ закона с Уставом у овом питању.

ШЕГАЧЕЊЕ ЗАКОНОДАВЦА СА УСТАВОМ
У закону се нигде не каже где је седиште Уставног суда (то се каже у Пословнику Уставног суда). Али се зато у закону каже да се „седнице, јавне расправе, и други облици рада Уставног суда, могу по одлуци Уставног суда, одржавати изван седишта Уставног суда“ (члан 8). Својевремено је било речи о томе да ће седиште Уставног суда бити у Сремским Карловцима.
Закон је, без уставног основа, радикално изменио начин рада и одлучивања у Уставном суду. Три су облика рада и одлучивања у Уставном суду: седница свих (15) судија, седница Великог већа, које чине председник и седам судија, и седница Малог већа, које чини троје судија, од којих је један председник већа. Уставни суд има два Велика већа у чијој надлежности су, практично, сва питања у надлежности суда, осим ствари опште нормативне контроле (контроле уставности општих аката и потврђених међународних уговора и уставности и законитости других општих аката), забране рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице и постојање повреде Устава од стране председника Републике. Састав Великог већа одређује председник Уставног суда. Он ће се при том наћи пред нерешивим проблемом. Како очувати трипартитну структуру Уставног суда (пет судија потичу од законодавне, пет од извршне, а пет од судске власти) у броју осам, колико Велико веће има чланова, кад број осам није дељив с бројем три. Уз то, председник је носилац једног гласа више од осталих судија, јер је председник оба Велика већа, што је отворено противуставно. Сви чланови Уставног суда имају једнак глас при одлучивању. Председник Уставног суда је, уопште, законом постао посебна власт у Суду, а не primus inter pares, како га схвата Устав. Председник одређује и председника и чланове Малог већа, док број Малих већа одређује Уставни суд. Да се очува математичка већина свих судија, предвиђа се да Велико веће доноси одлуке једногласно (осам је већина у односу на 15), а кад те једногласности нема одлуке (решења) доноси седница Уставног суда (свих судија). Али суштинско учешће у одлучивању свих судија, осим председника, је изостало, под условом да је у Великом већу постигнута једногласност. Због тога уставну норму да „Уставни суд одлуке доноси већином гласова свих судија“ треба разумети не као математичку већину од броја 15, него као већину свих судија који су својим аргументима, мишљењем и предлозима учествовали у свим фазама поступка, па тек после тога приступили одлучивању. Да је Устав хтео друкчије, поделио би Суд у два већа, као што је то учинио закон. Циљ наведене уставне норме је да се питање из надлежности Суда свестрано сагледа из различитих углова, што се постиже учешћем више стручних људи у расправи и одлучивању. Не каже се бадава у народу да четири ока више виде од два, па примењено на ситуацију о којој говоримо, 15 „истакнутих правника“ више види од осам „истакнутих правника“. Закон је потпуно игнорисао циљно тумачење уставне норме.
Али, ни тог привида уставности нема кад је реч о Малим већима, на чијим се седницама не доносе одлуке, него у само једном случају решење, а у свим осталим закључци. И приликом одређивања његовог састава председник Суда морао би представити с једним судијом сваку од три структуре из које потиче Уставни суд. Мало веће доноси решења и закључке једногласно, а ако једногласности у њему нема, те акте доноси Велико веће, а ако је нема ни у њему седница свих судија. Ствар с Малим већима је најобичније шегачење законодавца с Уставом. Очигледно је да оне судије које нису чланови Малог већа не учествују никако у његовом одлучивању. А самим својством судије они по Уставу стичу право и дужност да учествују у вршењу свих надлежности Уставног суда. Питање правне ваљаности аката усвојених у Малом већу не би требало ни постављати, јер нема разума који неће дати негативан одговор.

КАКО ЗАБРАНИТИ ТАЈНУ
Да ли је могуће да је писцима законског предлога промакла оваква неуставност? Народне посланике остављамо по страни, јер су они као страначки надничари гласачка машина својих странака. Могуће је само једно, иако се то у образложењу предлога закона не каже. Да је законописац речи „одлуке доноси“ у уставној норми „Уставни суд одлуке доноси већином гласова свих судија“ везао искључиво за одлуку као формални акт Уставно суда уместо да, као Устав, под њом подразумева сваки акт који је резултат одлучивања свих судија. Типологија аката Уставног суда на одлуке, решења и закључке је извршена у закону, а не у Уставу.
Закон је одлучивање у Уставном суду пројектовао по систему руских бабушки – пленум Уставног суда, у њему Велико веће, а у овом Мало веће. Поред два Велика већа која преполовљују рад Уставног суда на приспелим предметима, какав је уопште смисао Малих већа? Да није после Великих прескочио средња и одмах прешао на Мала већа, облици рада Уставног суда били би чиста бесмислица. Једини облик рада који познаје Устав је седница Уставног суда коју чине све судије Уставног суда. Седнице некаквих већа судија, у име свих судија (јер само све судије чине Уставни суд), на којима се доносе „коначне, извршне и општеобавезујуће одлуке“ је творевина (да не употребим грубљу реч) закона. Закон тиме један прегломазан Уставни суд у односу на број становника земље (САД с близу 300 милиона становника имају Врховну суд од свега девет судија) цепка по већима не би ли 15 његових судија, све сами „истакнути правници“, могли да савладају његову надлежност.
Закон је још неке ствари уредио друкчије од Устава, што отвара питање уставности таквих законских одредаба. Тако, мада је Устав забранио тајна или паравојна удружења (члан 55), закон је предвидео да ће Уставни суд својом одлуком „утврдити да је деловање таквог удружења забрањено Уставом“. Забранити деловање нечег што је тајно, по себи је contradictio in adjeсto. Тиме што је ту ствар ставио у надлежност Уставног суда, закон је показао да није разумео одговарајућу одредбу Устава. Та одредба гласи: „Забрањена су тајна или паравојна удружења“ и она је упућена законодавцу с циљем да у кривичном законику предвиди једно такво кривично дело и пропише казну за његове учиниоце, који би се потом гонили као сви други учиниоци кривичних дела. Уставни суд није кривични суд који гони учиниоце кривичних дела. Закон је, затим, на своју руку, изузео од санкције поништавања судску одлуку кад је Уставни суд утврдио да је њоме повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. У таквим ситуацијама, сви други појединачни акти се поништавају. Законско изузимање судске одлуке из уставне дефиниције уставне жалбе (члан 170 Устава) је акт повреде Устава. За ту дефиницију небитно је од којег појединачног акта потиче повреда људског или мањинског права и слободе. Битно је да су њиме извршени повреда или ускраћивање. Зашто би за судску одлуку важио други режим санкционисања? Кад подносилац уставне жалбе сматра да су судском одлуком повређена или ускраћена његова људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, Уставни суд неће испитивати како је судском одлуком решена судска ствар, него да ли је њоме повређен заштитни објект уставне жале. За ту врсту спорова Уставни суд је највиша власт у држави према слову Устава. Тиме се не дира у одредбе Устава по којима „судску одлуку може преиспитати само надлежни суд“ (члан 145) и „Врховни касациони суд је највиши суд у Републици Србији“ (члан 143). Због тога нема никаквог логички и правно ваљаног разлога да судска одлука не дели судбину сваког другог појединачног акта којим је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право или слобода зајемчена уставом.

СКУПА ДАРЕЖЉИВОСТ
У вези с уставном жалбом је још једна повреда Устава учињена законом. Закон је „обогатио“ надлежност Уставног суда решавањем ствари које није уставносудска него типично судска. Суд је обавезан да одлуком којом усваја уставну жалбу одлучи и о захтеву њеног подносиоца за накнаду материјалне (нематеријалне) штете, када је такав захтев постављен (члан 33 Закона). Кад би оваква одредба постојала у Уставу, она би била супротна „духу“ институције уставног судства, у чијој природи је решавање уставних, а не судских спорова. Та надлежност, једноставно, није примерена Уставном суду, јер он није оспособљен да спроведе доказни поступак који, између осталог, укључује и вештачење о висини штете. Сасвим је могуће да је ово решење, како се истиче у образложењу предлога закона, „у складу са праксом Европског суда за људска права у Стразбуру, који приликом утврђивања повреде права истовремено утврђује и висину штете“, али је сасвим извесно да оно није у складу са Уставом Републике Србије.
У Закону о изменама и допунама Закона о Уставном суду добили смо још један закон иза којег не стоји струка него политика. Карактеришу га изузетна правна заштита (изнад имунитетске заштите која је иста као код народних посланика) положаја судија и неуобичајено јака овлашћења председника у једном колегијуму једнаких. Постојећим надлежностима додате су нове, непримерене Уставом суду, који је сада шарениш надлежности. Једне од нових надлежности својствене су кривичном, друге парничном суду. Уведени су нови облици рада, не обазирући се при том на важећи Устав. А све се то правда офуцаним разлозима самосталности, независности и ефикасности институције. Истина је да се овако тоне у све већу зависност од политике.
Кад се читав закон проучи, човек се пита да ли је иједан истакнути припадник других професија толико правно заштићен као „истакнути правник“ којем се посрећило да постане судија Уставног суда. Још да је прихваћена одредба из предлога Закона о основу за обрачун старосне пензије судији (месечни износ плате без пореза и доприноса у месецу у којем судији престаје дужност), судије Уставног суда постале би најпривилегованија каста истакнутих стручњака у држави.
Јасно је зашто је ово учињено. Над одлукама које је политичка већина преломила у своју корист у Народној скупштини стално виси Дамаклов мач у рукама Уставног суда. Привилегован положај који је судијама тог суда дала овим законом Народна скупштина, обавезује ове да јој узврате послушношћу. Оволика дарежљивост има своју цену. Ако се она не буде платила, следиће нови закон о Уставном суду, по којем ће судије своју правничку истакнутост морати да потврђују својим делима, а не истакнутим привилегијама у односу на припаднике своје професије и у односу на друге професије.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Opštepoznata je stvar šta je Visoki savet sudstva uradio 2009. godine i ponovio 2011. godine. Ali, šta dalje? Kako pravnim putem ispraviti greške? Hoće li vinovnici reforme odgovarati?

  2. Nikola Kosanović, adv.

    Proteče već 5 godina kako je Visoki savet sudstva Ustavom uveden u sudski sistem. Zakon o Visokom savetu sudstva je prepisao neke ustavne odredbe i detaljnije uredio ovu instituciju. Ustavni zakon za sprovođenje Ustava je propisao rokove i uredio još neka pitanja u vezi ove institucije. A kakva je praksa? Za rokove niko nije mario, pa ni Narodna skupština RS (“podsetnik” o tome sam više puta objavio u komentarima). Konstituisanje prvog sastava VSS je nezakonito izvršeno 06.04.2009. u režiji ministarke Malović i “čuvenog” Boška Ristića, inače jedinih legalnih članova stalnog sastava VSS (drugog po redu). Prvi sastav nikada legalno nije konstituisan, tako da opšte bezakonje imamo počev od 06.04.2009.g. Po odredbama USTAVA i ZAKONA nije bilo moguće konstituisanje VSS pre nego što se izaberu svih OSMORO izbornih članova (od ukupno 11). Dana 06.04.2009. bilo je izabrano samo PET. Nata Mesarović, vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog suda Srbije od 09.03.2009. NIJE bila član po položaju (jer ona NIKADA nije bila predsednik Vrhovnog suda Srbije, a samo je ON bio član VSS po položaju). Naši pravni burgijaši, mudrijaši, mešetari i komedijaši dobro su znali da predsednik i vršilac dužnosti nije jedno te isto. Nata Mesarović je nezakonito izabrana 30.11.2009. za predsednika Vrhovnog kasacionog suda (suda koji nije ni postojao, u vreme kada još sebe nije bila izabrala za sudiju VKS, a sina unapredila). Konstitutivnu sednicu prvog sastava VSS po propisima je mogao da zakaže samo predsednik Vrhovnog suda Srbije koga Srbija nije imala 06.04.2009. Ministarka Malović je zakazala i sednicu VSS i sednicu DVT za dan 06.04.2009. i izvršila “konstituisanje” oba tela radi obavljanja poslove “tehničke” prirode (pod ovima je izvršen reizbor sudija i instaliranje sudija po volji političkih stranaka na vlasti). Počev od 06.04.2009. sve odluke VSS su nezakonite, što za posledicu ima da je i stalni sastav nelegitiman i nelegalan. Gore pomenuti koje svrstavam u članove pravosudne mafije instalirali su svoje sudije i u Ustavni sud (nakon opstrukcije njegovog rada u trajanju od preko godinu dana) i ovaj im daje političku podršku u obrazloženju odluke “Saveljić”. Ustavni sud smatra da VSS nije sud (što je samo delimično tačno, imajući u vidu da odlučuje o reizboru sudija), gde pravno potpuno neprihvatljivo izjednačava VSS sa legislativom (Narodnom skupštinom) i da zato VSS NE MORA da odlučuje u PUNOM sastavu. Pomenutim mudrijašima i pravosudnoj mafiji ovaj stav odgovara. Ali, kada treba da se SNIMA tok sednica VSS, za šta se založiše svih ŠESTORO SUDIJA, onda političari Ristić, Malović i Mesarović hoće da VSS bude SUD samo kod većanja i glasanja (da bi posao obavili tajno). Ristić je čak zapretio da će napustiti rad u VSS ako se sednice budu snimale (ili stenografske beleške vodile). Tako su naši mudrijaši došli do zaključka da VSS kao SUD može u nepotpunom sastavu da ODLUČUJE (tajno većanje i glasanje). Samo lakrdijaši u pravu mogu smatrati legalnim učešće Mesarovićke, Malovićke, Ristića i Ćirića (ovaj je nelegalan član sve vreme) u odlučivanju o prigovorima protiv odluka koje su u prvom stepenu doneli. ONI SU SE MORALI IZUZETI (da morala imaju). Poseban kuriozitet ovih pravnih gromada (a zapravo anonimusa sa više nego skromnim pravničkim znanjem i opštom kulturom) je računanje (navodno) uzdržanih članova prvog sastava VSS kao glasova PROTIV (usvajanja prigovora sudija). Samo zbog onoga što učiniše sudijama za prekršaje valjalo bi da krivično odgovaraju.

  3. Радован

    Сматрам, да је другарица Месаровић од 06.04.2009. год. нелегалан члан ВСС, јер као што је и г. Косановић нагласио, ВД председника Врховног суда Србије није предвиђен за члана ВСС, а самим тим ни за председника овог савета. Да се присетимо:
    -09.03.2009. је био последњи дан да се конституише ВСС, јер је тог датума председнику Врховног суда истекао мандат;
    -у року од 90 дана од конституисања ВСС ће бити изабране судије Касације, а оне ће дати мишљење о кандидату за председника овог суда (и ВСС) одбору за правосуђе НСРС. Ово мишљење никада није дато приликом избора другарице Месаровић.
    -Скупштина нема право да не изабере кандидата за члана ВСС, кога предложе овлашћени предлагачи у складу са законом (скупштина АКС, седница свих декана правних факултета …),што је иста учинила у више наврата: адвокат Недић, адвокат Шошкић, професор Томић, исто као што ни пре неки дан није смела да не разреши професора Димитријевића. У складу са изнетим, Ристићеви пајташи и кумови из Ниша (тзв. професор и тзв. адвокат), нелегално бораве у ВСС исто као и Ната-плата Месаровић.
    -Другарица Ната, крши законске норме и када преседава ВСС, јер су председник ВСС по положају председник Врховног суда Србије (али не и ВД)односно председник Касције (што је она постала супротно прописима)

    Пошто су ово опште познате чињенице, које ће кад-тад бити отворене (јер жути неће довека владати) тзв “правосудна мафија”, жели да се заштити од потенцијалне кривичне одговорности предлагањем и избором крајње сумњивих кандидата за судије Уставног суда (довољно је написати само да је 104. кандидат на листи за Управни суд данас судија Уставног суда као “правни експерт” или брат Јелене Триван…). Ова “господа” нису постављена у УСС да штите уставност и законитост већ да бране и одбране одлуке ВСС и ДВТ о избору односно предлагању за избор судија и заменика тужилаца, јер баш су оваквим избором жути замислили да се штите од кривичних одговорности за спроведену “ортачку приватизацију” (пре свега) и за све друге малверзације које су јавно изводили и изводе ево већ 12 година. Отуда и не чуди став Уставног суда (парафраза) да то што је ВСС приликом избора и предлагања кандидата за избор на судијске функције кршио Устав, Уставни закон, Закон о судијама, Одлуку о критеријумима… није разлог да се овакви избори пониште. Отуда и не чуде одлуке Уставног суда да неизабране судије за прекршаје немају право на “тражење правде” пред тим судом и да је за кршење људских права загарантованих Уставом Србије задужен Управни суд (бар што се тиче прекршајаца). Не чуде ни Одлуке ВСС да се приговори судија за прекршаје ОДБАЦУЈУ због недозвољености.
    Међутим господа из тзв првог и тзв. сталног састава ВСС знају да ће ипак једнога дана одговарати. О томе нам најбоље говори оставка судије Лукића који није желео да га народ запамти као члана оваквог ВСС. О томе нам говори и хапшење судије Јакшића, а надам се да ћемо ускоро (после промене власти) сазнати још много посластица у вези са тзв. радом ВСС и ДВТ.

  4. Nikola Kosanović, adv.

    Svako se može uveriti koliko je (ne)odgovornosti u radu VSS. Postoje pismeni dokazi i o tome. Tako je, primera radi, odlučujući o prigovoru nereizabranog sudije Z.P. na osmoj redovnoj sednici VSS (20-22. jula 2011.) VSS prigovor usvojio, izmenio svoju odluku (od 14.06.2010.) i izabrao podnosioca prigovora za sudiju Višeg suda u Novom Sadu. Međutim, u “Sl. glasniku RS”, br. 56/2011 objavljeno je da je sudija izabran u niži sud – u Osnovni sud u Novom Sadu. Naravno, iz zapisnika VSS niko ne može da utvrdi KO JE i KADA izmenio ovu odluku, ako je uopšte izmenjena. Sa druge strane, ako je u pitanju greška, niko u VSS je nije primetio (ne usvajaju zapisnike zato što njihovu sadržinu povremeno menjaju). NIKO nije kontrolisao da li su odluke objavljene onako kako zaista glase. To je prava ilustracija sa koliko neodgovornosti postupa VSS (po bezakonju je već opšte poznat i van granica Srbije). Često se pitam: koliko je mrtvih sudija na duši VSS? Nekoliko nereizabranih sudija je izvršilo samoubistvo (prema napisima u medijima, pa i reizabrani zbog torture), mnogi su se teško razboleli, mnogi zbog toga i umrli. Nadam se da će se neko i ovim pitanjem pozabavati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *