Догодине у Призрену

Пише Владимир Димитријевић

Ову, 2012. годину, тачно сто година после славног ослобођења Косова и Метохије (1912), дочекујемо са луменима који у Турској виде савезника, и уживајући у милим нам турским серијама због чега се јунаци са Куманова преврћу у својим гробовима…

Како је кренуло Руси и Срби ће јубилеје својих победа ове, 2012. године, прославити „радно“. Као што је познато, 1812. године на Русију је насрнуо Наполеон, са 600 хиљада војника (такозвана „најезда дванаест народа“), да би јој, наравно, шта би друго, донео европске вредности („слобода“, „једнакост“, „братство“). Освојио је Москву, али је претрпео пораз: како од руске зиме, тако и од руске војске и народне гериле, па се у Француску вратио са 60 хиљада изнемоглих и рањених. Два столећа касније, НАТО армада би поново могла да насрне на Трећи Рим (не поштују демократска изборна правила и „људска права“, зар не?) Уосталом, маг Трилатерале, Збигњев Бжежински, то је јасно дефинисао у својој студији „Велика шаховска табла“, захтевајући да се руски простор конфедерализује у „Европску Русију, Сибирску републику и Далекоисточну републику“. Тако разграђена Русија „биће мање способна за империјалну мобилизацију“, а да и не говоримо о њеним ресурсним потенцијалима, отвореним за експлоатацију западних мултинационалних компанија. Дакле, 1812-2012. године: Запад против Русије, друго полувреме.
А што се тиче Србије, у њу се враћају Турци. Американци напуштају базу Бондстил покрај Урошевца, и ето опет Турака на Косову и Метохији. Њима је намењен Бондстил. Сто година после песме „За Косово-Куманово“ историја се враћа уназад. Разлози? Године 1993, у часопису „Војно дело“( 1-2/1993), у тексту „На бранику Европе, против новог светског поретка“, Драгош Калајић је писао: „У формално модерној и прозападној фасади турске државе, вашингтонски стратези виде идеалну алтернативу исламизму Ирана и потенцијални формативни, те информативни центар условљавања и окупљања целокупног исламског света. Турска је виђена и као идеални пол привлачења бројних исламских република бившег СССР-а у орбиту сопствене хегемоније или псеудоимперије, ‘од Кинеског зида до Јадрана'(…) Признањем Босне и Херцеговине као суверене државе вашингтонска политика је изнудила и могућност за стварање прве исламске државе у Европи (…) Пројект успостављања прве исламске државе у Европи изискује и непосредне или посредне просторне везе с Турском. Посредне везе могу омогућавати Бугарска и такозвана ‘Македонија’, под управом изрођених и проамеричких политичких (псеудо)елита, које се одржавају на власти захваљујући пресудној подршци муслиманских мањина. У вашингтонским пројекцијама непосредне везе могу омогућити – силом своје потпуне припадности исламском свету – Албанија и политичке аутономије Косова и Метохије и Рашке, односно Санџака. У том домену је и један од битних разлога настојања вашингтонске политике, да од Југославије и Србије изнуди статус политичких аутономија за Косово и Метохију и Рашку“. Осамнаест година после Калајићевог текста, Турска стиже у Бондстил, да би цементирала изградњу „зелене трансверзале“.
Но, то није разлог да се не сећамо своје победе у Првом балканском рату, ослобођења Старе Србије и да се не поздрављамо са „Догодине у Призрену“. Планови Империје су ипак само планови; народна мудрост каже: „Ал не рече Туре: ако Бог да“. Макар да на власти у Србији то Туре ипак има и своју коалицију, звану „За Европску Турску“ (пардон, „Србију“).

„БОЛЕСНИК НА БОСФОРУ“

[restrictedarea]

Турска је крајем 19. и почетком 20. века заиста била „болесник на Босфору“. Све младе балканске државе желеле су да ту околност искористе за своје коначно национално ослобођење. Тој жељи се, бар кад је Србија у питању, противио, жељан продора на Исток, србофобни Беч. Аустријске планове на Балкану разрађивао је њен министар спољних послова, гроф Голуховски, чији је циљ би постепено укидање „европске Турске“ уз стварање што веће Грчке, „велике Румуније“, „велике Бугарске“, слабе Србије, мале Црне Горе и „независне“ Албаније. Србија је, како је говорио Бизмарк 1879. године, била „камен спотицања на путу Аустрије“. Владе Србије и Црне Горе су још 1903. године разматрале опасности од Беча и његовог експанзионизма. Министар спoљних послова Црне Горе Гавро Вуковић писао је србијанској страни: „У име опстанка обије српске државе, да се договоримо о заједничкој акцији, јер рат изгледа неизбјежан“. Русија је, плашећи се да цар Фрања Јосип за ове преговоре не сазна, интервенисала на Цетињу да се „прикочи“.Упркос прогерманском ставу владајуће куће у Софији, и ослободилачки покрет Бугара нашао је заједничке интересе са Србијом: године 1903, у Београд су стигле вође бугарског отпора у Македонији, генерал Цончев и његов сарадник Сафаров, ради преговора о заједничкој акцији, а крајем марта 1904. године потписан је међудржавни уговор Србије и Бугарске, који је садржао и тајне клаузуле о спречавању стране окупације турских вилајета у којима живи српско и бугарско становништво.
А онда је, 1908, кад је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине (која је до тада, формално-правно, а по одлукама Берлинског конгреса, припадала Турској, мада окупирана од Беча) избила младотурска револуција, чије је средиште било у Солуну, и коју су водили млађи официри, незадовољни уплитањем страних сила у реформе турске државне управе. Младотурци су се наметнули султану Абдулу Хамиду, а затим довели слабог и неспособног султана Мехмеда Петог на престо. Њихова политика је подразумевала одрицање од исламизма као основе државе, а ослонац на турска национална осећања, што је изазивало незадовољство међу другим народима царства, а нарочито међу Арбанасима (који ће се дићи на устанак 1910-1911). Младотурци су се у спољној политици ослањали на Беч. Русија је покушавала да одржи „статус кво“, јер је у виду имала свој улазак у Цариград и заузимање мореуза, а за то војно још није била спремна. У својим успоменама руски дипломата у Београду Штрандман је истицао да је Русији требало још пет-шест година припреме за судбоносни сукоб са султаном. Али, балканске државе нису могле да се мире са „статусом кво“; руском војном аташеу, пуковнику Артамонову, будући војвода Живојин Мишић је рекао да је положај Срба под Турцима постао неподношљив и да се мора хитно улазити у рат за слободу, јер се велике силе никад неће сложити око помоћи балканским хришћанима. Када је Италија напала Триполис, у септембру 1911, да би га узела Турској, балканско „буре барута“ било је на ивици експлозије. Крајем фебруара 1912, Бугарска и Србија склапају савез, да би спречиле да њихове територије отимају туђини. Војни савез Србије и Црне Горе склопљен је у септембру исте године. Због рата италијанских „ђаура“ (неверника) против Турске настаје снажна реакција исламске солидарности, а против покушаја младотурака да угуше шиптарску побуну: зашто гушити устанак Арбанаса на Косову кад су они истоверни са Турцима? После пада младотурске владе у јулу 1912, у нову владу улази Арбанас Ферид-паша. Шиптари на Косову, схватајући то као победу, дивљају, убијајући и пљачкајући Србе. Аустрија наговара султана Мехмеда да, зарад заустављања процеса ослобађања Срба, Арбанасима (и само њима) да најширу аутономију. Русија тражи да се повластице понуде и православним народима под влашћу султана. Септембар је месец. Истамбул, уздајући се у Беч и Берлин, врши масовну мобилизацију и извођење демонстративних маневара на граници с Бугарском. Грчка, Бугарска, Србија и Црна Гора обраћају се великим силама за посредовање, али озбиљне реакције нема. На крају, 29. септембра, балканске православне државе од Турске траже широке реформе, стварање национално хомогених аутономних области, увођење локалних скупштина и локалне полиције, слободу просветне делатности. Турска одбија све захтеве и прекида дипломатске односе са балканским државама, а султан Мехмед позива све верне муслимане, од 15 до 70 година у свети рат, џихад. Осмог октобра 1912, по извршеној мобилизацији, Црна Гора објављује рат Турској. Десет дана касније то чини и Србија. Рат је, наравно, имао најдубље разлоге. Објаснио их је краљ Петар Карађорђевић: „Од Берлинског конгреса наовамо, убијање, одвођење у Азију и до последњих дана насилно расељавање, турчење женскиња и мушкиња, непризнавање наше вере, језика, имена српскога, били су основица турске управе. Разоравање Старе Србије вршено је пређе безобзирно дивљачки, а наставило се под новом уставном владавином новим средствима, са циљем да се у Царевини све народности униште, а остане само једна, отоманска (…) Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима и срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима“. Дакле, овај рат, као и највећи број српских ратова кроз историју, имао је само племените, ослободилачке циљеве. Није се више могао трпети турски и шиптарски зулум.

ТОК РАТА
Мобилизација је у Србији дочекана с одушевљењем. Под оружје је стало 402 хиљаде људи, спремних да се одазову на глас цара Лазара, који је одјекивао из дубина историје: „Ко не дошо у бој на Косово/ од руке му ништа не родило“. Војска је била добро наоружана и опремљена, са изврсним официрским кадром. Главнина српске војске, на челу с регентом Александром, кренула је ка Скопљу; једна армија је оперисала преко Косова, а друга је упућена на сарадњу с Бугарима. Очекивао се бој на Овчем пољу, али је турска војска 10. октобра напала српску војску код Куманова, рачунајући на фактор изненађења. После крвавих дводневних борби, Турци су потучени до ногу и већ 13. октобра Срби улазе у Скопље. Бугари остварују победу код Лозенграда и Лиле – Бургаса. Црногорци врше операције према Скадру, који због недостатка тешке артиљерије не могу да освоје упркос херојских јуриша на Бардањолу и Тарабошу. Један део њихове војске креће ка Метохији, Пећи и Дечанима, толико суштински важним у химни коју је испевао краљ Никола („Онамо, намо“)… Србијанска и црногорска војска уједињују се 15. октобра 1912. године. Осам дана касније, по наређењу ђенерала Боже Јанковића и у његовом присуству, на Газиместану служи се заједнички помен свим косовским јунацима, како оним Лазаревим, тако и оним који су пали у најновијим борбама. Чинодејствује и пева хор свештеника на челу са протом Стевом Димитријевићем. За месец дана србијанска војска остварује своје ратне циљеве и шаље у помоћ две дивизије Бугарима, у битку за Једрене. Већ 21. новембра 1912. године Турци траже примирје. Преговори се воде у Лондону, под надзором великих сила. Турска, која се консолидовала,уздајући се у подршку Аустрије (која прети ратом Србијанцима уколико остану на Јадрану) прекида преговоре и опет улази у рат 21. јануара 1913. године. Србија Бугарима под Једрене шаље сву своју тешку артиљерију, а Црној Гори 24.000 војника као помоћ у опсади Скадра. Беч врши мобилизацију трупа, и прети нападом на Црну Гору, ако се Скадар не преда новооснованој држави Албанији. Под притиском великих сила, Србија се повлачи из опсаде Скадра; Црна Гора осваја овај древни српски град 10. априла 1913, али и она мора да се повуче. Коначно, мир са Турцима потписан је 18. маја 1913. године; Аустрија, гневна због српских победа подбада бугарског краља Фердинанда да одмах затражи ревизију освојених територија и тако почиње братоубилачки Други балкански рат, кад Бугарска напада Србију и Грчку.
Па ипак, слобода Старој Србији више није могла бити одузета. Србијанци су били у Приштини, а Црногорци у Пећи. Тако се испунио сан „цетињског боника“ , владике Рада, који је Љуби Ненадовићу јасно рекао како и шта: „Што се већ једном не дижете на Турке код толикијех лијепијех прилика? Што не прегнете једном? Па ви отуд, а ја одовуд, па да се на Косову састанемо. Па док дипломати измијењају међ собом своје ноте, ми ћемо свој посао свршити, па ћемо онда Европи казати: Оно што сте ви звали ЈЕВРОПСКА ТУРСКА, оно смо ми! Зовите нас опет како хоћете, само поштујте у нама људе; и нама је исто тако драга слобода и просвјета као и вама“. Или, у стиховима посвећеним сину проте Матеје: „Хајде пођи равној Шумадији,/ поздрави ми српске витезове:/ нек не пашу сабље од јордама,/ већ нек јашу коње од мегдана; / на Косову да се састанемо,/ да ми наше старе покајемо“.

КОСОВСКИ ЗАВЕТ, ОСНОВА ПРЕГНУЋА
И ту долазимо до средишне тачке приче о Првом балканском рату и ослобађању Старе Србије. Реч је, наравно, о Косовском завету. А његову истину је, између осталих, изврсно осветлио наш историчар Радован Самарџић у својој књизи „Косовско опредељење“. Он каже: „Један такав завет и једно такво опредељење нису ни легенда, ни мит, него идеја дубоко хришћанска, коју је сасвим у склопу животне нужде прихватио један истински побожан народ. На утицају цркве, који је био несумњив, не треба настојати: битно је да је ту идеју понео, као своју, сам народ и оваплотио је не само својим певањем, него и као творац сопствене историје (…) Турци су наишли на народ који се несхватљиво тешко смиривао. Као да су уклети, као да изазивају мучеништво и смрт, Срби су храбро оправдавали свој углед вечитих побуњеника. Слободу коју су други добијали туђом заслугом, они су стицали најпре сопственим чишћењем, а затим остварујући оно што бити не може. Да би се васкрснуло, треба умрети; како би проклијало, зрно мора доспети у бразду и дати само себе за храну новом животу (…) Косовски завет постао је вертикала српске историје, јер Срби нису заборавили да су изгнани из земље која је била ризница свега најдрагоценијег што су створили у историји; ту су били престони дворови њихових Немањића и прве властеле. Ослобођење Косова и Метохије било је, за Србе, 1912, повратак на силом узету постојбину“.
Зато су Срби, кад су ослобађали Стару Србију, били хришћански човечни према побеђеном непријатељу. Драгиша Васић у својој студији „Карактер и менталитет једног поколења“ каже да они који су полазили у рат нису мрзели Турке, него су желели да ослободе своју потлачену браћу и своју свету земљу, бивајући достојнима славних предака. Српски сељак је у бој, по Васићу, ишао „јер је веровао, али није ишао што је мрзео“. Према Турцима у новоослобођеним крајевима био је великодушан, али не и охол. Наши војници су седели у турским дућанима, и покушавали да причају с њима, иако их ови ништа нису разумели. Прстима су показивали колико имају деце и колика су. Нудили су Турке цигаретама. Поражени, Турци Србима, по Васићу, „нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли“. Мирили су се, по источњачки, са судбином и честитали онима који су им на сабљи узели оно што су султани на сабљи некад добили.
Норвежанин Хенрик Ангел, који је са Србима био у балканским ратовима, у својој књизи „Српске ратничке приче“ о томе каже: „Српски војници, српске власти, заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Ја и многи моји земљаци, лекари и људи, као капетан Нерегор, можемо потврдити да је у подручјима где смо се кретали поступање било веома хумано, сасвим другачије хумано од онога на шта смо иначе навикли у Европи. Витешко поступање Србијанаца са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци. И то кажем по сопственом увиду, а не по причању других. Случајност је учинила да сам једном становао са неколико стотина мухамеданских избеглица. Нисам видео ни трага лошег поступања. Срби су им обезбедили бесплатан превоз возом, дозвољено им је да се сместе по вагонима и око њих, од војника су добили чак и хлеб. (Од својих једноверних у истом селу добили су само мало дувана). Видео сам да те избеглице толико верују војницима да су, кад су они, једно туце њих, лакше болесних, дигли логор и кренули, скоро сви пошли за њима. Жене су попртиле децу на леђа и узеле за руке, натовариле на себе оно мало што су поседовале и пожуриле за њима. Видео сам војнике како помажу деци, како уплаканој деци дају воду и храну… Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти, како цивилне, тако и војне, поступале у ослобођеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. У манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то доживимо од народа који се хвале да су на већем културном нивоу од Срба. Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. То мора да значи да српски војници имају јаку народну дисциплину“. Да, тако је: била је то народна дисциплина Косовског завета, која Србину није дозвољавала да постане мародер, јер га је држала на висинама витештва.
Зато Срби нису срушили ни Муратово турбе, ни Синан пашину џамију у Призрену, начињену од камења порушених Душанових Архангела. И зато су, у заносу борбе за ослобађање Прилепа, у небу изнад града видели лик Марка Краљевића. И зато је Милан Ракић, добровољац у четницима војводе Вука, плакао док су на месту Косовске битке читали пред постројеним ослободиоцима његову песму „На Газиместану“. И зато су јунаци славних битака били „Осветници Косова“, то јест извршитељи завета. И зато је чувени Љубомир Ковачевић, таст Милана Ракића, на сахрани свог сина – јединца Владете, погинулог у новом косовском боју, могао да каже: „Сине, пет стотина година српски народ је чекао да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине мој, иди и реци цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им гласе наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!“

ОПШТИ ЗАНОС  
У те дане сви Срби су били на ногама, без обзира на дотадашње партијске и политичке разлике и размирице. Чак и такви западољупци, какав је био Скерлић, који је сматрао да се Србија мора позападњачити, као Јапан, или је неће бити, нису могли да одоле навали патриотског заноса, као ни оштрим примедбама на рачун лицемерја Запада, који је, суштински, држао страну Турској. Он се тих дана, по Јовану Томићу, понашао „као гимназист“. Писао је: „Као плаховити горски потоци у пролеће прејурили су српски витезови преко уских граница Србије и елементарном силином којој се ништа на свету није могло одупрети надрли су у земљу плача, у истинску долину суза, која се зове Стара Србија. Муњевитом брзином прегажени су арнаутски дивљаци и турски варвари, и расковани ланци вековноме робљу. И видело се чудо које у скептичној и меркантилној Европи давно се није видело: шта све може да учини један народ који се решио да мре за слободу“. У ослобођеном Призрену нашла се и сликарка Надежда Петровић, утемељитељка Кола српских сестара, које је 1903. године основано баш ради помоћи Србима у Старој Србији. У једном свом запису из тог доба, она разговара с гробом свог пријатеља, четничког јунака, Лазара Кујунџића, и каже: „Ја, ево, у твоме суседству, војводо Лазаре, према твојој хумци у Хочи, седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео, и негујем јуначке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад тамо стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш, чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао га народу своме слободна“. Исидора Секулић у „Пијемонту“ кликће: „Велико је време и диван је живот сада…Прво смо били пророци, и говорили смо реч рат, а сада смо војници и говоримо реч победа“. Јаша Томић, дописник „Заставе“, листа пречанских Срба, пише о масовном одзиву на мобилизацију: „Многи се јављају командама, а у списковима убележено:Умро је. Па за тебе пише овде, брате, да си умро!Он оборио главу и ћути. Јест, умро је за војне вежбе, али је жив кад треба светити Косово. Говорили су да је таквих било неколико хиљада. Та то и мртви устају из гробова да свете Косово. То је да се испуне речи народне песме, да ће Краљевић Марко оживети“. На Косово, као борци, хрле Бранко Лазаревић, Светислав Стефановић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Бруно Барили…Станислав Краков, као средњошколац, облачи униформу и хита у четнике војводе Вука; Станислав Винавер из Париза право на Косово…Песник „Нирване“, тешко болестан тих дана, пише свом колеги по перу, Владимиру Черини (дисовски неутешан ): „Што не допринесох ништа, боли ево овде, боли до суза, до ридања без краја…И сунце је сада лепше, и звезде су сада сјајније, а мени је теже него икада. Тешко је овако остати уз жену, остати ко и жена. Мој ми живот не изгледаше никад жалоснији и сувишнији“. Да се искупи, пред собом, написао је збирку патриотских песама „Ми чекамо цара“. По сведочењу Хенрика Ангела, српски војници на Газиместану су упркос дисциплини строја у којем се не прича узвикивали: „Пуковниче! Сад могу мирно да умрем!“
У Саборној цркви у Београду, у децембру 1912, јеромонах Николај Велимировић изговара „Беседу о народном пророчанству“: „Наша победа основана је на правди и јунаштву. Оно што је било сан читавих пет столећа, ми данас гледамо као јаву. Једна од највећих немогућности из списка наших националних песимиста постала је опипљива реалност“.( О свему овоме, и много чему другом, писао је Јован Пејчић у својој монографији „Милан Ракић на Косову“).

СЛУЧАЈ ПРОХАСКА
Но, нису се баш сви радовали српским победама.
Почетком новембра 1912, ђенерал Јанковић улази у царски Призрен и извештава руског и аустријског конзула, Емељанова и Прохаску, да је овај град сад на територији Краљевине Србије, позивајући их да са конзулата скину турску заставу и окаче српску. Аустријски конзул Оскар Прохаска то одбија и вређа новоподигнуту тробојку коју су Срби истакли пред конзулатом црножуте монархије. Један српски официр га, због тога, ошамари. Избија спор између Прохаске и ђенерала Јанковића. Бечка штампа тврди да је Прохаска тешко повређен, кастриран, а вероватно и убијен. Министар спољних послова Аустрије, гроф Бертхолд, обавештава Европу да српске власти не дозвољавају Прохаски да општи са претпостављенима и да одбијају да Беч пошаље свог изасланика који ће извршити истрагу. Прети се чак и ратом. На крају, Србија пристаје на изасланика који ће, са представником државе ослободитељке, истражити шта се заиста збило. У Призрен стиже Теодор фон Едл у пратњи дипломате, песника и четника, Милана Ракића. Заједничко испитивање потврђује Прохаскин антисрпски рад међу Турцима и Шиптарима, које је дотични подбуњивао против ослободилаца, тврдећи да ће они побити све муслимане, па и да је аустроугарска војска заузела Београд. Прохаска је наоружавао шиптарске побуњенике, а на дан уласка српске војске у Призрен са зграде конзулата пуцано је на ослободиоце. Одбио је да се представи ђенералу Јанковићу и укаже му дужно поштовање, што је руски конзул  учинио. И тако даље, и томе слично. Прохаска је стигао у Беч без икаквих „оштећења“, а аустријски ратни хушкачи су, бар привремено, морали да „подвију реп“ и ћуте. Милутин Бојић тих дана је написао сатиричну песму: „И најзад се срећно сврши, Прохаска је здрав и жив,//Недирнут и цео,/ Чедан, ко крин бео.//И тад, горко збринут Беч,/ рече реч:/Све нек ти је Богом просто/Кад за приплод здрав си осто“.

ДАНАШЊЕ СТАЊЕ
На Зебрњаку крај Старог Нагоричана, пре Другог светског рата, подигнут је споменик херојима са Куманова, из битке која је пресудила у борби за слободу Старе Србије, од Призрена до Скопља. У њој је била и костурница српских јунака. Споменик је пројектовао чувени Момир Коруновић, а фрескописао један од оснивача групе „Зограф“, сликар Живорад Настасијевић. Споменик су у Другом светском рату срушили Бугари, српски савезници из Првог балканског рата, због којих су Србијанци крварили под Једреном. За време Јосипа Броза, који је створио македонску нацију и македонску „цркву“, нико се није ни усуђивао да споменик обнови. Професор Миодраг Јаћимовић у „Политици“ 1974. године објављује текст „Лобање однели студенти“, у којем истиче да у доњем делу споменика, где је костурница, нема ни врата, ни прозора, а да су посмртни остаци  јунака разбацани посвуда. Плоча са спомен-костурнице била је разбијена и изгребана, а гробница затрпана смећем. Јаћимовић, који је водио ђачку екскурзију, у „Политици“ је писао: „Однос према изгинулим ратницима 1912. године у Кумановској бици против Турака је несхватљив. Било ми је непријатно пред мојим ученицима који сада имају 19 година, и нисам могао да им објасним зашто је тако“. Просто: Титови Македонци су Србе сматрали окупаторима, без обзира на то што су их 1912. године ослободили турског ропства. О свему овоме изврсну студију је написао наш историчар уметности Зоран М. Јовановић, под насловом „Зебрњак/ У трагању за порукама једног споменика или о култури сећања код Срба“(Горњи Милановац-Београд, 2004).
Јасно је, наравно, да је Србија, данас, под влашћу жутокраких ЕУ интегративаца, сасвим неспремна да неправде Титове србофобије исправља. Све је овде, од дипломатије до културе, у ствари, рециклирани, бледуњави, али отровни титоизам, и ништа друго и другачије. Годину 1912, и славно ослобођење Косова, сада дочекујемо са луменима попут ШуНАТОвца, и претпостављеног му, који у Турској виде савезника, и због којих се јунаци са Куманова преврћу у својим гробовима. И наравно, 2012. годину дочекујемо са милим нам турским серијама.
Па ипак, не треба падати у очај. Док није дошао судбоносни час 1912, многим Србима се чинило да за нас нема наде, и да ће ропство Старе Србије бити вечно. Дис је тада писао „Наше дане“, а млади Милутин Бојић у „Пијемонту“ следеће редове: „Никад осећање љубави према ужој и широј отаџбини Србиновој није било слабије но данас (…)Сваки дан ми све више скрнавимо свето дело наших славних дедова, сваки дан све више ми обесвећујемо нашу највећу светињу!“А Слободан Јовановић, у једном писму из 1913, поштено признаје: „Ја сам пред рат готово сасвим изгубио веру у нашу будућност (…) Београд није Србија, то је што не треба заборавити – и ми смо сви грешили што смо по ономе што смо у Београду видели закључивали о целој земљи“. А положај нашег народа на Косову описивао је Јован Цвијић: „Уочи једног великог празника гледао сам тај свет искупљен око Свете патријаршије, изнад Пећи, голорук, заплашен, арбанашким зулумима понекин престрављен. На њима се јасно види да је молитва не само утеха, него и нада и програм, кад човек нема друге утехе и друге наде. Они се моле за своје спасење, и то је управо главна садржина молитве. Моле се не само Богу, већ и Немањићима и цару Лазару, затим Србији и Црној Гори“. Па ипак, сан се остварио: Србија је ослободила Косово и Метохију.
Чувени српски приповедач косовских мука и победа, Григорије Божовић, сарадник Милана Ракића у доба његовог конзулства у Приштини, има причу „У дреничкој Тиваиди“. У њој описује лик свештеника Стоше Обрешковића, чувара ћивота Светог Јоаникија у Девичу, манастиру са свих страна окруженом арнаутским зулумћарима. Стоша се жали Светом Јоаникију на стална злостављања која он и манастирски послужници трпе од непријатеља крста са три прста. Сећа се да је Свети Јоаникије многе од зулумћара, који су насртали на манастирске људе и имовину, строго кажњавао, често лудилом или болешћу, па и смрћу, што је Шиптаре плашило и, бар извесно време, смиривало. Сад, кад су њега, свештеника, ранили, ни кривог, ни дужног, из заседе, ником се ништа није десило. Љут на немоћ Срба и због неуслишених молитава, поп Стоша закључа манастир и баци кључ у шуму, уз речи: „Но се заричем, ја поп Стоша Обрешковић из Воћника, да ти Свету кућу нећу отворити, нити кандила над ћивотом запалити, докле не покажеш чудо и да си јачи од Арнаута“. Прича има овакав епилог: „(…) Након ни пуна два месеца, једне мрачне јесење вечери, тај риђи поп дренички, окружен ђацима, са огромним буктињама, тражио је по потоку бачени кључ да свецу, љутом и милостивом, ужди кандило, јер му је по порти и конацима весело жагорио цео батаљон ослободилачке војске“.
Једном речју: ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

________________

Заборављени обичај

У Чуругу у Бачкој се све до Другог светског рата одржавао на Божић обичај под називом „косовски бој“.Ова божићна сеоска драма представља драматизовану народну песму „Косовски бој“ са свим учесницима као у народној песми. Група од педесет коњаника обуче се према народној машти, као учесници косовског боја – цар Лазар, Милош Обилић, Топлица Милан…Свако од учесника је имао своју улогу у драми, која је за ову прилику била добро увежбана. Обичај је почињао кад педесет коњаника стане у круг на главном сеоском раскршћу у првим поподневним часовима. Драмски текст се завршавао песмом коју су певали сви учесници са почетним стиховима:
„Од Косова, до Косова петсто љета,
Свршила се она борба давно започета,
А век веку довикује шта је мука љута,
Векови се загрлили да нам кажу пута.
Са Авале, са Ловћена, српска труба труби,
Авала се приближује да Ловћен пољуби.“

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Па ето натоварили Грцима самар дугова ради уцена треба њих да прегазе турци па онда црни монтенегро или шварценегер па даље. Али што реко Мија Алексић “господо мало сте се зајебали”. Упамет се браћо и ГОСПОДО Срби. Усе и у своје кљусе. Људи а богами нељуди снују а благи Бог одлучује. Учитељи Србски подтрудите се да образујете децу имате се нашта ослонити. За почетак поставите по ходницма Србске пословице, питалице, загонетке, понеку песму досетку кратку поучну басну и понеку песму то могу и сами ђаци старијих разреда урадити. Немојте да Вам рачунари служе за заглупљивање, препоручите поучне и историјске сајтове. Кабинети нека Вам зидови буду прекривени формулама из науке и дефиницијама како би деци стално били пред очима па и они који блеје без безе може се десити да нешто науче. Децо учите вештине рада наћићете задовољство и корист. Ут Божију помоћ.

  2. Srecna Nova 2012 … S Bozjom pomocu

  3. U Prizrenu i Kninu,ako Bog da a dace.

  4. Василим

    + „Ја неодлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним! “ -Цар Лазар – Бојна Косову.

    + „Ко сме, тај може, ко не зна за страх, тај иде напред“ – Војвода Живојин Мишић.

    = Догодине у царском Призрену!

  5. Racunajte i na NAS iz najmladje Srpske Drzave – Republike Srpske.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *