Заволети ЕУ!

Пише Никола Врзић

Ако се у Европској унији заиста живи као у земљи „Дембелији“, зашто, онда, она годишње на (само)рекламу потроши више него „Кока-Кола“? Влада Мирка Цветковића и Ивице Дачића разјасниће Србима овај парадокс тако што ће их натерати да, с њима као диригентима, у хору запевају „Оду радости“, химну ЕУ

Србија нека се припреми! Кад једног дана буде постала кандидат за члана Европске уније, неће тај дан значити само да се због Европске уније одрекла Косова већ ће, тог истог дана, свим државним органима радна обавеза постати да говоре лепо о Европској унији; по српским селима, варошицама, градовима и избегличким насељима разлетеће се ЕУ тимови који ће становништву објашњавати колико се добро живи тамо, у Европској унији; у црквама ће се проповедати да је рај на Земљи поново успостављен, са седиштем у Бриселу, а дечици у школама учитељи ће, уместо о Косовском миту, говорити о Мастрихтском споразуму и Лисабонском уговору. Да би дечица то, онда, могла да препричају својим родитељима, који су одрастали на старом, превазиђеном штиву, сасвим несагласном новој реалности…Да, све ово, и још штошта друго може да нас снађе кад постанемо кандидат за члана, у складу са Стратегијом комуникације о приступању Републике Србије Европској унији, коју је у име владе Мирка Цветковића 1. децембра потписао њен потпредседник Ивица Дачић. Владина стратегија, чији је једини циљ да Србе убеди да заволе Европску унију више него што су се они икада усуђивали да воле себе, формулисана је, и операција на отвореном мозгу Србије може да почне…

СТРАТЕГИЈА ВЛАДИНЕ ПРОПАГАНДЕ
„Новом стратегијом комуникације о приступању ЕУ, Влада поставља стратешке оквире информисања јавности о приступању Републике Србије ЕУ и комуникацијских активности у процесу приступања Републике Србије ЕУ“, објашњава документ своју сврху. „Јасна оријентација, посвећеност и способност Владе, државне управе и Народне скупштине за испуњавање обавеза из Националног програма за интеграцију Србије у ЕУ, и успешно спровођење неопходних реформи, омогућава Републици Србији да достигне стандарде неопходне за чланство у ЕУ, а то је могуће само уз подршку и разумевање грађана Републике Србије. Влада утврђује као један од приоритетних задатака укључивање свих сегмената друштва у процес промена на путу ка чланству у ЕУ, а с тим циљем и подизање квалитета информација у јавној дискусији о приступању Републике Србије ЕУ.“
Ствар је, дакле, јасна. Стратегија је намењена освајању „подршке и разумевања грађана“, а посебну пажњу привлачи намеравано „подизање квалитета информација у јавној дискусији“. Значи ли то да је стратегијом предвиђена владина подршка свим гласовима који учествују у дискусији? И онима за, и онима против приступања Србије Европској унији. Ако је тако, свака част влади на томе што хоће да подстакне озбиљну јавну расправу о кључном националном питању, кључном по томе што је постало потпуно јасно да наставак ЕУ интеграција са собом носи признање независности Косова. Ако је тако, али није.
Најпре, у читавој стратегији ова се мучна косовска дилема уопште и не спомиње; али циљ стратегије и није непристрасно, објективно разматрање разлога „за и против“ приступања бриселској унији, како нам се за тренутак учинило, већ су „главни циљеви ове стратегије да обезбеди разумевање грађана и њихову најширу могућу подршку за све аспекте процеса приступања Републике Србије ЕУ“. Шта ово значи? Значи да стратегија не поставља основе за дискусију о томе треба ли или не Србија да уђе у ЕУ под условима који јој се намећу, већ се бави питањем како Србима продати Европску унију као маглу.
О пропаганди је реч. „Нов приступ комуникацијама о приступању Републике Србије ЕУ подразумева изричито објашњење грађанима да унутрашњополитички процес промена у Републици Србији на њеном путу ка ЕУ постаје њихов главни ослонац у борби за остварење њихових интереса, као и њихов лични бољитак (…) У складу са наведеним циљевима, садржај поруке о процесу приступања треба да одражава реалистичан оптимизам (…) Кључна порука у комуникацији у процесу приступања Републике Србије ЕУ је: промене на путу ка Европској унији, уз све тешке одлуке које оне са собом носе, јединствена су шанса да свако од нас у уређеној земљи и праведнијем друштву побољша свој живот и живот своје породице“. У том циљу стратегија налаже истицање различитих успешних ЕУ прича, о „пољопривредницима у Пољској, малим и средњим предузетницима у Словачкој, студентима и младима у Чешкој и Словенији итд“. Сви супротни примери, следствено томе, морају да се занемаре, сакрију…
Европску унију поистоветити са бољим животом и као такву је продати; баш као што и Европска унија продаје саму себе, „оправдавајући сопствено постојање“, како се наводи у обимној студији „Тешка продаја: политика комуникације ЕУ и кампања за срца и умове“ британске организације „Отворена Европа“. Само 2008. године, наводи се, ЕУ је за сопствено промовисање потрошила барем 2,4 милијарде евра („То је више него што ‘Кока-Кола’ потроши на рекламирање широм света“, стоји у студији), поред осталог и на публикације попут „Како функционише ЕУ“, „која описује зашто је ЕУ ‘изузетна прича о успеху’ или на памфлет ‘Боље је у Европи’ који говори да ЕУ ‘доноси бољи живот за свакога’“… „Отворено је саопштено да је циљ ЕУ ‘Стратегије информисања и комуникације’ да ‘поспеши свест о постојању и легитимитету Уније’, улепшавајући њен имиџ и подвлачећи њену улогу“, објашњава британска студија, наводећи и да су „поруке понекад сублиминалне, сакривене у реченицама попут ‘ако си довољно срећан да будеш грађанин ЕУ…’“
Реч је о класичној пропаганди, онако како ју је дефинисао Алекс Кери, аустралијски социјални психолог, пионир истраживања корпоративне пропаганде у чију су част писали мислиоци попут Ноама Чомског и Едварда Хермана, кога је новинар Џон Пилџер назвао „другим Орвелом“ због његових предвиђања… Кери, елем, пропаганду дефинише као „комуникацију у којој су форма и садржај одабрани искључиво како би таргетирана циљна група усвојила ставове и веровања које су одабрали спонзори комуникације. Тако дефинисана ‘пропаганда’ у контрасту је са ‘едукацијом’ чији је циљ, макар у идеалном случају, да охрабри критичко мишљење и отвори умове за аргументе ‘за и против’ неког појединачног закључка, уместо да их затвори према могућности извођења било каквог другачијег закључка“.

БРИТАНСКИ РЕЦЕПТ ЗА СРБИЈУ

[restrictedarea]

Вратимо се Србији. Потреба доношења пропагандне ЕУ стратегије постала је утолико већа што су истраживања показала да „опада проценат грађана који би сигурно подржали чланство Републике Србије у ЕУ (…) Такође, резултати истраживања о проценама личне користи испитаника од учлањења у ЕУ су све лошији. Док је у периоду формирања владе у јулу 2008. године више од половине испитаника веровало да ће од приступања Републике Србије ЕУ имати личну корист, а само једна четвртина је сматрала да ће имати штету, у време израде стратегије (2011. године) проценат грађана који оцењују да ће имати личну штету премашио је број испитаника који очекује корист“. (Успут, насмејмо се  чињеници да је у време најЕУропскије Владе Србије у њеној историји подршка учлањењу Србије у ЕУ толико опала).
Насмејани, наставимо да проучавамо стратегију пропаганде, стратегију гебелсовског бешчашћа. Да видимо шта хоће да нам ураде да бисмо престали да се смејемо. Документ отворено сведочи да ће ЕУ пропаганда ићи у два смера – ка широким народним масама и према „доносиоцима одлука“, такозваним „опинион мејкерима“. С једне стране, циљ стратегије је „подизање нивоа свести грађана о томе да је процес приступања Републике Србије ЕУ од суштинског интереса појединца, друштва и државе“. С друге, циљ је и „припремање доносилаца одлука и оних који учествују у стварању политика за улогу коју имају у процесу приступања Републике Србије ЕУ и у јачању свести грађана о том процесу“.
Опет, ништа ново. Баш овакав рецепт примењен је и када су Британци, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, убеђивани да заволе ЕУ. О томе нам сведочи студија „Спиновање Европе: про-ЕУ пропагандне кампање у Британији 1962-1975“, Ендија Малена и Брајана Баркита са Одељења друштвених и хуманистичких наука Универзитета у Бредфорду. „Пропаганда је била од кључне важности. Про-ЕУ снаге поседовале су новац, обезбедиле су подршку пословног света и медија, и добиле су приступ центрима моћи британске државе (…) Про-ЕУ снаге прибегле су пропаганди, уместо едуковању британске јавности о чланству у ЕУ“, наводи се у овој студији. Па се објашњава да су „про-ЕУ снаге прибегле обема формама пропаганде“, како директној, намењеној широкој јавности („grassroots propaganda“, пропаганда „одоздо“), тако и индиректној, која утиче на доносиоце одлука и креаторе јавног мњења с намером да они, потом, и сами изврше утицај на друштво („treetops propaganda“, „одозго“). Рецепт, видимо, који се пола века касније намеће и Србији…
Стратегија операције на отвореном мозгу Србије иде и у детаље, и то је, вероватно, и најскандалознији део документа који је 1. децембра потписао Ивица Дачић. (Смејемо се и Дачићевом потпису, али с извесном горчином; баш он, који се ових дана тако жестоко обрушио на Европску унију због тога што нам тражи Косово, потписао је стратегију утеривања Европске уније у главе грађана Србије). Елем, „као најефикаснији начин информисања шире јавности и различитих интересних група стратегија види комуникацију са особама које утичу на јавно мњење (…) Доносиоци одлука и мултипликатори/покретачи јавног мњења имају одлучујућу улогу (делом и као учесници или као партнери) у примени ове стратегије“.

МЕДИЈИ, ДЕЦА, ИНВАЛИДИ…
Идентификовано је више подгрупа владиних партнера, саучесника у ЕУ пропаганди. Најпре су, како рекосмо, државни органи добили радну обавезу да пропагирају Европску унију током свог радног времена за које су плаћени нашим новцем, из буџета Србије: „Први правац деловања (је) да се у редовне активности надлежних државних органа и организација уведе и предлагање и планирање комуникацијских активности које произлазе из њиховог појединачног делокруга“. Теренски рад, пак, припао је локалним самоуправама. Опет с нашим новцем: „Неопходно је да локалне самоуправе у оквиру својих капацитета оформе тзв. ‘ЕУ тимове’, који треба да у сарадњи са Канцеларијом за европске интеграције израђују план комуникацијских активности у својим општинама/градовима“.
Медијима је, наравно, посвећена нарочита, озбиљна пажња. С обзиром на њихов „утицај на формирање јавног мњења“ названи су „кључним владиним партнерима“ у овој пропаганди (шта остаде од контролне улоге медија у демократском друштву? Враћају ли нас, то, на мала врата у једнопартијски систем, у којем новинари нису били новинари него друштвено-политички радници?), а „посебна пажња мора бити усмерена на даљу изградњу поверења међу партнерима, унапређењем редовног дијалога са главним и одговорним уредницима и директорима медијских кућа. За постизање циљева стратегије посебно је важно подстаћи медије на секторски приступ обавештавању о питањима из појединачних области (…) са посебним тежиштем на успешним примерима новијих чланица“. У ту сврху, планирана су и путовања на којима ће новинари бити обучавани како да лепо пишу о животу у ЕУ. А када се врате у Србију, добиће листе подобних саговорника. Ко није за ЕУ, неће бити ни у медијима: „Мрежа стручњака (‘из свих секторских политика, који би пружали стручне и уверљиве одговоре на бројна и разноврсна питања. За утврђивање мреже и координацију с њом требало би да буду задужени представници подгрупа стручних група, уз подршку Сектора за комуникације и обуку Канцеларије за европске интеграције’) треба да олакша избор и прошири број могућих стручних саговорника…“
Волели би да слично партнерство успоставе и са црквом и „верским заједницама“. Да патријарх Иринеј, уместо што оптужује владу и председника због ЕУ интеграција, оптужи Србе на барикадама који, тобоже, интеграције ометају: „С обзиром на то да велики део популације чине верници и припадници верских заједница, изградња партнерског односа са традиционалним верским заједницама веома је значајна у комуникацији са грађанима“.
Ударају нам на мозгове, претварају медије у своје пропагандисте, желе да црква проповеда њихову религију. Али није то најстрашније. Хоће да нам ударе и на децу. „Академска заједница, наставници и учитељи, такође су важан партнер владе у комуникацијама о приступању Републике Србије ЕУ, пре свега због утицаја на стварање вредносних ставова младих.“ Ова злоупотреба наше деце с предумишљајем има вишеструку намену. Хоће да их злоупотребе и као будуће гласаче, и као пропагандисте својих злих намера. Да створе бели, европски пандан афричке деце ратника: „Према резултатима истраживања јавног мњења, млади (од 18 до 29 година) највише су заинтересовани да Република Србија постане чланица ЕУ, у којој виде своју будућност и шансе. Та дијалошка група је важна и у улози будућих гласача на референдуму о приступању Републике Србије ЕУ. Посебно треба имати у виду потенцијал младих да за теме о процесу приступања ЕУ заинтересују чланове својих породица и да директно утичу на њихове ставове према предностима чланства Републике Србије у ЕУ“.
У ЕУ пропаганду, најзад, имају да се укључе „и познате личности, спортисти, глумци, разни уметници“  (очигледно није битно који, важно да се залажу за праву вредност), а „посебну пажњу“ пропагандисти треба, сасвим бесрамно, да посвете „групама осетљивим на промене“, какве су, рецимо, особе са инвалидитетом… А смисао, коначно, добијају и сви бесмислени дани потрошача, матерњег језика, младих, особа са инвалидитетом, волонтера… – они су ту само да би се „креирале веће и мање кампање и медијски догађаји“ чији је циљ тиха, сублиминална ЕУ пропаганда.
Цветковић-Дачићева стратегија испирања мозга Европском унијом може да почне кад постанемо кандидат за члана. Почев од тог дана, наиме, па у наредних шест месеци, треба да се изради „први годишњи акциони план за спровођење стратегије“, и стратегија ће онда почети да се спроводи у дело. Тако да нам, желимо ли да сачувамо здрав разум и одржимо своју моћ слободног промишљања, преостаје само нада да кандидат за тог члана никада и нећемо постати.

[/restrictedarea]