Umberto Eko: Pouka praškog groblja

Piše Vasa Pavković

Gradeći „Praško groblje“ mozaički, na nesigurnim idejnim temeljima, kao globalnu palimpsestnu metaforu navodnog istorijskog haosa, Eko hronološki organizuje roman od vremena Francuske revolucije, sve do dramatičnih trenutaka kraja 19. veka i afere Drajfus

Šesti Ekov roman „Praško groblje“ svakako je najkontroverznije njegovo fikcionalno delo do danas. Napisano, između ostalog, a možda i više od svega, da bi se objasnila geneza „Protokola sionskih mudraca“, jedne od najreakcionarnijih knjiga proteklog veka, ovo Ekovo ostvarenje već od prve strane počinje dosta složenu označilačku igru tzv. „podvojenog“, shizofrenog subjekta – pripovedača, staretinara i falsifikatora, takođe kapetana Simonea Simoninija.

POROČNE ULICE PARIZA

[restrictedarea]

U momentu kada zasniva svoju ispovest, marta 1897. godine, on je dobrodržeći starac u 67. godini, živi u Parizu i seća se italijanskog porekla i izabranog francuskog državljanstva. Dok ga posmatramo kako se maskira da bi izašao na „poročne ulice Pariza“, on se pita „Ko sam ja“, sumnjajući s puno prava da je zli opat Dala Pikola. Kada počne da nam priča o „jevrejskoj zaveri“ i vlastitoj mržnji prema Jevrejima, pitamo se o kakvom je romanu reč i šta Eko želi. Dva pasusa dalje slavni talijanski pisac pušta Simoninija da iskali svoju mržnju prema Nemcima, Francuzima i Talijanima. Ne zna se koja je nacija, po ovom starom ogorčenom i opakom vojniku gora, poročnija i dostojnija prezira, ali ne manju mržnju on oseća i prema jezuitima, komunistima, masonima i ženama. „Mrzim žene iako o njima malo znam“, saopštava nam, da bi u dugim i daljim dnevničkim zapisima otkrio svoje poreklo i portretisao rojalistički raspoloženog dedu u čijoj senci je odrastao – naučen da je najgori trenutak svetske istorije Francuska buržoaska revolucija, a najveći zlikovac Volter.
Odričući se, pod dedinim uticajem, svog oca liberalnih shvatanja, crne ovce u porodici (ili bele vrane, kako vam drago), Simonini piše svoju verziju Italijanske revolucije poput avanturističkih feljtona Ežena Sija i Aleksandra Dime, praveći od ovog poslednjeg i jednog od važnih junaka povesti o svetskim zaverama. Simoninijeve ispovesti ispresecane su komentarima i reakcijama njegovog alter ega, opata Dala Pikole, koje relativizuju dvostruku ličnost jedinstvenog lika – jer kad u jednom momentu Simonini bodežom ubije opata, ovaj će već na sledećoj stranici oživeti u dokumentima, dovodeći nanovo u pitanje ne samo status naratora, nego i status cele ideje istorije i istine o istoriji kao smislenom odnosno progresivnom toku. Kao i u romanu „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ Eko je i u ovom iskoristio ilustracije, kombinujući Domijeove grafike sa novinskim faksimilima i očitim krivotvorinama u „duhu vremena“.
Ono što je zapanjujuće, jeste da su u temelje poetike pseudoistorijskog (bulevarskog) romana ugrađeni ne samo feljtoni iz druge polovine 19. veka, nego i prozni elementi Igoovih „Jadnika“ ili večnih Dikensovih romana, pisanih sa sasvim drugačijim namerama, a da su u temporalnoj mreži cele fikcije, gde su po Ekovoj tvrdnji svi likovi, sem glavnog junaka, autentični, a „partneri“ jedan Frojd i jedan Dima, „zanesenjak“ Garibaldi i „baksuz“ Macini i po Simoniniju ne manje bezvredni Kavur i kralj Viktor Emanuel. Spisak autentičnih likova inače veoma je dug.

NEPOTREBNO UČENE NAPOMENE
Gradeći „Praško groblje“ mozaički, na nesigurnim idejnim temeljima, kao globalnu palimpsestnu metaforu navodnog istorijskog haosa, Eko hronološki organizuje roman od vremena Francuske revolucije, preko 1848. godine, pa potom Italijanske revolucije, sve do dramatičnih trenutaka kraja 19. veka i afere Drajfus, stupajući u predvorje 20. veka, s namerom da objasni mogućnost klijanja i pojave pomenutih „Protokola“. Taj podzemni rad opšte relativizacije u romanu zahteva ne samo posvećenog i informisanog, odnosno obrazovanog čitaoca, već i čitaoca humanističkih ideja, inače se može desiti da neki od naivnijih i još pre zagriženijih ljubitelja teorija o navodnim zaverama masona, jezuita, Jevreja, pa što da ne Kominterne i Vatikana, poveruju kako je ovo knjiga otkrovenja, koja potvrđuje njihovu najdublju potrebu – ideju: svet je gnezdo zavere.
Mrzilac svih, hladnokrvni atentator i ubica Simonini, iz vlastite mržnje tka svoju viziju opšte sukobljenosti – tvrdeći da svet u kojem živi milijardu ljudi (u njegovo doba) ne može opstati i kako su pokolj i genocid maltusovski neophodni! Ekov trik brojeva, puna paralela našem dobu, kada je ljudi na planeti sedam puta više, možda je testamentarno upozorenje italijanskog pisca svima nama. Znanim i neznanim. Pametnijim i manje pametnim. Upozorenje jasno kao činjenica da je ova duga i opsežna knjiga trebalo da još traje, kako bi okolnosti pojave „Protokola“ ipak bile preciznije i više kritički iskazane. (Ako se iz obzorja sijevskih feljtona to uopšte može!?)
Sećam se kako je Salman Ruždi propratio „Fukoovo klatno“ tekstom „Kabalističko trućanje“. Moguće je u „Praškom groblju“ prepoznati svojevrsni nastavak i biće interesantno da se vidi kako će pisci i intelektualci u svetu reagovati na sasvim otvorenu strukturu ideja koje je Umberto Eko ugradio u šesti roman – trudeći se i uspevajući da svoje osnovne, humanističke i pozitivne teze o istoriji i smislu književnosti, sakrije. Uspeo je u tom sakrivanju, možda i više nego što je potrebno – pa bi uz buduća izdanja romana bilo dobro da se objavljuju – analitički pogovori nekih drugih i drugačijih pisaca tik uz piščeve „nepotrebno učene napomene“, paralel-tablice fiktivnih i istorijskih dešavanja, prekratka hronologija kasnijih događaja sve do 1939. godine kada je započeo Drugi svetski rat, na krilima Hitlerove ideje kako su „Protokoli“ autentični – te da će svetu svanuti „kada oni postanu baština celog čovečanstva“. Milioni mrtvih i najveća ratna kataklizma – posledica su tog „svitanja“.

[/restrictedarea]