Strah kuca na vrata

Piše Vladan Vukosavljević

Dani i godine pred nama ulivaju narodu strah i zebnju, onu egzistencijalnu i ledenu uznemirenost koja muti vidik i čini da čovek gubi samopouzdanje, iskreno zabrinut za budućnost svojih najbližih i sebe, ali i za sudbinu naroda i države, dva simbola identiteta koji kod svakog normalnog čoveka i dalje predstavljaju inspiraciju i predmet poštovanja

U fizici postoji fenomen takozvane „odložene stvarnosti“. Radi se o tome da realnost koju zapažamo čulom vida ne postoji u datom trenutku onako kako je vidimo, našta nas navodi razum. Postoji pomak, a on je posledica okolnosti da svetlost neko vreme putuje od objekta posmatranja do našeg oka. Tako, na primer, svetlost od meseca do zemlje putuje nekoliko sekundi, od sunca oko sedam  minuta, a od zvezda i po nekoliko milijardi godina. Što je predmet bliže vremenski period je kraći, pa od stvari u našem neposrednom okruženju svetlost putuje za hiljaditi ili još manji deo sekunde. To praktično znači da ako bi sunce u jednom trenutku eksplodiralo  ili ako bi se mesec otrgao iz zemljine orbite, mi bismo taj događaj zapazili ne u  istom trenutku kada se zaista u stvarnosti desio nego kasnije, što zavisi od udaljenosti posmatranog efekta. Na prvi pogled ova fizička činjenica malo ili nimalo utiče na naš svakodnevni život, ali za naučna istraživanja je od izuzetnog značaja.
Ono što je zanimljivo je da se taj fenomen izgleda pojavljuje i u političkom životu Srbije.  Nije sasvim novo da se prirodni zakoni ponekad ogledaju i u društvenim pojavama, ali ako izuzmemo domaću političku praksu za to još ne postoje čvrsti dokazi.

SUDNJI DANI EVROPSKE BIROKRATIJE
Svakom iole obaveštenom čoveku jasno je da Evropska unija prolazi kroz do sada najveću privrednu i političku krizu koja dovodi  u pitanje i sam njen opstanak u formi u kojoj danas postoji. Krah evrozone i njegove preteće posledice po stabilnost i bezbednost država EU, sudeći po pisanju strane štampe, događaji su koji se najavljuju najviše za nekoliko meseci, a optimizam da do njih neće doći sve je manji i ređi. Razrađuju se različiti scenariji i prave planovi za „dan posle“, svuda sem naravno u Srbiji. Domaća politička kvazielita pred očima ima EU stvorenu u Mastrihtu pre dvadesetak godina, zajednicu čije su nastajanje obeležile gromoglasne najave o privrednom napretku, demokratski konglomerat evropskih država gde bogati pomažu siromašnima kroz fondove za razvoj, entitet bez formalnih međudržavnih granica, ogromno i propulzivno tržište radne snage, bastion ljudskih prava i praktično nova megadržava sa najvišim ekonomskim i svim drugim standardima za svoje građane. Takva Evropska unija danas više ne postoji i teško je zamisliti njenu renesansu na istim utopijskim principima, ali slika koje u stvarnosti  nema i dalje stiže u oči najvećem broju naših političara koji time potvrđuju da za njih važi neka specijalna relativnost fizičkih zakona u odnosu na druga društva i druge žitelje Evrope. Slučajno ili namerno nesvesni prave stvarnosti, neizvitoperene teško objašnjivim vremenskim pomakom u njihovoj svesti, oni svakodnevno ponavljaju tragikomične mantre o navodnim istorijskim datumima za nekakvu pretkandidaturu i obećavaju osiromašenom i gladnom narodu bolji život u raspadajućoj zajednici koja užurbano sprema svoj deobni račun i grozničavo traga za novim međusobnim savezima i odnosima, zasnovanim na daleko sebičnijim principima nego onim zamišljenim u Holandiji pre dve decenije.
Uprkos tome, iako i sama verovatno broji poslednje mesece,  birokratija EU nastavlja da ucenjuje Srbiju potpunim priznavanjem nezavisnosti lažne države Kosovo, ohrabruje vojvođanski separatizam, u saradnji sa Turskom podbunjuje muslimane u Raškoj oblasti i uopšte čini sve da ekonomski i politički ponizi Srbiju novim i sve komplikovanijim ucenama koje eufemistički naziva uslovima.
Tako naša država sve više podseća na maratonca slabog zdravlja i loše kondicije koji trči trku za koju mu je rečeno da ga na njenom cilju čeka zemaljski raj i u koju on ulaže poslednje atome snage, ugrožavajući time i sopstveni život.
Organizatori trke ga sve vreme sapliću, nanose mu povrede i menjaju dužinu staze. Konačno, ako uprkos tome jednom i stigne do svog cilja, upropašćenog zdravlja i polumrtav, sva je prilika da ga tamo neće čekati veličanstveni stadion na koji se nekad davno uputio, publike neće biti, svetla će biti pogašena i on neće znati gde je to došao i kud se dedoše svi oni koji su ga ohrabrivali da u tu avanturu nekada davno krene. Sanjani lovorov venac pretvoriće se u krunu od trnja.
Za to vreme, u pravoj fizičkoj stvarnosti koja svojom zlokobnim prognozama pritiska građane Srbije, život postaje Kusturičina neproverena glasina. Beda, nesigurnost i strah postali su ljudima tri posleratna, tranziciona druga. Nezaposlenost raste iz dana u dan, kriminal i korupcija bujaju kao korov, privreda je propala, a stanovništvo se topi iz godine u godinu. U Srbiji danas  dobro žive jedino narkodileri, političari, estradne zvezdice i privredni kriminalci.  Javni servis i nemački mediji srpskih imena, u nezapamćenom falsifikovanju stvarnosti, govore o novim investicijama, putevima i fabrikama, a strani agenti od uticaja, sakupljeni s koca i konopca, afirmišu veleizdaju koju nazivaju preokretom. Disova pesma „Naši dani“ nikada nije bolje oslikavala stvarnost. Veliki pesnik postao je prorok jednog sebi dalekog vremena.

[restrictedarea]

KOSMETSKA ZBILJA BEZ PRESEDANA U ISTORIJI
Na KiM se u međuvremenu odvija sasvim druga drama. Desetine hiljada Srba zatražilo je prijem u rusko državljanstvo, svesni opasnosti da od srpskih vlasti ne dobiju zaštitu od eventualnih novih pogromaških poteza Prištine. Ovo je događaj bez presedana u savremenoj evropskoj, pa i svetskoj istoriji. U takozvano „mirnodopsko vreme“, državljani jedne suverene države, izloženi fizičkim pretnjama i proterivanju sa svojih ognjišta, ne želeći da padnu pod vlast nakazne terorističke tvorevine traže pomoć, makar i statusno-simboličku, strane sile. I umesto da poniženi opravdanim vapajem svojih sunarodnika Boris Tadić i njegova nomenklatura sami podnesu zahtev za iseljavanje u Sibir  ili u neku od of šor postojbina svojih tajnih računa, koje možda imaju, oni sa politikantskim cinizmom traže u gestu Srba sa KiM fantomsku političku orkestraciju svojih protivnika. Ne znamo kakva će biti sudbina ovakvog zahteva, naročito u svetlu činjenice da se sukobi na barikadama zaoštravaju, ali ovde se više radi o vapaju za zaštitu od ujedinjene sile Albanaca i KFOR-a nego o istinskoj želji za selidbom u prijateljsku državu.
Ovaj događaj baca snažno svetlo i na ukupnu spoljnu politiku Srbije, jer nismo uopšte daleko od situacije da uskoro ceo narod zatraži zaštitu Rusije od vlasti koja državu vodi u propast epskih razmera. Ovakav pokušaj ne bi doneo nikakvu opipljivu promenu budući da takva zaštita nije moguća iz niza razloga, ali dovoljno slikovito bi objasnio ćorsokak u kojem se nalazimo.
Problem je u tome što je srpska spoljna politika u najvećoj meri detinjasta, mada bi i neki jači epitet bilo moguće upotrebiti. Vrhuncem  mudrosti Tadić i njegovi juniori smatraju to što četiri najveće svetske sile, SAD, Rusiju, Kinu i EU proglase našim strateškim partnerima, i onda taj račun bez krčmara politički eksploatišu u domaćim medijima. Kada bi se spoljna politika država sastojala u tome, onda bi taj posao mogao da  obavlja bilo koji naivan ili neuk čovek, a ne ljudi sa vizijom i znanjem koje se stiče godinama. Šibicarski blefovi ne tolerišu se više ni na ulici, kamoli u bilateralnim odnosima sa najmoćnijim državama sveta. Bilo bi lepo čuti od Tadića i Jeremića kako, i na osnovu kojih bliskosti interesa SAD i EU jesu srpski „strateški partneri“, a ne  države koje nam zavrću ruku i ucenjuju nas svakom zgodnom prilikom. Sa velikim silama je važno biti u što boljim odnosima, to i deca znaju, ali jedno je afirmisati u takvom odnosu svoje interese i boriti se za njih koliko god je više moguće, a sasvim drugo bespogovorno izvršavati naloge koji često ruše čak i proplamsaje bilo kakvog međunarodno političkog subjektiviteta i integriteta sopstvene države. Još kada očigledne političke oponente ili neke od njih olako proglasite strateškim partnerima, onda to znači  da ste ili nedopustivo nesposobni za taj posao, ili da ste u funkciji nekog drugog, a ne sopstvene države. Obe stvari čine vas krajnje nekompetentnim za obavljanje takve delatnosti.

SVEDENI IZBORI
Srbija nema puno izbora u trenutnim međunarodnim okolnostima. Na čelo države moraju doći ljudi koji će da razumeju svet u kojem živimo i spremni su da zapaze i prate visok ritam njegovih promena. Ako ih nema, moraćemo da ih stvorimo. Cela planeta danas ključa u najrazličitijim previranjima, ekonomski rat između zemalja BRIKS-a i SAD-a već bukti punom parom, a međusobne vojne pretnje sustižu jedna drugu skoro svakog dana. Zahvaljujući nerešenom palestinskom pitanju i još neopljačkanim iranskim rezervama nafte, doskora nezamislivi nuklearni sukob ponovo se pomalja kao jeziva pretnja. Međunarodni finansijski sistem se strmoglavo urušava i svet kao da ponovo ulazi u predsoblje sukoba čije stravične posledice mogu problem srpske depopulacije da  učine svetski raširenom pojavom.
U takvom razvoju događaja Srbija pod hitno mora da se oslobodi evrounijske mitologije i da sa tim sve labavijim savezom država ostvaruje odnose u kojima će koliko je god više moguće da afirmiše svoje interese. Da – trgovini, da – osavremenjivanju domaćih propisa, da – borbi protiv korupcije i međunarodnog kriminala, da – kulturnoj razmeni i unapređivanju obrazovnog sistema, ali otresito – ne – bilo kakvim ustupcima kada su u pitanju zaštita teritorijalnog integriteta zemlje i interesi srpskog naroda u čitavom regionu. Evropska unija doživeće mnoge transformacije u godinama koje su pred nama i možda će u novom rasporedu i odnosu snaga biti više sluha za naše stavove ako budemo znali da ih artikulišemo i branimo. S druge strane, SAD će imati dovoljno problema na mnogim tačkama globusa, pa se može očekivati da će i pritisak  iz tog pravca da oslabi.
U svakom slučaju, bez obzira na budući pravac razvoja događaja, Srbija neće moći da vodi bilo kakvu uspešnu spoljnu politiku bez pouzdanog međunarodnog saveznika. Naš položaj u odnosu moći prema zemljama Kvinte neće se bitno promeniti, čak i da za promenu počnemo ozbiljnije da vodimo računa o sopstvenim interesima.
Takav saveznik postoji bez obzira na to što stranke na vlasti i pronemački mediji čine sve da Srbiju udalje i izoluju od njega. Uprkos snažnoj antiruskoj kampanji u medijima pod kontrolom osovine Beograd-Berlin, okretanje ka Rusiji većini ljudi čini se kao prirodan i razuman izbor.

RUSI, MI I NJIHOV „ORKESTAR“
Istorijska bliskost dva naroda, bez obzira na povremena udaljavanja, naročito u epohi obostrane teške zaraženosti komunizmom i titoizmom, dobar je temelj za unapređenje međusobnih odnosa.
To je ono što domaći, takozvani „evroreformisti i rusofobi“ ne mogu da shvate. Njihov antagonizam naspram Rusije dvojake je i autozaslepljujuće prirode. S jedne strane tu je veliki deo preobraćenih Titovih komunista koji su svoju prvu psihološku konverziju napravili postajući funkcioneri bolesnog i na zločinima zasnovanog Brozovog režima, odbijajući da vide njegovu antisrpsku suštinu. Da bi se dodvorili svom pastiru hvalili su do neba njegov fingirani sukob sa Staljinom i mrzeli su Rusiju, ali i Srbiju postojanom strašću. Srbi titoisti postali su tako neka vrsta savremenih poturica i janičara koji su odbacili svoju veru, tradiciju, pismo i identitet, sve osim ličnog imena, mada je bilo i Milana (Bogdanovića) koji su postajali Miralemi. Usvojili su jevanđelje o večitoj srpskoj krivici i priviđao im se srpski nacionalizam tamo gde ga ni Hrvati nisu videli. Kada je starac umro, a njegovo lažno delo propalo zajedno sa njim, oni su pohitali u još jednu konverziju i stavili su se u službu Zapada, istim uverenjima vođeni, ali ovoga puta u dresu globalizma i pod barjakom posutim zvezdama. Puka je slučajnost da su im se interesi podudarili, mada je scenaristima raspada Jugoslavije i rediteljima rasturanja Srbije ova moralno bezvredna grupacija dobrodošla u onoj meri u kojoj svaka peta kolona obraduje agresora. Da je bilo ikakve prave lustracije u zemlji, ona je trebalo da otpočne trajnom zabranom političke aktivnosti svima koji su kod Tita bili na funkcijama višim od sekretara Opštinskog komiteta. Iznenadili bismo se kako bi vazduh naprasno postao čistiji.
Drugu grupu čine žrtve trivijalne pop kulture i potrošačkog društva, uglavnom ljudi mlađe i srednje generacije. Oni ne vole SAD zbog Emersona i Volta Vitmena, zbog Foknera ili Dos Pasosa, već zbog Holivuda, džinsa, „Seks i grada“ i velikih automobila. Nemačkoj se ne dive zbog Novalisa i Getea, nego zbog „Mercedesa“ i „Bajerna“, a u Italiju uglavnom ne idu zbog kvatročenta već po garderobu. Njima su i Rusija i porodična Srbija, i Handke i Čomski, i Naomi Klajn i Pinter, daleki i tuđi, jer su izvan tokova opijajuće površnosti i merkantilnog sjaja Zapada. Smatraju sebe građanima sveta ako koriste reči „difolt“ i „benefit“, i ako se oblače poput statista u reklamama za „fantu“.  Potkultura Zapada im je stil života, a kao i svi malograđani preziru ono što ne poznaju.
Sterija je pre dvesta godina u „Pokondirenoj tikvi“ naslikao glavne crte njihovog portreta. Od te dve grupe, ovde pojednostavljeno prikazane, glavne štetočine pripadaju prvoj, ali su zbog godina na dobrom putu da se pridruže Bravaru u njegovoj nebeskoj radionici. Za duše ovih drugih vredi se uporno boriti, jer se prelazak iz nižeg kulturnog modela u viši, uz trud okruženja ipak na kraju pokaže kao moguć.
Rastuća energetska i ukupna privredna i politička moć Rusije neminovno će dovesti do toga da Moskva ili druga važna zajednica koja nastaje pod ruskim uticajem postane neophodan ekonomski i svaki drugi partner Berlinu, a samim tim i većem delu onoga što će se pojaviti kao restrukturirana Evropska unija. Isto važi i za Tursku koja izrasta u regionalnu silu i osim na Bliskom istoku kompenzaciju za sada već očiglednu trajnu zabranu pristupa EU,  snagom nekadašnjeg osvajača odlučno će zatražiti, a možda i dobiti na Balkanu. Tamo će se sresti sa svojim nikad zaboravljenim protivnikom zvanim Srbija i otomanskim nasleđem koje je samo nejako da se ponovo popne na istorijsku scenu, ali uz pomoć sa Bosfora to može lako da učini.
U odnosima sa obe preteće sile Moskva će tražiti i dobiti položaj uticajnog sagovornika i partnera, prosto zato što će njihov međusobni geopolitički i regionalni status takvu saradnju učiniti neophodnom svim protagonistima. Nemačka ima privredu, ali oskudeva sa energentima neophodnim da uspešno radi i razvija se, Turskoj će biti potreban još jedan jak partner u regionu Bliskog istoka i srednje Azije pomoću kojeg će nastaviti izlazak iz američke sfere uticaja, naročito ako i dalje ima nameru da osporava sve riskantnije poteze Izraela. Konačno, uspravljena i osnažena  Rusija pokušaće da obnovi De Golovu ideju o Evropi od Atlantika do Urala i da privredno, a ne vojno učini prohodnijim moreuze na Bosforu i osigura bolju zaštitu svog mekog islamskog trbuha na jugu zemlje. Svet koji poznajemo menjaće se iz dana u dan na način koji ne možemo do kraja da spoznamo, ali čije principe promena i te kako moramo da predvidimo bar u osnovnim okvirima.
U takvoj situaciji, u bezbrojnim tačkama dodira sa Nemačkom, Turskom i svakako Kinom i SAD-om, Rusija će biti u prilici da stane u zaštitu srpskih interesa i da postigne ono što malena Srbija ne bi mogla kao strogo samostalni politički subjekt koji, kao što je to sada slučaj, luta svetom moleći za mrvicu milosti i razumevanja nemajući ni snagu, ni težinu da bilo kome bude važna, a kamoli korisna osim kada radi u prilog svoje štete.
Ono što se postavlja kao pitanje jeste šta mi možemo da ponudimo Rusima zauzvrat, u pokušaju da postanemo neka vrsta njihovog protežea na Balkanu. Poznato je da u politici nema besplatnog ručka i na nekoj novoj autentičnoj, a ne medijski isfabrikovanoj srpskoj eliti je da zatraži pomoć sa istoka i da proceni da li je njena cena prihvatljiva za interes naroda i države. Osim zajedničkog slovenskog identiteta, pravoslavlja, jezičke i istorijske bliskosti dva naroda, čini se da naš geografski položaj pruža pristojnu mogućnost Rusima da svoje interese prošire na region jugoistoka Evrope, odakle su vek i po uspešno udaljavani udruženim naporima Vatikana, Nemačke i Velike Britanije. Taj položaj omogućava pored ostalog i da se planovi o razmeštanju raketnih štitova kroje sa više opreza i razuma u ruskim natezanjima sa sve agresivnijim Zapadom. Cene i rizici takvih proračuna za Srbiju nisu mali, u onoj meri u kojoj se planovi za budućnost odvijaju u naivnim snovima o bratskoj i humanoj saradnji sa državama dvadeset i prvog veka.

ISKEŽENI OČNJACI MOĆNIH
Svet je postao surovo mesto za život, a očnjaci moćnih ponovo su iskeženi. Ako nekom cenom svoju bezbednost i zaštitu moramo da platimo, onda je svakako bolje da to učinimo na šalteru gde smo dobrodošli, nego na onom na kojem će nam odseći ruku koju smo pružili, kao i bezbroj puta do sada.
Kada mudri Milorad Ekmečić kaže da: „Dok i poslednje svetlo naše srpske i demokratske države bude tinjalo na Balkanu, naši se neprijatelji neće smiriti, za decenije, za vekove…“ , on time u jednoj rečenici daje rezime naše istorijske sudbine i okvir za razmišljanje generacijama koje dolaze.
Dani i godine pred nama ulivaju narodu strah i zebnju, onu egzistencijalnu i ledenu uznemirenost koja muti vidik i čini da čovek gubi samopouzdanje, iskreno zabrinut za budućnost svojih najbližih i sebe, ali i za sudbinu naroda i države, dva simbola identiteta koji kod svakog normalnog čoveka, uprkos građanističkim i pomodnim ruganjima postmoderne kvazicivilizacije, i dalje predstavljaju inspiraciju i predmet poštovanja. Primili smo tu baklju od svojih predaka i važno je da je neugašenu predamo potomstvu, pametno i odgovorno razmišljajući kako da plamen sačuvamo.
Konačno, bez obzira na sve, strahu se moramo odupreti verom, u sebe same na prvom mestu a onda i pameću, kulturom, obrazovanjem i naposletku već tradicionalnim borbenim duhom. Ako uradimo sve što je do nas, onda će nas možda, za promenu najzad i sreća jednom poslužiti. Ne kaže se bez razloga: „Kada strah zakuca na vrata, neka mu vera otvori“.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *