Сликарство је живо и сасвим добро се осећа

Пише Дејан Ђорић

Суочена су два барда, две школе сликања и мишљења, обојица подједнако утицајни. Сликарство није мртво, како злохудо наричу авангардни теоретичари и како прижељкују експериментатори

Текућа изложба у „Модерној галерији Ваљево“ „Од Станчића до Станића“ има програмски назив. Њиме се хтело рећи да је на крају једног и на почетку новог века време и за свођења, упоређивања, преиспитивања и резимирања културноисторијских процеса. У уметности их је најбоље анализирати на сликарским примерима, посебно на фантастичном сликарству које није као завичајни реализам строго национално одређено, па зато има шири круг поштовалаца. Можда је време и за резимирање српско-хрватских уметничких односа без националног и ратног оптерећења, јер су они историјска реалност.

ТАЈНО БРАТСТВО СЛИКАРА И ЕЗОТЕРИКА

[restrictedarea]

Разложно и без страсти могу да се испитују уметнички утицаји две културе, а они су после Ивана Мештровића најразвијенији у сликарству обележеном ирационалношћу. Леонид Шејка је побудио интересовање чим се појавио његов „Трактат о сликарству“, који је и у Хрватској био тражена књига. У новооснованом загребачком „Музеју сувремене умјетности“ и поред наглашеног националног и авангардног усмерења, у сталној поставци се налазе Шејкина дела. Марија Чудина, његова прва супруга, најбоља је хрватска књижевница у другој половини двадесетог века. Медиалом се бавио и Данијел Драгојевић, један од најзначајнијих хрватских песника и есејиста. Критичар Игор Зидић, култна личност хрватске ликовне сцене, укључивао је Шејкине слике у поставке својих ауторских изложби, а „Смак света“, једну од најзначајнијих књига Драгоша Калајића, публиковао је Накладни завод „Матице хрватске“. Изложба Оље Ивањицки у Загребу била је значајан догађај, а колико Медиала побуђује пажњу сведочи и интервју Милића од Мачве у једном високотиражном хрватском листу у време рата, у којем сликар у свом познатом стилу нимало није одступио од националног опредељења. Постоје уметници и интелектуалци као Миро Главуртић који и пореклом припадају двема срединама, баштинећи најбоље из обе културе. Велико признање српском фантастичном сликарству стигло је од Сплићанина Бранка Паваце, по неким мишљењима најбољем млађем балканском сликару. Пријатељ сликара Жељка Ђуровића и Зорана Ивановића, Паваца је одабрао Београд за центар у којем ће се образовати, мада се касније посветио конзерваторском раду.
Вараждинац Миљенко Станчић (1926-1977) и Херцегновљанин Војо Станић (1924) у том смислу су узори две сликарске школе и стубови магичног сликарства југоисточне Европе. Станчић је од свих хрватских метафизичких сликара био најбоље повезан са српским волшебницима, а такви контакти се протежу све до Жељка Кипкеа. Делимично добро их је истражио историчар уметности Никола Кусовац у уводном тексту обимног каталога ваљевске изложбе, указавши и на незаснованост ставова против Миљенка Станчића који данас делују као критичарско трабуњање. Станчић је међу најприсутнијим хрватским уметницима у Србији. На „II Меморијалу Надежде Петровић“ у Чачку 1962. године добио је награду публике, а на „II Београдском тријеналу ликовних уметности“ награду за сликарство, када је у престоници приредио и самосталну изложбу слика. Његову ретроспективну изложбу у „Салону Музеја савремене уметности“ у Београду, као и друга наступања пратили су наши најбољи стручњаци, а in memoriam је објавило чак четворо критичара. Станчић је међу сликарима који су највише утицали на српску ликовну сцену. Војни рок је служио у Београду 1953-1954, као руководилац ликовне групе окупљене при „Дому ЈНА“, где је стекао бројне пријатеље и поштоваоце. Милован Видак и Милан Цмелић код њега су учили сликарство. Постоји тајно братство сликара езотерика и Медиала, осим Игора Васиљева и Милана Поповића претечу или саборца има у Миљенку Станчићу. Љуба Поповић каже да су на њега највише утицале две слике – „Музејска поставка“ Леонида Шејке из 1956. године и „Мртво дијете“ Миљенка Станчића из 1954. године. Са првом почиње постмодерна, појављује се уметност као класификација, архива, Шејкино велико цивилизацијско и уметничко ђубриште, а друга најдубље изражава сплин, меланхолију, црну жуч која натапа не само медиално, већ и сасвим другачије сликарство тог времена. Лични и светски удес као вечну тему поједини сликари уздигли су до митског. Шејка је као Станчић најбоље слике насликао у кухињи, на коленима, по мрачним собичцима, а тај мрак  има толико тајанства да сенчи и дела млађих мајстора, попут Драгослава Живковића, Васе Доловачког, Саше Марјановића и Предрага Пеђе Тодоровића. Миљенко Станчић, највећи хрватски сликар друге половине двадесетог века, више утиче на српско него на хрватско новије сликарство. У Србији је неупоредиво присутнија традиционална сликарска поетика, потрага за чистом ликовношћу, лишене нарације, историје и религије, али не и метафизике. Ослањајући се на Станчића, наши млађи сликари уважавају и почетке хрватског модернизма, сликарство Рачића, Бецића и Краљевића, премда су у позадини обнове меланхоличног жанр сликарства наглашене мекоће, чулности и племените материје, заправо Вермер, Шарден и Коро. Драгош Калајић је као и у много чему визионарски предвидео да ће после Медиале доћи до обнове слике, сада убиремо плодове те српске ренесансе која је као и висока ренесанса цветала пола века.

ШКОЛА ЦРНОГОРСКОГ ИРАЦИОНАЛИЗМА
Изложба „Од Станчића до Станића“ има и шири значај од скретања пажње на ликовне односе две културе. Миљенку Станчићу је у „Модерној галерији Ваљево“ била приређена самостална изложба слика 1987. године, а Воју Станићу 1993. године. Уз Дада Ђурића и Уроша Тошковића, Станић је највише и најбоље што је дала школа црногорског ирационализма, другачија од свега познатог у светској уметности. Највећи живи црногорски сликар Војислав Војо Станић добар је пример супротног умећа од Станчићевог. Војо је представник школе српских и црногорских барбарогенија, бунтовника, рушитеља устаљених, западних вредности са којима се Станић поиграва, исмева их, ванредним хумором и духовитошћу доводи у питање. Неколико монографија, посебно књига аутопоетичких текстова, открива га као надахнутог антимодернисту, браниоца традиционалног, правог сликарства и зато Кусовац добро примећује да изложба има за циљ успостављање ликовних вредности на најбољим примерима. Станислав Живковић, доајен српске историје уметности, мудро уочава да се наше сликарство историјски ослања на средњовековно, а тиме и на античко, и да су му стране цртачка манијакалност и мрачна мистика Севера који тек са Медиалом улазе у ведру уметност медитеранског залеђа. Како онда вредновати слике Воја Станића који је унео фантастично, тако ретко у антици и православљу, у медитеранску чаролију? На сасвим другачији начин то је успело још само Жељку Ђуровићу, једном од цењених мајстора на светској сцени и Борису Драгојевићу. Станић  је више као узор него као учитељ утицао на млађе црногорске сликаре онеобичене тематике. Медитеранска ведрина и маштовитост одликују Момчила Мацановића, Зорана Круља и Ратка Одаловића, па се може рећи да стари мајстор има исту улогу као и Миљенко Станчић.
Суочена су два барда, две школе сликања и мишљења, обојица подједнако утицајни. Сликарство није мртво, како злохудо наричу авангардни теоретичари и како прижељкују експериментатори. Живо је и сасвим се добро осећа захваљујући великим старијим и млађим ствараоцима, али и несебичном залагању колекционара Драшка Милићевића. Ремек-дела Станчића и Станића, до краја године изложена у две сале „Модерне галерије Ваљево“, само су део колекције породице Милићевић. Када би неко хтео да их обједини не би више могао и у томе је културни значај колекционара попут Милићевића.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Odlican tekst, izvrsna izlozba, nadamo se da cemo je videti u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *