Рођење Христово, Божић Бата и крвави пир

Пише Драгомир Антонић

При крају 19. века, отварање Србије према „Европи“, тј. Аустроугарској царевини, учинило је да благородни, простодушни, сиромашни, незлобиви Божић Бата изгуби примат пред појавом римокатоличког Вертепа. Једноставно, Божић Бата је проглашен старомодним и одстрањен из наше традиције

 

Христос се роди. Мир Божји свима! А како је Србима?
Срби воле да празнују. Од свих празника Божић најрадосније прослављају. „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића“, записао је Његош. Божић је породични празник, а како су у српској породици деца најважнија, њима се о овом празнику посвећује највећа пажња. Зато се деца празнику Христовог рођења највише и радују. Како се ми односимо према сопственој вери и духовном наслеђу, тако ће се и други односити према нама. Ако ми празнике и веру не чувамо, зашто би очекивали да их други чувају. Празнике и обичаје смо дужни да чувамо. Због нас и нашег потомства. Зато, ни под каквим условима не смемо наследницима да ускратимо право на духовне вредности сопствене културе. Лепота српских обичаја јесте у шароликости и различитости ритуала. То је предност. Никако мана. Први је то уочио Вук Караџић написавши знамениту реченицу: „Колико села – толико адета“.
Божићни симболи у народној традицији су: Бадњи дан, последњи дан пред Божић. У народу се сматра истим празником што показује пословица: „Они су као Бадњи дан и Божић“, а односи се на врло блиске пријатеље који се увек виђају заједно. Положајник је прва особа која уђе у породични дом на Божић. Положајник долази сам или је унапред одређен од стране домаћина. Бадњак је младо, здраво храстово, церово, буково или јаворово дрво које домаћин ујутру на Бадњи дан сече у шуми или забрану. У граду се бадњак купују на пијаци. Чесница је обредни хлеб који се меси само за Божић. У чесницу се ставља новчић, комадић дрена,сламе и бадњака. По томе ко пронађе који симбол тако ће му бити до наредног Божића. Сламу и просипање сламе по кући етнолози тумаче жељом да наредне године жито боље роди. Теолози тумаче уношење сламе као поштовање јасли у које је положен и повијен тек рођени Исус. Печеница је крвна жртва која се приноси Богу и њено порекло се налази у времену пре Новог Завета. Божић Бата је прерушено божанство које у ноћи пред Божић долази у кућу где се слави Божић да награди децу. Божић Бата, скоро потпуно заборављен у данашњој српској обичајној пракси, спадао је у добронамерна божанства. Тешко је разабрати кад Божић Бата почиње да нестаје из српске народне традиције. Мени се чини да је при крају 19. века, отварање Србије према „Европи“, тј. Аустроугарској царевини, учинило да благородни, простодушни, сиромашни, незлобиви Божић Бата изгуби примат пред појавом римокатоличког Вертепа. Једноставно, Божић Бата је проглашен старомодним и одстрањен из наше традиције. Додуше, борио се Божић Бата. Није се дао лако. Пре Другог светског могао се срести на школским приредбама, али је губио примат и од другог светитеља, Светог Николе, који је преузео већину атрибута Божић Бате. После Другог светског рата, Свети Никола и Вертеп ће нестати пред Деда Мразом, мрзовољним пијанцем, непознатих родитеља. Тако ће по ко зна који пут бахата страна придошлица однети победу над домаћином.

[restrictedarea]

Божић, празник посвећен миру и љубави међу људима, није Србима увек срећу доносио. За многе Србе из Придворице, села у Општини Невесиње, у Херцеговини, седми јануар 1942. године био је уједно и последњи овоземаљски дан. Усташе, немачки савезници у Другом светском рату, предвођени командиром Марјаном Беновцем су на превару сачекали Србе и убили све мушке главе које су затекли у селу. Маљевима су убијени Биљко Хаџић, Гаврило Носовић и три Скока: Петко, Гојко и Радован. Онда су крвави пир наставили на женама и девојкама. Прво групна силовања, а онда нож и клање. Да се метак не троши. Пола века касније на исти дан, над истим народом, на најрадоснији хришћански празник, Рођење Христово, крвави пир.
Мало северније од Невесиња и Придворице, овог пута у српском селу благородног назива – Кравица. Муслиманска усташија, поново под заштитом моћне, уједињене Немачке, убила је све што је могла ухватити. Чекала је јутро кад су Срби кренули у сеоску православну богомољу. Неки су већ у њој били. Чекајући Божић 1993. године. За четворогодишњег Владимира Гајића, Новицу Богићевића који је тек напунио 14. година, бабу од 84. године Мару Божић и осталих 46 житеља то је био и последњи овоземаљски „радосни“ хришћански празник. Осамдесет сељака и сељанки је рањено, а стотину и једно дете је постало сироче. Заувек је изгубило једног или оба родитеља. Нажалост, многи хришћански празници и славе су за Србе крвави. Кад сав хришћански свет слави и проповеда мир и љубав – православни Срби страдају. Ови монструозни злочини никад нису јавно осуђени, а камоли да су злочинци кажњени. Клање Срба, Српкиња и Српчади не узнемирава хришћанске главаре. Ове злочине римски бискуп који се хришћанима у божићној посланици обраћа на 65 језика никад није поменуо. Ни овог Божића римски бискуп, ни било ко од његових кардинала нису поменули злочине које се чине над Србима, хришћанима на Косову и Метохији. Додуше из базилике Светог Петра у Риму пожелео је папа да „Бог донесе крај насиља у Сирији где је проливено толико крви“. Бог је одмах услишио његову молбу и послао Божић Бату прерушеног у финског цариника да открије и спречи слање немачких бомби и експлозива мирним демонстрантима у Сирији. Богу хвала да има неког моћнијег од римског бискупа и његове курије. Ови што у Србији следе теолога са периком у његовом немачком екуменизму нека поведу рачуна, макар о празницима, о Божјој милости и о Божјем гневу.
Ваистину се роди!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. KOLIKO SELA TOLIKO OBIČAJA ( ADETA ) KO JE UVEO VERTEP U MOJOJ
    TENJI JA NEZNAM ALI PAMTIM KADA SU NAS VERTEPAŠE KOMUNISI TUKLI
    NA SOKACIMA GDE SMO IŠLI I PEVALI NAŠE BOŽIĆNE PESME GDE SU NAS
    DOMAĆINI ĆASTILI TENJSKI KATOLICI NISU NOSILI VERTEP.JESU RIMO-KATOLICI SRUŠILI MOJU CRKVU U KOJOJ SAM KRŠTEN.DUGO GODINA
    POSLE RATA NISU DOZVOLILI IZGRADNJU NOVE CRKVE SVETOG OCA NIKOLE
    22 MAJA U GODINI. OBIČAJI NIJE VERA. VERA U VASKRESENJE I POMOĆ
    UGROŽENIMA DALI MATERIJALNO ILI DUHOVNO PO MENO TO JE PRAVO
    VEROVANJE !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *