Пут у беспуће

Пише Александар Ђаја

ЕУ није Србији ускратила статус кандидата због тога што су немачки војници добили неколико „шљива“ по задњици. Она јој је одбијањем упутила сигнал да је независно од добијања статуса или не – никада, али баш  никада неће примити у своје чланство!

 

Нема тих маркетиншких агенција, нема тог „спиновања“ и замајавања народа, нема таквог вређања менталних способности Срба у речима да одлука из Брисела не представља пораз државне политике, нема тих „квазиконфучијевских трипова“ у фазону  да „пораз не доживите када посрнете, већ када се не усправите“, нема тих „Ђелића“ који дају „моралне оставке“ да се не би удавили на броду који тоне, нема тог фолирања народа Вука Јеремића, да „нико из актуелне власти није мислио да ће одвођење у Хаг Ратка Младића убрзати евроинтеграције“, нема тих (и толиких) „најевропљанина“ као што је господин Палма, који сматрају да Србија треба да настави европски пут без обзира на све, нема тог „никадчуозачовека“ председника Европског покрета у Србији Властимира Матејића, који бестидно каже да одлагање доделе статуса кандидата, осим на симболичном нивоу, неће имати великих последица по Србију, нема тако „моронски“ монтираних коментара као на сајту „РТС“-а испод Тадићеве изјаве, типа „Поштовани председниче, свака част на достојанству. Учинили сте све што је могло. Кривица није Ваша и надам се да ће Европа схватити своју грешку и то исправити у марту“, нема тог „Преокрета“ који ће цвилећи крај ногу министара ЕУ безочно фалсификовати непостојеће мисли и речи грађана Србије, како су они „показали способност да делимично коригују неуспешну политику власти“, нема тих претњи Гордане Суше како „промотери рата и даље харају медијском сценом, у којој се величају Радован Караџић и Ратко Младић“, нема тог објашњења (ваљда, за имбециле) Јелене Триван, „да се критиковањем председника Тадића неће променити чињеница да успоравањем европских интеграција губи пре свега Србија, а не било који политичар“, нема тих „жутих картона и дрвеног гвожђа“ народног филозофа и повампиреног политичара Вука Драшковића, нема те режимске магле и паучине која ће да сакрије истину једног Србина са барикада на северу Косова: „Одједном, без повода, војници КФОР-а су кренули гуменим мецима по нама. Пуцали са два-три метра у људе. Нису штедели. Дигао сам руке у вис и осетио ужасан бол. Видим поред мене комшија пада, крв му лије из главе, из ока“, нема те „спрдачине“ Хашима Тачија да „Иако не могу да се обратим на српском језику, ја се Србима обраћам из свег срца и душе и овом приликом им поручујем да радимо заједно и да заједно градимо заједничку кућу, а она је суверено Косово!“, нема те језичке еквибрилистике која може да оповргне речи тог истог Тачија да Споразум о интегрисаном управљању границом „де јуре представља признање Косова од Србије, његових граница и шест граничних прелаза између две земље“ – нема, једноставно, више ничега, а што може да убеди грађане Србије како одбијање Европе да Србији додели статус кандидата за улазак у ЕУ, у петак, 9. децембра 2011. године, јесте нешто друго – а не тежак пораз трагично промашене политике режима Бориса Тадића!

[restrictedarea]

…И ДА ТЕРАЗИЈЕ ОФАРБАМО У ЗЕЛЕНО
Зато ви, који седите у Немањиној и Пионирском парку, реците, коначно, отворено народу једину истину која постоји: ЕУ није Србији ускратила статус кандидата због тога што су немачки војници добили неколико „шљива“ по задњици. Она јој је одбијањем упутила сигнал да је независно од добијања статуса или не – никада, али баш  никада неће примити у своје чланство!
И зато, после 9. децембра свакоме у овој земљи требало би да буде забрањено да зарад личне амбиције, сопствених заблуда, материјалне или неке друге користи – понижава и вређа достојанство Срба, српске државе и свих грађана који у њој живе. Јер, иако је режим пред фатални датум тврдио да нема више додатних услова, ипак је приликом одбијања да се Србији сада додели статус кандидата Европски савет донео закључак да се то евентуално учини у марту 2012, али – уколико Србија додатно(?) среди односе са Приштином, као и да Савет министара ЕУ „проучи и потврди да је Србија наставила да убедљиво(?!)  испуњава преузете обавезе“. Такође, све то подразумева „даљи напредак у кретању ка искреном(?!?) спровођењу постигнутих споразума у дијалогу, укључујући и Споразум о интегрисаном управљању прелазима/границама, као и да је постигла споразум о учешћу свих страна у регионалној сарадњи и да активно сарађује у обезбеђивању да ЕУЛЕКС и КФОР извршавају своје мандате“… А како би било да Теразије офарбамо у зелено, а да на врх Калемегданске тврђаве истакнемо ЛГБТ заставу дугиних боја?!

КОЈИ ТО „МИ“?
Али, не! Председник каже: „Ми ћемо се усправити. Нисмо одустали ни у тежим околностима, нећемо ни у овој. Када би нас оваква одлука поколебала показали би велику слабост“… Који то „ми“? Да ли је председник питао народ? Хоће ли народ Србије да се и даље „усправља“ са својим председником или му је и оволико доста? Зашто председник не распише ванредне изборе да то провери? Зашто не сме то да учини? Да ли је то демократија којом се толико дичи и чијим се именом назива странка којом председава? Јер, само се Бог и његова реч безусловно поштују. Али, ако председник заиста мисли да је Винстон Черчил или још више, Бог, онда је то друга ствар. Онда морам да се прекрстим.
Међутим, уколико избора ипак буде (мада то није извесно, јер режим у овако очајном стању може да посегне и за злоупотребом уставних овлашћења које могу да одложе изборе на неодређено време), а народ после њих, као и прошлог пута, противно изборним резултатима опет дозволи да се у Вашингтону и Бриселу формира иста коалиција која ће Србију наставити да води путем у беспуће, онда више неће бити крива ни Америка, ни ЕУ, ни Немачка, ни Хашим Тачи – биће криви, само и једино, грађани Србије!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ne samo da nema svega toga što je Đaja kao i obično, lulcidno primetio i duhovito, ali i tragično opominjujuće naređao, a što bi spralo ovu katastrofu koju su Tadiću priredili njegovi pajtosi iz EU, uvalivši mu keglu ispod pojasa – nego, nema, na žalost, ni jednog naroda ovoj planeti (uključujući i Hobite!) – koji bi ovakav režim trpeo posle toga i jedan, jedini dan! Srbi, hoćete li se dozvati pameti i poslati ove tužne gubitnike u zaborav, na vjeki vjekov? Tamo im je jedino i mesto. Pozdrav redakciji i autoru!

  2. Predsednik kaže, “Mi ćemo se uspraviti”… Hahaha! Ma, u čije ime on govori? Ja sam uspravljena odavno, a on neka sa svojom kičmom radi šta hoće! Ili je već toliko savio da mu više ni federi ne mogu uspraviti!… Nije sramota priznati poraz i povući se. Jedino ako ga vlastoljublje nije toliko zaslepilo da će srljati u ponor sve dok se ne zaustavi na samom dnu! Samo, odakle mu pravo da u taj ponor vuče i građane Srbije, kod kojih je očigledno izgubio ogroman procenat poverenja! I on i njegova sklepana vlada, i parlament, koji niko ne šiša ni za suvu šljivu! Sramota, Tadiću! Ko te je takvoj demokratiji učio? Komunisti…?! Bravo za odličan tekst, gospodine Đaja i bravo “Pečatu” što ima takve autore!

    • Naravno, da su većinu članova Demokratske stranke učili komunisti. Nemam ništa protiv komunista, onih pravih, koji su se borili u španskom građanskom ratu, u našem NOB-u, verujući u komunistilčke ideale, ali pre svega, nošeni patriotizmom i željom da zemlju oslobode od fašista i ustaša! Posle rata, deo onih pravih, koji su i dalje verovali u te ideale i u “majčicu Rusiju” su uglavnom zaglavili Goli otok, dok su oni drugi, koji su se “prilagodili”, pokupili sav kajmak – a njihova deca hranjena tim kajmakom i dobro ugojena privlegijama i bogatim životom – postala, navodno, antikomunisti, demokrate,itd… Ali, to je ono najvažnije i najtragičnije, u sebi zadržala sve odlike boljševika i totalitarista! E, to je većina članova DS-a i oni sada vode našu državu. Pa, šta, onda očekivati…?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *