Нова босанска бајка

Пише Предраг Николић

Руководство РС почело је слободније да изражава сопствене интересе, али и да демонстрира неспремност да се зарад европске шарене лаже и прикључења ЕУ жртвује крваво стечена аутономија РС

У италијанском летовалишту Канденабији на језеру Комо протеклог викенда одржан је тзв. „уставни колоквијум“ на тему: „Да ли је Устав БиХ компатибилан са ЕУ?“ У саопштењу организатора скупа, немачке фондације „Конрад Аденауер“, каже се да „сваке године из институција ЕУ стижу опомене органима власти у БиХ ради неиспуњавања услова из ССП-а, али и због неспровођења пресуде Европског суда за људска права у предмету Сејдић/Финци“. По мишљењу представника Фондације то су питања због којих БиХ стагнира већ дуже време, те је, стога, за место одржавања саветовања изабрана Канденабија и вила „Ла колина“, летњиковац првог послератног немачког канцелара Конрада Аденауера. Овом више него очигледном симболиком организатор је желео да на учеснике – представнике странака заступљених у Парламенту БиХ, те водећу „босанску шесторку“ – пренесе дух канцелара који је управо на овом месту стварао први Устав Западне Немачке и где су учињени почетни кораци ка немачко-француском помирењу.

ПРИЗИВАЊЕ ВЕЧНОГ ПРОТЕКТОРАТА
Само саветовање или конференција, како је неки медији погрешно крсте, одржано је на веома високом нивоу. Поред председника свих шест странака које суделују у преговорима о формирању Вијећа министара БиХ, скупу су присуствовали и чланови Парламента БиХ, високи представник, посланици немачког Бундестага, Европског парламента, те водећи представници Европске комисије и други значајни гости. Иако се унапред знало да страначки лидери у Канденабији неће разговарати о формирању Вијећа министара, већ уопштено о приближавању ставова, поменути скуп је изазвао јако велику пажњу у јавности Федерације БиХ. Тамошња интелектуална елита, ваљда навикнута да када странци окупе наше лидере у којекаквим летовалиштима и војним камповима обавезно све мора да се заврши што вољним, што невољним потписима на наметнутим споразумима, резигнирано ламентира над још једном пропуштеном приликом за формирање заједничких органа власти, осуђујући лидере водећих босанских странака за неодговорност, себичност и неспособност. Потпуно је парадоксално да сарајевска интелектуална елита, која пледира на вођство у читавој земљи, својим ставовима просто даје за право снагама у Европи које желе БиХ да учине вечним протекторатом и сталним метанисањем о тобожњој европској агенди за Босну, заштити људских права и имплементацији демократских начела, желе да сакрију очигледну чињеницу да је БиХ последња ауторитарна држава Европе са диктатором, високим представником, кога спонзоришу тзв. „западне демократије“.
Управо у томе огледају се све мане Европске политике у БиХ. Пре свега лицемерност која под плаштом пружања добрих услуга и подстицања дискусије кроз коју политички званичници у БиХ треба сами да дођу до решења актуелних проблема, при чему се она могу кретати само у оквиру унапред зацртаних и у правцу евроатлантских интеграција. Наравно, са нагласком на атлантским интеграцијама. С друге стране и овај скуп је, попут мноштва сличних у прошлости, показао сву безидејност Европске политике када је Босна у питању. Безидејност која се огледа у црно-белом поимању недавне босанске прошлости, истрајавању на миту о Сребреници, хашким опсенама, медијски изрежираним предрасудама о Србима које у ствари служе само као покриће за двоструке аршине у приступу балканским проблемима.

ДЕЈТОН ИЛИ ДИСОЛУЦИЈА

[restrictedarea]

Централна фигура скупа, иако га је раније напустио, био је, наравно, председник РС. Додик је потврдио неке своје раније ставове, попут спремности РС да у потпуности имплементира одлуке из предмета Сејдић/Финци, али и да је то све што се може урадити на плану уставних промена. Истакао је и да је за РС једино прихватљиво снажно децентрализовано уређење БиХ, те да исто није неспојиво са праксом ЕУ. Председник је нагласио да РС инсистира на стриктној примени Дејтона, а ако неко жели да га мења мирна дисолуција мора бити једна од опција и заложио се да у будући уставни документ буде уграђен механизам за мирни разлаз, што би требало да подразумева и процедуру мирног изјашњавања грађана, односно конститутивних народа. Интересантан је и предлог да ентитети имају своје репрезентативне селекције на међународним спортским такмичењима, што би муслимане коначно ослободило фрустрације због чињенице да више од половине становника БиХ навија за репрезентативне селекције суседних држава.  Речени ставови наишли су на осуду код муслиманске стране. Денис Бећиревић, потпредседник Лагумџијиног СДП-а, био је посебно изиритиран Додиковим помињањем могућности распада „целовите и недељиве“ земље Босне. Тихића је узнемирило српско ограничавање уставних реформи само на извршење пресуде Сејдић/Финци.
Много жешћи у осудама Додика био је домаћин, посланик Бундестага Михаел Брандт. Он је осудио функционере РС који немају интерес за стварање функционалне заједничке државе, али и, зачуђујуће јер је то први пут, апсурдну структуру другог ентитета! Захтеве за увођењем механизма за мирни разлаз назвао је „играње ватром“, а крајње неодговорном Додикову изјаву да није „ни Босанац, ни Хецеговац“. Цењени посланик очито из немачког историјског искуства извлачи коначне закључке, па мисли да ако је Бизмарку успело да под заједничку немачку капу уједини бројна германска племена, да се то искуство може применити у било којем делу света, чак и на Балкану. Е па не може посланиче! Срби из Босне су се одувек, с поносом називали Босанцима и Херцеговцима, али само као начин истицања територијалне припадности. Међутим, данас, као и у прошлости, када су од тих географских појмова хтели да начине наше национално одређење Срби из Босне су били спремни на буне и сваковрсни најжилавији отпор. Тако је било и 1992. године. Управо отпор наметању измишљеног идентитета породио је борбу из које је настала Република Српска. То врло добро знају и европски политичари и ову чињеницу треба да прихвате уместо што се залуђују лажима које су сами измислили: да је рат у БиХ последица српске агресије.

АНГЛОСАКСОНСКИ УМ
У капиталном делу „Двадесет година кризе“ Едвард Кер, „историчар будућности“, како су га звали, записао је: „Англосаксонци су прави уметници да своје себичне националне интересе увију у обланде општег добра. Таква врста хипокризије и префриганости је специјална и посебна карактеристика Англосаксонског ума“. Данашња ЕУ под немачком доминацијом је више од пола века била само трабант америчке, дакле англосаксонске политике. Зато је право питање какве су стварне намере ЕУ у Босни. Званично, веома су честе изјаве европских званичника да Европа у Босни ништа неће наметати, нити ће тражити некакве моделе, јер је то ствар локалних политичких структура. Слично се чуло више пута и током скупа у Канденабији. Иза кулиса ствари, вероватно, стоје мало другачије. Међутим, колико ће Европљани јавно бити привржени демократским начелима, а тајно нам, крајње недемократски, завртати руке зависи и од нас самих. Додик је на почетку свог мандата на сва уста понављао популарну мантру о посвећености евроатлантском путу, али и изграђивао добре односе са Русима. Данас када су руски послови у РС постали озбиљни, и по значају и по обиму, и када је потпуно јасно да се тог колача неће олако одрећи, руководство РС је почело слободније да изражава сопствене интересе, али и да демонстрира неспремност да се зарад европске шарене лаже и прикључења ЕУ жртвује крваво стечена аутономија РС.
Политика не може бити сама себи сврха, политика се прави за људе, да живе боље, да иду напред. Очито становници РС сасвим оправдано сматрају да је први и основни услов њиховог бољег живота управо постојање исте. Зато није у праву поменути посланик ЦДУ када каже да је за „људе у БиХ права штета што страначке вође, политичке елите и ентитетски функционери заступају више сопствене интересе него интересе својих грађана“. У овом случају Додик је само на прави начин артикулисао интересе и жеље народа у РС. Права је штета по укупну српску националну садашњост и будућност што државно руководство у Београду заступа више сопствене интересе него интересе грађана Србије. По Брандту, опет, политика званичног Београда је пут који треба следити. Било би интересантно данас чути шта би Кер имао рећи и о германским умовима.

[/restrictedarea]