Михаило Ђурић (1925–2011) Мисао и част као судбина

Пише Часлав Д. Копривица

Није случајно што за њим остају и велико дјело и узоран живот, јер он се вазда трудио око онога трајнога, остајућега. Зато је његово писано дјело произлазило из његовог животног дјела, свједочило је о њему, али је било и позив свима – да живе дјелајући и одјеловљујући, тј. остављајући за собом нешто достојно сјећања и очувања, довољно вриједно да се на његовој основи може и смије надаље живјети, градити и стварати

Људи долазе на овај свијет и одлазе са њега, а Михаило Ђурић се преселио у непролаз, гдје обитава оно у шта је цијелога својега вијека био загледан, чиме се предано и без посустајања бавио, настојећи да своје увиде преточи у докучујућу ријеч. Но, 25. новембра 2011. године он није само оставио за собом живот, већ је и његов живот остао иза њега, да нам буде заоставштина – ништа мање и ништа мања од његовога писанога дјела. Често је случај да људи сјајнога духа, ствараоци, за собом оставе велико дјело, док се у њиховом животу мало шта нарочито истицало, тако да се о њему не зна много – будући да је сав био окренут стварању. Има, неријетко, и случајева да су људи брилијантнога духа и још већег дјела себи допуштали разне недостојности. Професор Михаило Ђурић нам, међутим, оставља у узорно насљеђе, за које тек треба да се изборимо као за наше, и оно што ја написао, али и оно што је говорио, чинио, ријечју – то како је живио, јер је и његов живот био образац, образац узорности.

ЈЕДИНСТВО ЖИВОТА И ДЕЛА
Није случајно што за њим остају и велико дјело и узоран живот, јер он се вазда трудио око трајнога, остајућега. Зато је његово писано дјело произлазило из његовог животног дјела, свједочило је о њему, али је било и позив свима онима који су га познавали или су макар нешто поближе чули о њему – да живе дјелајући и одјеловљујући, тј. остављајући за собом нешто достојно сјећања и очувања, довољно вриједно да се на његовој основи може и смије надаље живјети, градити и стварати. Баш због те непролазне усмјерености ка трајноме, тако тешко достижне човјековој пролазности и непостојаности, он једва да је правио разлику – и тоном и тематиком – између говора у јавним наступима, и приватних разговора чак и са најближим људима и сарадницима. Увијек је узимао ријеч са достојанственим тоном, углађено, са свијешћу да и то, наизглед само пролазно, појединачно, свакодневно, тако рећи „необавезно“, има смисла само ако се доведе у везу са општим и обавезујућим. При свему томе та његова свечана озбиљност и романтичарска занесеност никада нијесу ишле на уштрб способности да сачува искрену и пријатељску емоцију. За њега је и то што је другима дјеловало само као необавезно имало смисла једино ако се посматрало под видом обавезујућега, ако му је на неки начин припомагало и служило; у супротном, било би тривијално, банално, за професора Ђурића једва вриједно презривог одмахивања руком. Оно идеално, узородавно њему чак није служило само као средство одмјеравања свакодневно реалнога, него и као „оруђе“ с којим се непосредно упуштао у живот, чије су околности, наравно, вазда биле толико далеке од идеала, да је то било извор његових, понекад величанствених неспоразума са овим свијетом, тако удаљеним од „најбољега од свих могућих свјетова“.
Јединство живота и дјела – дјела које проистиче из сопственог живота, али и стварања чија је највластитија и крајња тема човјек и његов живот – испољавало се кроз његову интелектуалну, али и моралну усмјереност. Он је промишљао, и управо стога кренуо путем философије, зато што су га невоље и зле коби Другог свјетског рата, како сâм не једном говораше, навеле на разумијевање савременога свијета и сила нихилизма које су га дубоко, а можда неповратно биле обузеле. Сама судбина свијета навела га је да промишља, а његов живот је представљао одговор на то, одговор који ће постати његова лична, и животна и стваралачка судбина. Он, дакле, такав какав бијаше, није имао друге но да слободно изабере то што је изабрао, то јест да тим животним избором изађе на видјело оно што је он у ствари већ био. Његов карактер је, наиме, био тај који га је „приволио“ да слободно изабере пут мишљења. Са друге стране, његова душевна тананост, морална осјетљивост и ужасавање од зла никада нијесу попустили да би га учинили неосјетљивим на патњу и неправду, без обзира на сва бројна храбра животна и интелектуална суочавања са несклоним свијетом. Он се као човјек питао о човјеку, односно о реалном човјеку, мислио је да би сазнао, а сазнавао је да би још ваљаније и у смислу грчке калокагатије боље – живио. Уобличеношћу својег духа, те неутаживом, тако грчко-европском вољом за знањем, као да је унапријед био предодређен за мишљење, једнако као што га је његова племенита природа усмјерила умјетности, у којој је у младости био изванредан,  моралном старању и истрајавању. Зато су и морално угледање, непосустајање и, на концу, узоровање, али и интелектуално прегнуће за Ђурића постали његова судбина, а не нешто до чега је стигао тек пуким стицајем животних околности, а што је можда могао да не одабере и заобиђе.

ДЕЗОРИЈЕНТИСАНА ЕВРОПА

[restrictedarea]

Михаило Ђурић није само био изузетно моралан човјек, него је носио у себи несвакидашњи морални дар, због чега је, ваљда, и на себи својствен, а у односу на друге етички исправне људе унеколико другачији начин заслуживао тај часни епитет. Он се није тек придржавао моралних норми, до којих би долазио умовањем или некаквим моралним осјећањем, већ је моралност напросто обитавала у њему. Зато у њему није било никакве етичке хетерономије, он себе није морао да присиљава на оно за шта је знао да је морално обавезно, будући да сâм, сазданошћу своје душе, није ни могао другачије; није чак могао ни да замисли нешто неподобно, а камоли да поступи у складу с тиме. Због тог свог дара, који су они који су познавали доживљавали као запањујућу неспособност да се мисли и чини зло, из чега је произлазила неупоредива чврстина у његовом многодеценијском истрајавању при добру, он је успијевао да и друге инспирише на ваљаност. И не само, већ је понекад и препознавао оно што је морално обавезно и тамо гдје га је мало ко од његових савременика претходно уочавао, док га Ђурићев глас или чешће – чин, на то није упозорио. Он због тога неће остати упамћен само као неко ко је на високом академском, а по инспирацији, мјерилима, дометима и препознатљиво њемачком нивоу писао о Аристотелу, Платону, Канту, Ничеу, Веберу или Хајдегеру, тиме неповратно присвајајући ове тековине европскога духа српској култури, већ ћемо га се сјећати и као моралног учитеља цијеле нације у невесело време њеног трајања. У духу тога он је прије готово петнаест година изјавио и ово:
„Мој кратак одговор на Кантово друго питање ‘Шта треба да чиним?’, гласио би овако – Треба чинити добро, у свакој прилици и на свакоме месту, а добро је оно што увек већ некако унапред знамо и што у основи увек већ уистину хоћемо, тако да прећутно пристајемо и на сваку цену која се за то мора платити“.
Иза ових ријечи не стоји само најтврђе убјеђење да тако треба чинити, већ је њихов темељ и оно што је онај ко их изговара током својега живота и радио. Зато ове ријечи нијесу тек неки ангажовани апел – који може да се чује, али и лако да се пречује, већ једноставно и смирено свједочење неизоставнога.
У Ђурићу смо добили још једног важног свједока, чије је свједочење од непролазног значаја за нашу културу – и то овога пута у лику философије, а не само књижевности – да је могуће бити и Србин и Европљанин, да су те двије ствари неодвојиве и да је оно у чему се преплићу – духовне нарави. Најприје, он је био аутентични саучесник општеевропскога промишљања драме заснућа европског идентитета путем философирања, у којој су, међутим, учествовали само малобројни, духом изабрани. На другом мјесту, његово учествовање у присвајању у српски културни контекст многих значајних тековина европске културе, а ништа мање и његово културно родољубље, показали су и нераздруживост судбине српскога духа од духовне Европе, али и неутемељеност, чак лажност сваког „европејства“, ако је његова цијена вјерност сопственом, праведношћу задојеном народу. Аутентично српство и аутентично европејство никада нијесу били у сукобу. Ипак, почетком деведесетих, Европа нас је најприје одбацила, да би крајем исте деценије дигла руку на нас. За Ђурића није било никакве сумње – о чему је у два наврата (1993. и 1999. године) убједљиво бесједио потресеној нацији жељној искупљења истином своје патње и страдања – да то не бијаше посљедица одвраћања српског народа од европског пута његовог духа, већ да се радило о самоотуђењу Европе од својих тековина које почиваху на слободи, уму, сјећању, а коначно и части. Проказујући Србе, реална Европа краја 20. стољећа блатила је духовну, суштинску Европу, коју српски народ, живећи после збацивања азијатско-исламског непуна два стољећа у слободи, и проналазећи себе управо на путевима поновног европеизовања, није могао да презре чак и да је то икада пожелио.
У време када је савремена, дезоријентисана, омлитавјела, отужна Европа, која показује одлучност само када треба да се обрачуна са сопственим насљеђем – нарочито ако га препозна на својим источнохришћанским „маргинама“, чврсто ријешила да Србима избије из главе њихово „дивљаштво“ и „неевропејство“ – можда и по цијену нестанка народа Видовдана, годинама удостојавани и на значајна европска мјеста позивани и цијењени професор без двоумљења је изабрао част, служење истини и правди, које су у том спору стајале ближе нама него икоме. У ствари, част, образ и увид у њему само су у спољашњим приликама препознале оно што им бијаше најсродније у вртлозима времена страдања. Другачије није ни могао да уради неуморни послушаник правде, господин врлине и заточник ума.
Одлази син једнога од 1.300 каплара, полази на свој посљедњи пут један борац – и ријечју, и пером и мишицом – а са њиме одлази једна епоха овога народа, да се упокоји, надамо се не и да умре.

[/restrictedarea]