Mala slatka osveta Zorana Šprajca

Piše Ratko Dmitrović

Primopredaju vlasti u Hrvatskoj obeležio je čin osvete najboljeg i najpopularnijeg urednika Drugog dnevnika „HRT“-a, partiji koja ga je početkom devedesetih dovela u poziciju da se odrekne svog srpskog porekla i tako srpskog prezimena – Jovanović

 

Samo 48 sati pre nego što će Jadranka Kosor i službeno predati ključeve svog Kabineta Zoranu Milanoviću, polumrtvo telo HDZ-a smoglo je snage za još jedan trzaj i udarac u lice „crvene Hrvatske“. Sa programa „Hrvatske televizije“ skinut je Zoran Šprajc, urednik Drugog dnevnika, nesumnjivo najbolji i najpopularniji voditelj udarne informativne emisije državne televizije.
Odluku je doneo Bruno Kovačević, glavni urednik „Hrvatske televizije“, postavljen na to mesto nedavno, na opšte iznenađenje hrvatske javnosti. Pre toga bio je urednik sportskog programa „HTV“-a, a njegova vladavina ostaće upamćena po rasulu u toj redakciji.

HADEZEOVSKO DVORIŠTE
Svojevremeno je i to Kovačevićevo imenovanje izazvalo lavinu kritika, komentara, čak i podsmeha, a kao glavna „preporuka“ za obavljanje spomenutog posla naveden je podatak da je Kovačević redovno pratio sportsko-rekreativne aktivnosti Franje Tuđmana. Iz tog vremena ostaće zapamćene pohvale „izvanrednom predsjednikovom servisu“ i još bolje ocene „sjajnog rezanja na mreži“. Realno, da mu nije bilo tog boravka u strogo kontrolisanom hadezeovskom dvorištu, gde se Tuđman opuštao i rekreirao sa najbližim saradnicima i prijateljima, Bruno Kovačević bi, možda, bio tek prosečni novinar sportske rubrike u nekom od zagrebačkih listova. U normalnim okolnostima na televiziju bi ga puštali, ali samo kao primer kakav ne sme da bude televizijski novinar. Naime, Kovačević ima kreštav glas koji se teško istrpi i u kafani, a količina reči koje izgovori za vreme nekog TV prenosa prevazilazi ono što u mikrofon sruči i najgovorljiviji radio reporter. Ali, dobro, da mi vidimo zbog čega je Bruno smenio Zorana.
Sve je počelo 18. novembra, na „dan pada Vukovara“, dan koji se u Hrvatskoj obeležava sa mnogo emocija i još više zloupotrebe tih emocija. Vukovarčani kažu da u njihov grad ministri ne navraćaju ni slučajno, ni kada su u prolazu, ali zato svakog 18. novembra nasrnu u grad na Dunavu, i kao pokvareni gramofon, šetajući ulicama, praćeni desetinama sa njima pridošlih novinara, ponavljaju priču o tome kako Hrvatska nikada neće zaboraviti Vukovar.
Sutradan, kad se šatre sklope, a politički cirkus ode iz grada, Vukovarčani nastavljaju da žive svoj sivi, jadni život, protkan osećanjem napuštenosti i nedostatkom nade.
U večernjem Dnevniku „Hrvatske televizije“, povodom tog uzburkanog vukovarskog dana, Zoran Šprajc je pustio audio zapis razgovora vođenog polovinom septembra 1991. godine između Franje Tuđmana i Mileta Dedakovića, komandanta hrvatskih oružanih snaga u Vukovaru. U jednom trenutku Dedaković, uz molbu za pomoć u ljudstvu i oružju, traži od Tuđmana dozvolu i podršku da iz grada evakuiše decu, njih oko dve hiljade. „Nema potrebe, nema potrebe, neka ostanu tu gde jesu“, odgovorio je Tuđman.
Tuđmanov cilj je bio vrlo jasan; sa što većim brojem žrtava na hrvatskoj strani izazvati željenu reakciju evropske javnosti i ubrzati priznavanje nezavisne Hrvatske, kao jedine mogućnosti za odbranu od „velikosrpskih planova“. Samo godinu dana kasnije Tuđman je to javno i priznao.

[restrictedarea]

SUKOB SA JNA
Snimak o kojem je reč prvi put je objavljen još pre šest godina, takođe na „HTV“-u, ali je prošao gotovo nezapaženo. Zašto je sada bilo drugačije? Zbog izbora. Šprajc je snimak pustio u finišu predizborne kampanje koja je nagoveštavala ono što se desetak dana kasnije i dogodilo; ubedljiv poraz Hrvatske demokratske zajednice. Potez urednika Dnevnika čelni ljudi HDZ-a ocenili su kao smišljenu podvalu, pokušaj diskreditacije „pokojnog predsjednika“ i sugerisanje zaključka da je HDZ, na čelu sa Tuđmanom, svesno žrtvovala Vukovar i Vukovarčane, odnosno da je sukob sa JNA u Vukovaru isprovociran sa idejom ubrzanja procesa osamostaljenja i međunarodnog priznanja Hrvatske.
Još iste večeri oglasio se Miroslav Tuđman, Franjin sin, teorijom da se radi o klasičnom podmetanju ostataka Kontraobaveštajne službe, da je u pitanju montaža, a sve sa željom dodatne detuđmanizacije Hrvatske i obračuna sa HDZ-om. Miroslav Tuđman se uoči nedavnih izbora za Sabor Hrvatske vratio u HDZ (imao je godinama nekakvu svoju partiju), pristao da ga stave na izbornu listu i sedeće u sledećem skupštinskom sazivu.
Halabuka koju je dizala Jaca Kosor, Šeks i ostali, nije uzbuđivala nikoga na „Hrvatskoj televiziji“, jer su oni još pre nekoliko godina uspeli da podignu čvrste brane pred uticajem vladajuće klike sa Gornjeg grada. Bilo je, istina, povremenih udaraca ispod pojasa, kao skidanje sa programa Latinove „Latinice“, ali to se beležilo u red zalogaja koji se moraju progutati. Slobodoumnim novinarima i urednicima „Hrvatske televizije“ išlo je, i još ide u prilog stanje oko prijema Hrvatske u Evropsku uniju, kad se svaki prigovor slobodnom i neuslovljenom novinarstvu sagledava kroz evrounijske dioptrije.
Ali, i u takvoj situaciji Hrvatska demokratska zajednica uspeva najpre u Upravu, a onda i u Programsko vijeće „HRT“-a da ugura većinu svojih ljudi, preko njih i Brunu Kovačevića.
Na Šprajca je službeno reagovalo upravo Programsko vijeće. Najžešći je bio njegov član, splitski novinar Josip Jović (kasnije ćemo o njemu) koji je predložio, a Vijeće prihvatilo, da od Informativnog programa „HTV“-a zatraže službeno objašnjenje postupka urednika Šprajca, odnosno odluke da hrvatska javnost još jednom čuje razgovor Tuđman – Dedaković.
To pismo došlo je u ruke samog Šprajca i on je, ne čekajući reakciju svojih pretpostavljenih, sročio odgovor i pročitao ga u Dnevniku. Možete da pretpostavite šta im je rekao kad su ga još iste noći skinuli sa programa, a veselnik Kovačević odredio mu je disciplinsku meru, nešto kao opomenu pred otkaz.
Kovačević u pismu odaslanom javnosti povodom ovih događanja napominje da je i fizički hteo da spreči Šprajca u nameri da se sam obrati (i obračuna) sa Programskim vijećem, ali, eto, nije uspeo. Valjda zato što je Šprajc viši za glavu. Doduše, napominje Bruno, sve ovo je dobro i prošlo, s obzirom na to da je Šprajc u poslednji čas, bukvalno pre ulaska u studio, odustao od namere da u Dnevniku pusti trominutnu video-montažu, u kojoj su Milanovićevi esdepeovci predstavljeni kao crvenoarmejci, boljševici, a hadezeovci kao nacisti.

ŠUROVANJE SA ZLOČINCIMA
U svom odgovoru Programskom vijeću Šprajc je posebno natrljao nos Josipu Joviću, podsećajući na njegovo šurovanje sa hrvatskim ratnim zločincima.
Nije suvišno, ubeđen sam, da ukažemo na nekoliko interesantnih podataka o glavnim protagonistima ove priče.
Na primer: Zoran Šprajc nije od rođenja Šprajc, do početka devedesetih prezivao se Jovanović. Znam da vam je jasno zbog čega je promenio prezime, a ovo njegovo današnje ponašanje može se tumačiti kao lična osveta Zorana Jovanovića partiji (HDZ) i ljudima koji su ga naterali da se odrekne prezimena, porodične tradicije, svojih predaka.
Možemo samo da nagađamo unutrašnje lomove koje je imao i još uvek ima Zoran Šprajc, od dana kad se odrekao očevog i svog prezimena, i bedu sopstvenog poraza kroz koji je prolazio svaki put kada bi u javnosti spominjali njegovo pravo prezime. Više od ostalih to je činio Andrija Hebrang, potpredsednik HDZ-a, svojevremeno veliki miljenik Franje Tuđmana, otvoreni simpatizer NDH i ustaštva. Hebrang je svako spominjanje Šprajca koristio da podseti hrvatsku javnost na njegovo pravo prezime – Jovanović.
Josip Jović je u centru još žalosnije priče. Malo je u hrvatskom novinarstvu takvih konvertita, lažova, šovinista…Za samo godinu dana od ostrašćenog branitelja AVNOJ-a evoluirao je u progonitelja Srba i Židova, medijskog prenosioca državnih i nacionalnih vrednosti Pavelićeve države, zajapurenog progonioca svih koji se javno ne deklarišu kao hrvatski nacionalisti i domoljubi. Jović je toliko otišao na stranu suprotnu od one na kojoj je uživao do raspada Jugoslavije, da je u toj mržnji povremeno silazio sa uma.
Evo dokaza: Svojevremeno je optužio hrvatskog vojnika, Srbina, Duška Kneževića da je ubio sam svoju majku, raskomadavši je sekirom, samo da bi to pripisao hrvatskoj vojsci. Monstruozno. Kakav je mozak koji ovako nešto može da smisli i jezik koji to može da izgovori?!
Jović je rođen 1950. godine u Imotskom. Njegovo prezime je njegova lična karta i muka. Mogu i Pavlovići i Petrovići i Nikolići, sa manje i sa više uspeha, danas da brane svoje „stare hrvatske korijene“, bez obzira na činjenice, ali Jovići…To ne ide.
Hercegovački Jovići, od kojih potiče Josip Jović i njegov imenjak i prezimenjak, nastradao u prvoj akciji hrvatske policije na Plitvicama, imaju najdirektnije srpske korene, čak znaju i godinu u kojoj su se njihovi preci poslednji put izjasnili kao Srbi. Danas svoje prezime objašnjavaju teorijom da su potomci Jovića Arbanasa (Albanaca), pridošlih u okolinu Zadra, krajem 17. i početkom 18. veka. Niko ih u Hrvatskoj, naravno, ne pita kako je moguće da se Albanac preziva Jović. To je isto kao da se Srbin preziva Keljmendi.
Kako će ovo sa Šprajcom da se završi? Njegov imenjak, Milanović, potpunu vlast u Hrvatskoj preuzima u januaru, kroz dvadesetak dana. Sve je u njegovim rukama; i Vlada, i Sabor, i mogućnost izbora nove Uprave i novog Programskog vijeća „HRT“-a. Pitanje je hoće li vraćati Šprajca, uz rizik da se i njemu otme, ili će sadašnju garnituru ostaviti na miru, svestan da će mu služiti vernije nego HDZ-u.

[/restrictedarea]