Криза евра: На далеком сјеверу разума

Пише Момир Булатовић

Криза евра је само логични наставак процеса који су довели до слома глобалног финансијског система. Ако не савлада ово цивилизацијско искушење Европа неће имати будућност

Криза која је захватила европске финансије, привреде, државе и саму Унију бива све опипљивија. Али, у мјери у којој неке истине бивају  јасније, оне постају све непријатније. Са лица углађене и богате европске елите скидају се слојеви шминке, која јој је, све донедавно, давала бајковит изглед. Забринутост за сопствени комфор и богатство дијели уједињену Европу, свађа народе и државе, и оставља све мање простора за оно што је најпотребније – за разум.
Битка за евро, коју предводи двојац „Меркози“ (француски предсједник и њемачка кацеларка), предмет је свеопште пажње, али и бројних нагађања. Улог је велики, па су и прогнозерске страсти нарасле до неслућених размјера.

ПОГЛЕД ИСКОСА
Американци изгледају забринуто, мада нису узбуђени. „Вол стрит џурнал“ (Симон Никсон) предвиђа да „Европска централна банка“ (ЕЦБ) неће успјети да ријеши текућу кризу евра. По класичној монетарној теорији, она би морала да постане гарант посљедњег уточишта, односно ЕЦБ би гарантовала и исплаћивала сваку европску обвезницу, већ постојећу или тек издату. Ово прижељкује Француска, али одбија Њемачка. Независно од политичких игара потребно је уочити да овакав сценарио реално није могућ. То доказује структура управљања Европском унијом и прије кризних времена. Самоименована Франкфуртска група, коју чине (не изабрани, него именовани) први људи ЕЦБ-а, Европске комисије и ММФ-а, ојачани лидерима Француске, Њемачке и Луксембурга не може да обезбиједи политичко, уставно и демократско покриће за све предрадње које би омогућиле „Европској централној банци“ да свјежим новцем допуњава обвезнице номиниране у еврима. Истина, она је имала грубу снагу да натјера владе Грчке и Италије (можда и још неке чланице у невољи) да уступе мјеста „експертима“ без икакве демократске подршке, али је мало наде да се тим путем може наставити у недоглед. Чак и када би било политичке воље осталих чланица ЕУ да дају промптну и неусловљену сагласност за измјену аката ЕУ који би водили централизацији и контроли (не само) монетарне функције, за то једноставно више нема времена. Стога је лондонски „Економист“ изгледа у праву када се у наслову пита: „Колико је времена преостало на сату?“ Суморне прогнозе по евро и саму Европску унију заокружене су констатацијом да се Европа заплела у грешку лажног питања. Њени се званичници грозничаво баве споредним посљедицама и празним наглабањима. Централно питање није ни постављено. Оно је неумитно и, не само у америчкој верзији, гласи: Зашто је један од најбогатијих региона у свијету неспособан да ријеши дужничку кризу у једној од својих најмањих економија (Грчка) и како је изгубио контролу и запријетио да уништи глобалну економију? Узгред, да ЕУ не зна да ријешава проблеме, најбоље смо осјетили на питању Космета. Ако се није сложила око једног, за њу, минорног питања, тешко ће се сагласити око судбине евра.
Иза јенкијевског песимизма наступа прагматизам, што је љепше име за њихову пословичну себичност. Тако, Џон Маулдин закључује да без обзира на то шта Европа ради, независно од тога шта желе Француска и Њемачка, пред Европом је много бола. Рецесија је толико дубока да личи на депресију. Рецесија ће несумњиво смањити амерички извоз, али Европа у њему учествује са мало више од десет процената. Чак и када би се он смањио за 20 одсто, Америка би то лако пребољела. Оно што би озбиљно штетило и њој и остатку свијета био би слом европског банкарског система. Катастрофа каква је била банкарска криза из 2008. године не смије бити поновљена. Тако је Америка спасила европске банке.

АМНЕСТИЈА ЗА КРИВЦЕ
Банке и њихови директори престали су да буду дио државних планова за финансијску стабилизацију. Они су страна којој се додворавају сви, осим све бројнијих и очајнијих демонстраната широм Европе и Америке. Државни званичници најављују горке резове и социјалну патњу у име виших циљева. Тржиште мора да опстане и поново профункционише. Свака друга невоља мања је од банкрота банака и слома берзи. Дугови морају бити враћени по цијену милиона изгубљених радних мјеста у јавним службама и социјалним програмима. Банкарска света крава ће бити напојена, иако ће без вечере остати европска дјеца, стари или болесни. Напрасно су заборављене све љутите ријечи које су прије три године ишле на рачун њихове безграничне похлепе. О пореским рајевима у које су се смјестиле ове модерне хидре нико више не води истрагу, као што су заборављене и све пријетње о прогресивном опорезивању добитака из финансијских шпекулација. Од грађана Европе се тражи да се одрекну права да бирају (националне владе прије свега), да се боре, да буду фер плаћени, да буду солидарни. Само треба да ћуте и плаћају дугове.
Дугови држава еврозоне заиста су енормни. Али, о овоме се оркестрирано и намјерно ћути, они нису настали као посљедица лошег стања у привредама тих земаља, а још мање због превелике јавне потрошње у смислу социјалних давања (накнаде за незапосленост, трошкови здравственог и образовног система…) У дужничку кризу су упале не зато што су биле лоше тржишне економије, већ управо стога што су биле досљедне у примјени тржишних законитости. Нема ту никакве противурјечности. Има само гвоздене правилности потврђене низ пута у новијој економској историји, посебно током Азијске финансијске  кризе из 1997. године.

[restrictedarea]

ПРОИЗВОДЊА ТОКСИЧНЕ МАГЛЕ
Савремени банкарски систем почива на фракционом принципу који омогућава банкама да клијентима позајмљују многоструко више средстава од оних којима располажу. Обавезна резерва коју прописују централне банке други је назив за мултипликатор којим банка ствара новац и до десет пута већи од улога који сама уноси на финансијско тржиште. Ако једна банка позајми новац другој (притиском на тастер компјутера) и та средства представљају извор кредита. Истина, постоји ограничење (leverige limit) и оно износи 33 напрема један. Пластично, ако банка има оснивачки улог од један милион, она може да даје кредите до износа од десет милиона, на основу чега стиче могућност позајмица од других банака у износу до 330 милиона. Са оваквом алхемијом право је задовољство кувати супу. Проблем може бити једино у томе коме ће она бити сервирана. А гладних (новца) и наивних је одувијек на претек. Задужују се министри, власници, директори, коцкари, сиромашни…У овом концепту је најважнија ставка што новац који се даје као кредит у реалности уопште не постоји. Једино што је стварно јесте дуг који настаје према банкама које су створиле новац ни из чега.
Економиста Хyон Сонг Схин је приказао улогу европских банака у тзв. „банкарству у сјенци“. Ради се о прекограничним пласманима европских банака унутар еврозоне. Све до увођења евра, ова појава је била занемарљива. Банке су пласирале средства углавном унутар граница држава у којима су пословале. Реална економија је, тада, имала прилично поуздане и стабилне изворе финансирања. Евро је, међутим, отворио врата за бескрајне „иновације“, како банкари воле да зову процес злоупотреба позитивних прописа. Стога је на почетку кризе, 2008. године, у другим државама унутар еврозоне било пласирано 10 трилиона (хиљада милијарди) долара. Профитна разлика у корист банака је била двије хиљаде милијарди. Средином ове године, на овај начин је било пласирано око осам трилиона долара, а профити су били нешто мало мањи, али опет неодољиви (око 1,5 трилиона). Укупан (тренутни) дуг еврозоне је процјењен на 8,7 трилиона евра, што је, у односу на тадашњи курс према долару, готово идентична сума. Чудо!
Ови банкарски пласмани имали су карактер страних инвестиција и користили су све повољности којима држава домаћин части „стране“ улагаче. Ипак, најкориснија  је немогућност ефективне контроле оваквих улагања. Прекогранично кретање огромних свота новца довело је до експлозивног раста задужености клијената (и зараде банака) и исто таквог поремећаја спољнотрговинских биланса европских држава. Све је то, опет, тражило ново задуживање у пакленом кругу све већих камата. Из овог прегледа посебно привлачи пажњу улога европских банака које су овако олако стечени новац пласирале у Америку, представљајући тамошњим банкама значајног снабдијевача новцем. Сада је, ваљда, сасвим јасно зашто се мора сачувати европско банкарство. У ствари, ради се о америчком банкарском систему који у великој мјери почива на наплати дугова направљених у Европи.

ТРЖИШТЕ И БЕРЗАНСКА НЕРВОЗА
У четвртак, 28. октобра ове године, акције великих европских банака винуле су се у небо: „Социјете женерал“ (+22,54 одсто), „БНП Париба“ (+19,92 одсто), „Комерцбанк“ (+16,49 одсто) и „Дојче банк“ (+15,33 одсто). Фантастичан једнодневни добитак. Али, шта се у ствари десило.
Вече прије тога, политички Самит лидера ЕУ одредио је границу губитака на обвезницама грчке владе (педесет центи за евро). Берзе су реаговале муњевито и одлучно, баш како им се мудро подсмјехнуо њемачки економиста  Курт Тухолски: „Берза има важну национално-економску функцију. Без ње се вицеви много спорије шире“. Али, зашто би неко славио што је изгубио пола уложене вриједности? Зато што је власник безвриједних папира на којима је већ зарадио много и што ће добити половину њихове надуване вриједности, што је опет превише. Помало уврнуто, али такве су готово све ствари у свијету финансија.
Основни закључак ове ујдурме је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Дају новац владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Неразумна збрка у потрошњи одвија се у новим и све већим круговима који, ипак, налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре, улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник,  а држава и њени порески обвезници су губитници.
Међутим, чак и да има најчистијих правила игре на овом „тржишту“ (а то је и теоријски тешко замисливо) и она би увијек водила у дужничко ропство. Ако, БДП неке државе у дужем периоду расте два одсто годишње, а камате на државне обвезнице износе седам одсто, реални годишњи пораст задужености је, сам по себи, пет одсто. Колико год штедјели и смањивали потрошњу, дугови неће моћи да буду отплаћени. Ову чињеницу упорно прећуткују званични аналитичари када указују да је економски раст једини излаз из дужничке кризе. Да би им се вјеровало, морали би да траже реални економски раст који ће бити већи од прихваћених каматних стопа на дугове. Али, тада би већ очигледно и свима испали смијешни. Јер, ниједна реална економија не може да прати раст каматних стопа које настају као резултат финансијских шпекулација. Тренутне камате на дугорочне државне обвезнице Грчке премашују 18 процената годишње. Очигледно је нешто друго у питању. Кенет Боулдинг, економиста, устврдио је да свако ко мисли да бесконачни раст може да траје вјечно јесте лудак или економиста.
Средство притиска на владе и грађане зове се нервоза/паника инвеститора. Она се остварује на берзи. Кретањима цијена акција и државних обвезница тумачи се стање одређене националне економије. Ако инвеститори (шпекуланти) процјене да ће стање бити лоше, оно ће се заиста погоршати, јер ће се то десити због повлачења средстава („распродаје“) о којем сами одлучују. У питању је самоостварујући ефекат, зато што, народски речено, и нож и погача су у истој руци. Правила трговања на берзама (поготово правила о дугој и краткој позицији) омогућавају играчима да остварују добитке и у условима општег пада и губитака. Довољно је прецизно се кладити на кретање неких цијена. У посљедње вријеме је нарочито атрактивно клађење на курс евра. Процјењује се да се на свјетским берзама клађење „за“ и „против“ евра креће на дневном износу од три трилиона долара. Када један долар вриједи 40 или 80 евроценти, пута три трилиона дневно, пута број дана у години – добије се лијепа свота. Без грашке зноја.
Цијене акција и стање реалне економије одавно немају никакву међусобну везу, иако нас свакодневно убјеђују у супротно. Акције показују велику нестабилност (волалитет) цијена. Када би се цијене фактора производње (машине, земљиште, радна снага…) кретале у таквим распонима – свака производња би била немогућа. Но, када би цијене акција испољавале стабилност која је нужна за сваки економски процес – свака шпекулација би била немогућа.  Стога су се реална привреда и њен одраз на берзи морали удаљити, да се никад више не сретну. Тако је створен рај за шпекуланте и пакао за оне који настоје да раде и стварају. У крајњем, берзе имају улогу електричне огрлице на врату кучета која га чини апсолутно послушним, јер је, у супротном, количина бола неподношљива. Уз напомену да многи осуђују употребу овог средства  на недужним животињама. Када берзе милионе људи баце у очај, реакција је неупоредиво блажа.

ФАНТОМСКИ ГРОБАРИ
Ипак, врхунска посластица у овом замешатељству које је одавно прекорачило границе логике и разума, оличена је у агенцијама за кредитни рејтинг. Оне оцјењују све и свакога (посебно су им омиљене националне државе) са становишта способности да враћа узете кредите. Постоји много таквих институција и за њима има потребе у тржишној привреди. Али, нико никада није понудио иоле сувисло објашњење зашто су три америчке приватне фирме, уз то засноване на профиту као мотиву пословања, задобиле свјетски неприкосновен значај. Одакле им право да својим оцјенама граде или (чешће) руше цијеле националне економије? Снижавање кредитног рејтинга некој земљи, по правилу је увод у економску катастрофу. Стога је Виктор Орбан, мађарски премијер, несумњиво био у праву кад је недавно, недипломатски, изјавио да снижавање рејтинга Мађарској доживљава као војни напад на своју земљу.
Америчке рејтинг агенције „Стандард & Пурс“, „Модис инвесторс сервис“ и „Фич рејтингс“ су у сусрет банкарском слому из 2008. године дале највише оцјене (ААА) за три четвртине токсичних (безвриједних) финансијских деривата које су продавале велике банке. Оне су свјесно и похлепно учествовале у превари која је изазвала свјетску економску кризу. Да ли су биле кажњене?
Карактеристичан је био судски спор између Пензионог фонда државних чиновника Мисисипија и „Голдман сач груп.ИНЦ“, као стране тужене за превару. Пензиони фонд је купио вриједносне папире (ЦДС) који су имали највиши рејтинг („ААА“), али су остварили потпуни губитак на том улагању. Тужена страна се, оправдавајући највећу оцјену инвестиционог рејтинга за безвриједне хартије, позвала на Први амандман америчког Устава. Он се односи на слободу говора и изношења мишљења. Суд је пресудио, установивши даљу праксу, да нема одговорности за превару. Рејтинг агенције „дају мишљење“ које никога не обавезује. Ујдурма је била комплетирана када је оштећена страна захтијевала да оствари увид у методологију на основу које је дата оцјена кредитног рејтинга. Суд је прихватио да је у питању „пословна тајна“ и да тужена страна није обавезна да покаже аргументе на основу којих је спорним хартијама дала оцјену „ААА“.
Коначно, судови су закључили да су финансијска тржишта – сама по себи, ефикасна и праведна у расподјели, тако да се та област не може подводити под дјеловање права. Дакле, после свега, финансијски сектор је узео „и јаре и паре“. У стварном животу тако нешто може да се деси. Мада је увијек неподношљиво прљаво.

ДРУГИ ТАЛАС КРИЗЕ
Криза евра је, дакле, само логични наставак процеса који су довели до слома глобалног финансијског система. Не постоји никакав други талас кризе. Иста болест, будући да је лијечена на начин да поспјешује малигне ћелије, наставља да разара социјално биће Европске уније. Не треба Грци да се љуте на Њемце, већ сви заједно на оне који су их стварно осиромашили и украли им наду. Ако не савлада ово цивилизацијско искушење Европа неће имати будућност. Први корак је повратак са далеког сјевера разума. Истина је пред очима и веома је другачија од званичне верзије. У памет се, браћо Европљани.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.